Ne kaže se uzalud da čovek treba najviše da se boji toga da mu se želje ispune. Tako je Ivica Dačić poželeo da bude premijer, udovoljavajući toj svojoj želji – neutemeljenoj u rezultatima izbora, jer njegova stranka nije vodeća - razrušio je jednu parlamentarnu većinu i napravio drugu, i tako uspeo u svojoj nameri. Dotle je sve u najboljem redu, ali tu počinju problemi. Pre nego što je uspeo da razabere šta se dešava, Dačić se obreo u koži onoga koji treba da radi sve ono što je nepopularno, dok će neko drugi u međuvremenu uredno skupljati političke poene. To „neko drugi“ znači Srpska napredna stranka, a pre svega Aleksandar Vučić, njen novi predsednik, ujedno i prvi potpredsednik Vlade Srbije, po mnogim mišljenjima i „premijer u senci“.
Pogledajmo kako to izgleda samo na primeru događaja od poslednjih nekoliko dana. Prvo je Dačić (koji je ujedno i ministar policije, što je bizarna inovacija za jednu bar nominalno demokratsku zemlju) „podmetnuo leđa“ oko zabrane Parade ponosa. Dobro, istina je da u prilično patrijarhalnoj zemlji mnogi ne odobravaju tu paradu, ali zabrana koju je Dačić morao i da uvede i da je brani – a nema težeg, skliskijeg i uzaludnijeg zadatka od odbrane neodbranjivog – ipak je čak i samom političkom vrhu donela mnogo više štete nego koristi, ne samo na međunarodnom planu nego i kod kuće, jer je ogolila suštinsku nemoć države da se nosi sa političkim nasiljem i huliganizmom. Tu vrstu slabosti države instinktivno preziru čak i oni koji bi rado bacili kamen na učesnike Parade ponosa, i zato iz nje nema nikakvog političkog profita.
Dok se Dačić bavio ovom kvadraturom kruga, Evropska komisija je uskratila Srbiji datum pregovora za pridruživanje Evropskoj uniji, te što je još gore, svaki njen dalji napredak uslovila vrlo eksplicitno sasvim konkretnim i dalekosežnim (sa stanovišta strategije zvaničnog Beograda, koja se već godinama bazira na sistematskom ignorisanju stvarnosti i beskrajnom prolongiranju bilo kakvog konkretnog poteza u neizbežnom pravcu) koracima u pravcu „uspostavljanja dobrosusedskih odnosa“ Beograda i Prištine, a sve začinjeno čvrstom odbranom „teritorijalnog integriteta Kosova“, što direktno podriva tzv. „plan B“ beogradskih političkih salona, dakle ideju o etničkoj podeli Kosova, koju je upravo Ivica Dačić najčešće promovisao, makar i u formi „ličnog stava“. U isto vreme, predsednik Nikolić elegantno se izvukao od neposredne odgovornosti za dalja dešavanja oko Kosova, prepuštajući taj vreli pregovarački krompir Ivici Dačiću. Voleo Dačić to ili ne, tek, od toga se nije mogao izvući, jer to i jeste posao premijera.
Aleksandar Vučić
Kada se sve ovo sabere, ispada da je Dačić angažovan na nekoliko ključnih stvari u kojima je zapravo takoreći nemoguće postići bilo kakav stvaran i dugotrajan uspeh, naprotiv, moguće je samo krahirati na njima – ako ništa drugo, onda zato što ste prethodno i sami sudelovali u raspirivanju nerealnih očekivanja koja sada niste u stanju da ostvarite. Jedno je verbalno se junačiti i podizati ton u sve ređim pauzama pevanja „Miljacke“, a nešto je sasvim drugo suočiti se sa tvrdim, neprobojnim zidom pred koji su stavljene sve vaše nerealne i neostvarive, samozavaravajuće projekcije o „južnoj srpskoj pokrajini“.
Za to vreme, dok se Dačić bavi Kosovom, gej paradom i ostalim „minama“ podmetnutim pod sopstveni politički autoritet, njegov potpredsedbnik Aleksandar Vučić sve se komfornije razbaškaruje u ulozi „srpskog Eliota Nesa“, neustrašivog „borca protiv korupcije“ koji je došao na vlast ne bi li „Srbiju očistio od lopova“. Za sada, naravno, Vučić te „lopove“, stvarne ili tobožnje, pronalazi u bivšoj vlasti (slučaj Olivera Dulića tu je signifikantan, a njegov pravni rasplet pokazaće pravu prirodu ove akcije), ali se neki od njenih krakova već opasno dohvataju ljudi iz Dačićevog SPS-a ili na razne načine bliskih SPS-u. Koliko god svi složno demantovali to, nema sumnje da ovo otvara prvi značajan procep u vladajućoj koaliciji. Neposredan povod je jasan: „on hoće da hapsi naše ljude, nismo se tako dogovorili“. Međutim, dugoročno je važnije nešto drugo: podela uloga u kojoj su se našli Vučić i Dačić, a posredno naprednjaci i socijalisti, takva je da Vučiću omogućava laku i relativno nerizičnu popularnost i status „dobrog momka koji ratuje protiv loših momaka“, dok Dačiću (a i Dinkiću, kada je reč o ekonomiji) ostavlja da se bore s mnogo težim zadacima, po cenu da se slome pod njihovom težinom.
Priroda „borbe protiv korupcije“ takva je da se može voditi beskrajno, jer ona nikada ne može nestati, i uvek će biti nekih „lopova“ – stvarnih ili nabeđenih – da ih se hapsi i saslušava, i da se tako ljudima „željnim pravde“ servira kakav-takav odušak. Na drugoj strani, naizgled paradoksalno, problemi poput onog kosovskog istorijski su ipak rešivi i kad-tad će i biti adaktirani, ali je nevolja u tome što tu nema političkog dobitka za onoga ko se time bavi, jer Beograd više nikako i ni od koga ne može da dobije ono što želi, a ne sme – samog je sebe sapeo, između ostalog i Ustavom – da pogleda činjenicama u oči i prihvati konsekvence jednog istorijskog promašaja.
Ako sve ovo imamo u vidu, ne bi se trebalo čuditi ako se Ivica Dačić već kaje zbog svoje lakomosti i političke sujete: ne bi li ipak bilo bolje za njega da su uloge zamenjene? Da on, dakle, „juri lopove“, a drugi da se (pa bio to Vučić, Tadić ili neko treći) bave Kosovom i ostalim naplavinama dvadesetog veka koje Srbiji ne daju da stupi u dvadeset i prvi? Samo, kasno je za to, karte su podeljene tako kako jesu. Dačić će morati da igra unutar svog nezavidnog manevarskog prostora, a Vučić će za to vreme lagodno da merka koliko će da mu se približi u svojim „antikorupcijskim akcijama“. Pa dobro, mogu socijalisti i da kažu da neće više tako da se igraju, ali onda slede novi izbori, na kojima bi samo Vučić pouzdano rastao. Eto „kvake 22“ koja će Ivicu Dačića po svoj prilici zadržati u fotelji, mada će mu ova sve manje prijati.
