Karl Marks je pisao o odumiranju države kao dugotrajnom istorijskom procesu, ali čak ni on nije slutio da bi (neka) država mogla naprasno, preko noći da izvrši – samoubistvo. Odluka vlasti Srbije da se organizatorima «preporuči» da se Povorka ponosa ipak ne održi, ili barem ne tamo gde bi jedino imala smisla, u ovim okolnostima nije ništa drugo nego samoubistvo države kao institucije, odnosno, onih načela koja državu čine onim što jeste. Kako, nakon ovoga, toj državi-kao-instituciji iko išta može da veruje, to jest, kako ona uopšte može da pretenduje na to da ima nekakav autoritet? Pa, nismo li upravo videli da je dovoljno da se pojavi dovoljno odlučna i uporna grupa larmadžija, i da država odustane od sopstvenih prerogativa, da saopšti da se slavno povlači u mišju rupu – preporučujući isti postupak i sopstvenim građanima – pred pretnjama bilo koga ko je voljan i kadar da joj podvikne? Utoliko su sasvim u pravu oni koji upozoravaju da je – ako ne ranije – onda bar sada, nakon iznuđenog otkazivanja Povorke ponosa, ovo postalo problem mnogo širi od problema i prava osoba manjinske seksualne orijentacije: ovde je u igru uvedeno samo pitanje opstanka države, ne kao «zemlje», nego kao aparata koji funkcioniše po izvesnim civilizacijskim pravilima, i na poštovanje tih pravila Ustavom i zakonima – te pravnom, ali i bezbednosnom aparaturom za njihovo sprovođenje - obavezuje sve učesnike u javnom životu.
Otvoreno priznanje nemoći – to jest, ako je to nemoć; ako nije tek neodgovornost i kukavičluk – da se obezbede elementarni uslovi za održavanje jednog javnog skupa nije ništa drugo nego simbolička (ako ne i više od toga?) predaja države u ruke onih koji uopšte nemaju mandat da je vode, niti bi ikada u iole regularnim okolnostima takav mandat mogli da steknu, ali koji, za razliku od aktuelnog vodstva države – samosateranog u kukavnu defanzivu - ostavljaju utisak da znaju šta hoće. Što nikada i nigde u politici nije beznačajno.
Poslednji put je država Srbija ovakvu ponižavajuću nemoć demonstrirala u vreme čuvene «pobune Crvenih beretki», kada je olako dopušteno da jedna zloglasna, ali ipak kontekstualno beznačajna grupa ljudi iz paravojno-parapolicijskog podzemlja danima drži u šaci celu Srbiju. Bila je to ogromna, za samog Zorana Đinđića uveliko i kobna strateška greška prve postmiloševićevske Vlade Srbije, a reklo bi se da je ta greška dobrim delom nastala zarad precenjivanja «protivnika» (ergo, prekomerne fasciniranosti nečijim «pokazivanjem mišića») i potcenjivanja ne samo sopstvene snage, nego pre svega snage civilnog društva u Srbiji: prosto rečeno, dve-tri stotine statusno ugroženih plaćenika ne mogu ništa protiv države i celog jednog na otpor alarmiranog društva, pa taman da je svaki od njih pojedinačno Džems Bond i Terminator istovremeno.
Naravno, nije popularno nazvana «gej parada», sa svim njenim živopisnim protivnicima sa krajnje desnice, problem iste naravi, ali se užasavajuća degeneracija države koja ne ume, ne sme ili neće da se izbori s njim odvija po istoj matrici. Ništa od ovoga ne znači da Parada ponosa, s obzirom na atmosferu koja se oko nje stvorila, nije bila događaj veoma visokog bezbednosnog rizika. U to nema nikakve sumnje. No, u njoj bi učestvovali odrasli ljudi, koji svesno prihvataju svoj, individualni rizik, a na državi i njenom vodstvu je da prihvati svoj deo posla, time i svoj deo rizika, onaj koji se naprosto ne može «delegirati» nekome drugom. Policijskom «preporukom» da se sve to lepo zaboravi, najodgovorniji ljudi u državi, pre svega predsednik, premijer, ministar policije i gradonačelnik glavnog grada, zapravo su poručili da ih ovakva odgovornost prevazilazi, da se ne usuđuju da je preuzmu na sebe. Što onda nužno otvara jedno neprijatno pitanje: ako to nisu ljudi koji umeju i smeju da kormilare u kriznim situacijama, zašto su onda uopšte tu gde jesu? Čovek bi pomislio da su ti ljudi od neke strašne sile naterani da se bave poslovima kojim se bave, a ne da su – sećamo se valjda? - svojevoljno tražili od građana Srbije da ih izaberu na najodgovornije dužnosti, na kakvima čoveka čekaju i izvesna iskušenja o kakvima «običan» građanin ne mora ni da sluti.
Da je Parada održana, moguće je da bi bilo nasilja, i niko ne može sa sigurnošću da kaže šta bi se tačno dogodilo. Rizik je, dakle, bio nesumnjiv. No, društvena šteta od neodržane parade mnogo je veća i dugotrajnija, jer je država – preko svojih vodećih pojedinaca – poslala jasnu, a tugaljivu poruku o sopstvenoj slabosti i nemoći. Kada je ta poruka prethodni put odaslata, odlično je primljena i savršeno protumačena, i njena konsekvenca je bilo ubistvo premijera, ali i ozbiljan poludecenijski zastoj u demokratskom razvoju Srbije. Misli li neko o svemu ovome? Ne budimo naivni. Da misli, delao bi.
Otvoreno priznanje nemoći – to jest, ako je to nemoć; ako nije tek neodgovornost i kukavičluk – da se obezbede elementarni uslovi za održavanje jednog javnog skupa nije ništa drugo nego simbolička (ako ne i više od toga?) predaja države u ruke onih koji uopšte nemaju mandat da je vode, niti bi ikada u iole regularnim okolnostima takav mandat mogli da steknu, ali koji, za razliku od aktuelnog vodstva države – samosateranog u kukavnu defanzivu - ostavljaju utisak da znaju šta hoće. Što nikada i nigde u politici nije beznačajno.
Poslednji put je država Srbija ovakvu ponižavajuću nemoć demonstrirala u vreme čuvene «pobune Crvenih beretki», kada je olako dopušteno da jedna zloglasna, ali ipak kontekstualno beznačajna grupa ljudi iz paravojno-parapolicijskog podzemlja danima drži u šaci celu Srbiju. Bila je to ogromna, za samog Zorana Đinđića uveliko i kobna strateška greška prve postmiloševićevske Vlade Srbije, a reklo bi se da je ta greška dobrim delom nastala zarad precenjivanja «protivnika» (ergo, prekomerne fasciniranosti nečijim «pokazivanjem mišića») i potcenjivanja ne samo sopstvene snage, nego pre svega snage civilnog društva u Srbiji: prosto rečeno, dve-tri stotine statusno ugroženih plaćenika ne mogu ništa protiv države i celog jednog na otpor alarmiranog društva, pa taman da je svaki od njih pojedinačno Džems Bond i Terminator istovremeno.
Naravno, nije popularno nazvana «gej parada», sa svim njenim živopisnim protivnicima sa krajnje desnice, problem iste naravi, ali se užasavajuća degeneracija države koja ne ume, ne sme ili neće da se izbori s njim odvija po istoj matrici. Ništa od ovoga ne znači da Parada ponosa, s obzirom na atmosferu koja se oko nje stvorila, nije bila događaj veoma visokog bezbednosnog rizika. U to nema nikakve sumnje. No, u njoj bi učestvovali odrasli ljudi, koji svesno prihvataju svoj, individualni rizik, a na državi i njenom vodstvu je da prihvati svoj deo posla, time i svoj deo rizika, onaj koji se naprosto ne može «delegirati» nekome drugom. Policijskom «preporukom» da se sve to lepo zaboravi, najodgovorniji ljudi u državi, pre svega predsednik, premijer, ministar policije i gradonačelnik glavnog grada, zapravo su poručili da ih ovakva odgovornost prevazilazi, da se ne usuđuju da je preuzmu na sebe. Što onda nužno otvara jedno neprijatno pitanje: ako to nisu ljudi koji umeju i smeju da kormilare u kriznim situacijama, zašto su onda uopšte tu gde jesu? Čovek bi pomislio da su ti ljudi od neke strašne sile naterani da se bave poslovima kojim se bave, a ne da su – sećamo se valjda? - svojevoljno tražili od građana Srbije da ih izaberu na najodgovornije dužnosti, na kakvima čoveka čekaju i izvesna iskušenja o kakvima «običan» građanin ne mora ni da sluti.
Da je Parada održana, moguće je da bi bilo nasilja, i niko ne može sa sigurnošću da kaže šta bi se tačno dogodilo. Rizik je, dakle, bio nesumnjiv. No, društvena šteta od neodržane parade mnogo je veća i dugotrajnija, jer je država – preko svojih vodećih pojedinaca – poslala jasnu, a tugaljivu poruku o sopstvenoj slabosti i nemoći. Kada je ta poruka prethodni put odaslata, odlično je primljena i savršeno protumačena, i njena konsekvenca je bilo ubistvo premijera, ali i ozbiljan poludecenijski zastoj u demokratskom razvoju Srbije. Misli li neko o svemu ovome? Ne budimo naivni. Da misli, delao bi.