Srpski s mukom: Bilans julskih dobitaka

Šta je Srbija dobila, a šta možda izgubila u prethodnim danima? Dobila je, sada i zvanično, novu vladajuću većinu, pa će otuda već za ne više od desetak dana dobiti i novu vladu - osim ako je ne dobije, pošto ovde nikada ništa nije sigurno i za sve je uvek još prerano (sve dok ne bude prekasno). Ipak, ako pođemo od relativno razumne pretpostavke da je to s novom vladom „gotova stvar“, bar na strateškom nivou (personalno je to sve još donekle maglovito), onda će pre kraja jula Srbija i oficijelno živeti u novoj (ili novo-staroj) političkoj realnosti, kakvu je samoj sebi skrojila na majskim izborima.

Ipak, hajde da vidimo najpre šta je to Srbija ovih dana možda izgubila? Sudeći po izjavi novog predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ispada da je Srbija izgubila - Prištinu. Jer on tamo, kaže, više nikada neće biti predsednik; ne što ne bi voleo nego eto, nema se objektivnih mogućnosti. Ovo nam može delovati kao pomalo okasnelo saznanje, mada opet, činjenica je da se do Borisa Tadića, kamoli do Vuka Jeremića, ono ni do dan-danas nije probilo. Pa dobro, svi odlično znamo da zapravo jeste, ali ne bi oni to baš javno izgovorili...

Ljudi s nešto boljim pamćenjem setiće se da je Tomislav Nikolić jednom već proglašavao kako Srbija gubi Prištinu: bilo je to u junu 1999, i tada su radikali, sve s Nikolićem i Vučićem u prvim borbenim redovima, pretili da će iz protesta zbog „izdaje Kosova“ (koje je Milošević baš tih dana na tacni vojno predavao, hm, „međunarodnoj zajednici“) napustiti vladu u kojoj su učestvovali. I, šta je bilo posle? Pa ništa, ljutili su se radikali tako jedno dva-tri dana, pa odustali, prošao ih špurijus. Jeste da je Srbija tada de facto poprilično izgubila na „kvadraturi“, ali su zato vodeći radikali, danas sve napredne uzdanice, poprilično dobili na kvadraturi, onoj stambenoj. Svako zlo za neko dobro, kaže narod koji je iznedrio i takve rodoljupce.

Sada se već možemo vratiti na stranu „dobitaka“, stvarnih ili umišljenih. Najpre onaj Nikolićev: predsednik Srbije drži da je, za razliku od Prištine, u Mitrovici i dalje predsednik, i da će to i ostati, dočim Atifete Jahjaga ili bilo koji njen politički naslednik to nikada neće biti. Ako vam ovo liči na direktan zagovor podele Kosova, imam mali amandman: nije da liči, nego jeste. Naprosto nema ničega dvosmislenog u tim rečima. A ipak, čim mu je neko postavio prvo potpitanje, predsednik je - preko svojih ovlašćenih kabinetskih lica - počeo da zamuckuje i da se gradi nevešt, to jest, da vrti praznu mantru kako „nije mislio na podelu“. Pa da, ni Homer Simpson nije mislio na krofnu.

Možda i s namerom da „ispegla“ neke nikolićevske nedorečenosti (a o dačićevskim retoričkim uzletima da i ne govorimo), Aleksandar je Vučić brzo i „tajno“ odleteo u Vašington, nekako baš u osvit proglašenja vlade koju neće voditi on nego Ivica Dačić, ali u kojoj će Vučić biti u najmanju ruku „kopremijer“, i to onaj realno jači, jer tako nalaže elementarni odnos snaga između naprednjaka i socijalista, čak i kada bismo ovima drugima pridružili Dinkićev URS. Koji je, uzgred budi rečeno, možda još uveče 5. oktobra 2000. od odlazećeg Miloševića, koji je baš bio krenuo da se posveti čuvanju unuka pa u žurbi možda nije pazio šta potpisuje, nekim „tajnim ugovorom“ u amanet dobio celokupnu srpsku ekonomiju i finansije; samo se tako, naime, može „racionalno“ objasniti to da se u Srbiji vlade uredno menjaju, jedino Dinkić i njegovi uvek i u svakoj kombinaciji ostaju oni koji se najviše pitaju o svemu gde miriše na neki ozbiljniji novac.

Za to vreme, Tadićeve demokrate pokušavaju da se sastave sa sobom i svojom novom ulogom u srpskom političkom mikrokosmosu, ali se ne bi reklo da im to baš dobro ide, a najslabije ide njihovom predsedniku, koji je jedini od desetak ključnih ljudi DS-a nekako ostao u svakom smislu „neudomljen“ i „neraspoređen“, pa sada deluje kao nekakva kometa među planetama, ne znaš prosto gde će da udari u tom svom fijukanju vasionom, a dobro se vidi da ne zna ni on. Videlo se to i u tobožnjoj aferi oko već famoznog rukovanja s Hašimom Tačijem u Dubrovniku: kampanjsko ocrnjivanje Tadića zbog tog poteza delovalo je krajnje besmisleno, ali ni njegovo objašnjavanje nije delovalo mnogo suvislije. O bruci oko Vuka Jeremića u UN, kao aktuelnom delu „nasleđa“ najpoznijih dana vladavine DS-a bolje da (sada) i ne govorimo - neka demokratska postvladavinska pometnja ostane za, nadati se, sledeći put.

Šta je, dakle, Srbija dobila, ili samo što nije? Novu vladu (i novu opoziciju) od više nego „starih“ asova, koje smo videli u akciji isuviše puta. A i to što smo videli - bolje da nismo. Kako god bilo, nezaboravni prizori nam tek predstoje, biće to dugi meseci i godine.