Piše: Teofil Pančić
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Mnogim političkim, društvenim i civilizacijskim katastrofama na tlu nekadašnje Jugoslavije u poslednjih nekoliko decenija prethodio je – referendum. I to, dakako, veoma uspešan, i po odzivu glasača, i po načinu na koji su glasali.
Referendum je služio legitimizaciji suštinski već unapred donetih odluka, i to onih koje su nosile izuzetno visok konfliktni i destabilizajući potencijal, kao što su proglašenja nezavisnosti ove ili one teritorije, ili su, pak, u pitanju bile paradne odluke kojima su nedozrele i neodgovorne političke elite tražile „narodno“ pokriće za svoj avanturizam.
Kod ovih potonjih, na pamet lako pada referendum koji je Miloševićeva vlast raspisala uoči kosovskog ratnog konflikta, sa „zavodljivim“ pitanjem tipa „jeste li za to da čizma stranog vojnika kroči na naše Kosovo“. Razume se, na demagoško pitanje dobijen je ponosno odričan odgovor, a šta je potom u stvarnosti usledilo – dobro je poznato. Jer se istorijski tokovi ne mogu zaustavljati i neutralisati referendumima.
Referendum kojim je makedonska vlada premijera Zorana Zaeva trebalo da „pojača“ legitimitet sporazuma napokon postignutog sa susednom Grčkom oko imena nekadašnje najjužnije republike SFRJ, i tako okonča jedan dugotrajan, iscrpljujući, u svakom smislu preskup, besmislen i štetan zastoj i Makedoniji otvori put ka evroatlantskim integracijama, spada među one na ovom području mnogo ređe, dakle istinski rizične referendume, one koji se ne organizuju zarad raspirivanja nacionalističkih strasti, nego, naprotiv, radi njihovog ako ne baš gašenja, a onda barem kanalisanja u nešto konstruktivno.
Formalno gledano, makedonski referendum nije uspeo, jer se na njemu nije pojavilo dovoljno glasača. Eto jednog zanimljivog balkanskog paradoksa: referendumi kojima se potpaljuju dugogodišnji geopolitički požari uvek će uspeti, dok oni drugačiji, kojima je svrha da se ti požari ugase, lako mogu i da ne uspeju.
Mnogo će se još pisati o tome zašto je odziv na ovaj referendum podbacio, uprkos tome što ni jedna strana ne spori da je ubedljivo većinsko raspoloženje u Makedoniji - dakle, sa obeju strana i ideološke (SDSM i VMRO) i etničke (Makedonci i Albanci) podele - za članstvo u EU i NATO, a perspektive ovog članstva ne može biti bez sporazuma s Grčkom.
Jedan od razloga neuspeha svakako je i „nerealnost“ ustavnog uslova o pedesetodstotnoj izlaznosti, naročito s obzirom na endemsku nesređenost biračkih spiskova, koji odavno ne odgovaraju stanju na terenu: realno, sadašnja Makedonija ima mnogo manje birača nego što to spiskovi govore, jer se mnogo njih u međuvremenu iselilo, čitava mesta su opustela. S tim je valjalo unapred računati i prilagoditi očekivanja i kriterijume takvoj stvarnosti, pa bi onda i ishod izjašnjavanja makedonskih glasača bili tumačeni sasvim drugačije, i više u skladu sa stvarnošću: kao podrška stvarne većine makedonsko-grčkom sporazumu i svemu što on podrazumeva.
Ako je vladi Zorana Zaeva, ali i svim međunarodnim političkim faktorima koji su je podržali, ovakav ishod iskomplikovao posao, nekima drugima je dao priliku za ispoljavanje zluradosti, pa i trijumfalizma.
Zanimljivo je gledati koji su to politički i medijski „igrači“ iz Makedonije, regiona, Evrope i sveta koji u ovom relativnom podbačaju (relativnom, jer su izašli glasači ogromnom većinom podržali sporazum) videli svoju šansu.
Na jednoj strani, tu je tzv. ruski faktor, koji ima jasan interes da Makedoniju po svaku cenu drži podalje od EU, a pogotovo od NATO; na drugoj, tu je „internacionala nacionalista“ koja je u ofanzivi u mnogim evropskim, a naročito istočnevropskim zemljama, i koja u održavanju makar i tihe vatre svakog mogućeg međuetničkog i međudržavnog konflikta vidi probitak za sebe; na trećoj strani – mada su sve te „strane“ i te kako međusobno povezane, a i centrala im je nekako zajednička, i nesumnjivo ima kremaljsku adresu – tu su i oni podrivački faktori među makedonskim susedima koji u držanju Makedonije na „stendbaju“ vide mogućnost za svoje mutne poslove i interese. U tom ključu, nije ništa neobično da su i mediji u Srbiji koji poslušno slede državnu politiku otvoreno navijali za neuspeh referenduma i forsirali protivnike makedonsko-grčkog sporazuma, i da sada pompezno proglašavaju njegov krah, ne skrivajući zluradost.
Strogo racionalno gledano, posmatrač bi mogao da se zapita kako bilo ko u ovoj suvišnoj zavrzlami može videti nešto dobro, ali takva bezinteresna racionalnost uvek se pokaže kao najpogrešniji i najpovršniji način gledanja na političke i istorijske procese u postjugoslovenskim zemljama.
Građani tzv. regiona odavno su – ne bez svoje krivice i saodgovornosti - taoci politike „što gore, to bolje“. Makedonski i grčki premijer i njihovi politički saveznici pokazali su hrabrost i odgovornost kroz sasvim konkretan napor da iz tog začaranog kruga trajno izvedu svoje zemlje, i za to još imaju šansu. Sa druge strane, oni koji im žele i spremaju propast, ni vlastitim zemljama ne spremaju ništa bolje.
Facebook Forum