(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Bez ikakve zasluge ili krivice Lava Tolstoja, reči „rat“ i „mir“ prethodnih su dana, nedelja, pa i meseci, zabrinjavajuće frekventno bile u upotrebi u javnom prostoru u Srbiji, pri čemu se nije mislilo na ne baš daleki rat i ne baš bliski mir u Ukrajini, nego na zbivanja na severu Kosova oko već famoznih registarskih tablica automobila.
Građane je tu, i na severu i na jugu Kosova, i na severu i na jugu Srbije uostalom, malo ko malo šta pitao, pa bi njihova ključna reč za opisivanje ovih zbivanja mogla da bude „nemoć“.
Što reče jedan od njih u reportaži RSE sa Jarinja, „Neka piše šta hoće, samo da nas puste da živimo“.
Avaj, to tako ne ide i to tako nije išlo, a verovatno to tako neće ići ni ubuduće.
Već više od trideset godina, kroz ceo krvavi i mučni raspad Jugoslavije – a taj raspad još nije ni dovršen, sve dok odnosi Srbije i Kosova kao njenih subjekata ne budu nedvosmisleno uređeni – građani uglavnom nemoćno i sa strepnjom govore kako „može da piše šta hoće“ (na tablama njihovih mesta, na tablicama automobila, u njihovim ličnim kartama...) „samo neka nas puste da živimo“, i posle gledaju kako ih „sile nemerljive“ ipak ne puštaju da žive, pa šta košta da košta.
Ceh i danak u životima ionako plaćaju oni čija je koža u pitanju, a ne oni koji im modeliraju živote, a bogme i smrti.
Svojevrsni „hladni rat“ u stalnom stanju latentne opasnosti od (ne)kontrolisanog „zagrevanja“ trajao je iscrpljujuće dugo, sa povremenim smirenjima i novim eskalacijama, a da ni posle svega bilo kome ko bi pokušao da iole trezveno sagleda problem nije postalo jasnije kako je moguće da relativno minoran povod sa, doduše, nesumnjivim simboličkim nabojem, može proizvesti toliko toksične napetosti.
Odgonetka je, naravno, upravo u tom simboličkom naboju.
Ako Albinu Kurtiju i prištinskim vlastima preregistracija automobila Srba sa severa treba zbog svojevrsnog „zaokruženja kosovske državnosti“, Aleksandru Vučiću i zvaničnom Beogradu očuvanje statusa quo potrebno je upravo stoga da to „zaokruženje“ još jednom odloži, po mogućnosti do one nejasne tačke u neodređenoj budućnosti u kojoj se to naprosto nikada neće ni dogoditi.
Ovde je ključan pojam upravo „odlaganje“: ne vidi se da zvanični Beograd ima ikakvu dugoročniju projekciju niti plan šta bi drugo mogao da učini.
Jasno je da je želja i namera da se sever Kosova i dalje zadrži u stanju svojevrsnog limba ili podeljene nadležnosti između Prištine i Beograda (gde bi Priština imala više na simboličkom planu, a Beograd svu stvarnu kontrolu na terenu), ali to i dalje ne objašnjava kuda bi sve to trebalo da vodi, na iole duži rok?
Osim ako neko i dalje ne uzgaja nadu i uverenje da bi naposletku moglo doći do čuvene „podele Kosova“, ma koliko ta ideja bila jasno odbačena od gotovo svih involviranih strana.
Kako god bilo, posle silne drame u nastavcima dostojne Tolstojevog pera, „sporazum je postignut“ i sada još samo preostaje da se sprovede bez velikih opstrukcija bilo koje vrste, koje bi sve vratile na početak. To je možda mali korak za svetsku istoriju, ali može da bude veliki za ljude koji na Kosovu žive, i čije je autentične interese onako dobro sažeo nevoljnik sa Jarinja.
Voleo bih da kažem da je time priča dobila hepiend, ali tu je nevolja u identitetsko-simboličkim pričama sa Balkana (i ne samo sa Balkana): one imaju sklonost da se nastavljaju unedogled, sve dok u potpunosti ne iscrpu svoj (auto)destruktivni potencijal.
Priča o Kosovu, naročito o severu Kosova, i sa i bez tablica, verovatno je još daleko od te tačke.
I zato „nemoć“ ostaje i dalje ključna reč u životima svih onih koji gledaju da nekako prežive u vlasti onih kojima reči „rat“ i „mir“ (ali „tek nakon pobede“!) tako olako silaze sa usana.