Piše: Matthew Luxmoore
Paleontolog Valerij Plotnikov iz industrijskog zamrzivača izvadio je kutiju od stiropora i podigao poklopac. Unutra, sklupčano u kuglu kao da udobno drema, bilo je smeđe, krznato stvorenje koje ne liči ni šta što danas živi na planeti, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
"Prvo smo mislili da je to pećinski vuk ili neka vrsta medveda", rekao je Plotnikov, istraživač iz ogranka Ruske akademije nauka u Jakutsku, glavnom gradu Republike Saha ili Jakutije. "Međutim, njegovi zubi ne odgovaraju, a ima i manje prstiju."
Životinja je mrtva hiljadama godina, ali je gotovo pronađena savršeno očuvana u sibirskom permafrostu. Naučnici još nisu utvrdili koliko je stara, mada Plotnikov procenjuje da je možda bila smrznuta pre više od 50.000 godina, čime bi bila jedna od najstarijih životinja koju analizira njegova laboratorija.
To bi bio popriličan podvig. Plotnikova laboratorija toliko je prepuna starih kostiju i primeraka vrsta da teško pronalazi prostor za ostatke iz ledenog doba koji izbijaju na površinu usled klimatskog zagrevanja. Tempo pronalazaka se ubrzava pošto se smrznuto tlo koje pokriva 95 procenata Jakutije otapa i privlači naučnike iz celog sveta u taj udaljeni region.
Takođe podstiče procvat trgovine mamutskim kljovama koje se za desetine hiljada dolara prodaju u susednoj Kini. Stanovnici Sahe pretražuju zemlju u potrazi za, obično nelegalnim, profitom, pronalaženjem leševa starih životinja sačuvanih u ledu, koji mogu rasvetliti istoriju ljudske rase i mnogih izumrlih vrsta.
"Revolucija u tehnologiji DNK sekvenciranju je suluda. Teško ju je pratiti", rekao je Love Dalen, profesor evolucione genetike u Centru za paleogenetiku u Stokholmu. "To je verovatno jedna od najbržih promena u tehnologiji koja se ikada dogodila u nauci."
"Ranije smo sekvencirali rezultate koje ste mogli da odštampate na A4 stranici u arial fontu", rekao je on. "Danas, ako odštampamo DNK kodove koje sekvenciramo, trebalo bi do Meseca i nazad – dva puta."
Traganje za mamutom
Koristeći ovaj tehnološki napredak, Dalen i drugi naučnici došli su do novih zaključaka o evoluciji i poreklu današnjih životinja, ali i podstakli sve veću i kontroverznu trku da se DNK iz drevnih kostiju iskoristi za genetski inženjering najmitskijeg drevnog bića – vunastog mamut.
Projekat pod vođstvom genetičar Džordža Čerča (George Church) s Univerziteta Harvard radi na promeni gena afričkog slona, mamutovog najbližeg živog rođaka, za stvaranje bića nalik mamutu s krznom, malim ušima i debelim slojem masti da može da izdrži sibirsku hladnoću. Sintetička materica koja se razvija u Čerčovoj laboratoriji bila bi prva koja bi napravila sisara bilo koje vrste – a kamoli primerka za koji je potrebno 22 meseca trudnoće.
Neki se nadaju da će projekat pomoći ljudima da se iskupe za svoju ulogu u izumiranju tih životinja pre između 10.000 i 4.000 godina. Drugi kažu da bi oživljavanje mamuta u toplijoj klimi bilo nalik ponavljanju tih grehova.
Dalen je 10 puta posetio Sibir otkako je početkom 2000-ih počeo da sarađuje s Plotnikovim i drugim ruskim istraživačima. Smatra se da se u Jakutiji nalazi najmanje 80 odsto poznatih ostataka mamuta, kao i polovina netaknutih primeraka životinja iz ledenog doba. Tokom posete 2018. godine, tim je uzeo uzorke DNK s glave stepskog vuka iz pleistoncenskog perioda, s velikog netaknutog stopala mamuta i s tela mladunčeta pećinskog lava koje je smrznuto 28.000 godina i verovatno je najbolje očuvana životinja iz ledenog doba ikad pronađena.
Krznena životinja pronađena prošlog leta, koja još nije datirana, i dalje predstavlja misteriju. Dalen planira da ponovo dođe u Jakutsk u avgustu da bi uzeo uzorke kako bi mogao da proučava DNK tog stvorenja u svojoj laboratoriji u Stokholmu. "Na fotografijama koje sam video izgleda kao neka mačka", rekao je on. "Ali ne možemo biti sigurni."
Začarani krug
Tempo otkrića može biti od koristi istraživačima poput Dalena, ali takođe svedoči o zabrinjavajućoj realnosti. Permafrost u svetu pokriva površinu duplo veću od Sjedinjenih Američkih Država i njegove emisije ugljenika se ubrzavaju kako se klima zagreva. To je neka vrsta loše povratne sprege koja karakteriše mnoge procese zagrevanja na Arktiku.
Otapanje zimi u Sibiru je paradoksalno pogoršano snegom koji u tlu čuva letnju toplotu poput nekog ćebeta. Kako aktivni sloj prestaje da se zamrzava zimi, dodatna toplota omogućava mikrobima u tlu da se hrane odmrznutim organskim materijalom, pri čemu emituju ugljen-dioksid ili metan – gasove izazivaju efekat staklene bašte – tokom cele godine.
Toplota prodire dublje u permafrost, ubrzavajući njegovo otapanje, a u nastanjenim područjima slabi temelje zgrada koji počivaju na stupovima ukopanim duboko u zemlju, prisiljavajući neke stanovnike da se evakuišu. Temperaturni rekordi u Rusiji padaju poslednjih godina, izazivajući požare u Sibiru i vrućine u tom tradicionalnom "polu hladnoće".
Vraćanje životinja
U krajnjem severoistočnom uglu Jakutije, oko 1.600 kilometara od Jakutska, ekolog Sergej Zimov i njegov sin Nikita napravili su kako kažu Pleistocenski park, na površini od 145 kvadratnih kilometara koje su pretvorili u živi eksperiment u preokretanju efekata klimatskih promena. Da bi zaustavili odmrzavanje permafrosta, oni to područje ponovo naseljavaju divljim životinjama – bizonima, mošusnim govedima, irvasima, konjima – koje su lutale tim prostorima u poslednjem ledenom dobu. Dok nabijaju duboki sneg i omogućavaju zarobljenoj toploti da izađe, životinje takođe zatvaraju hladnoću u zaleđenoj zemlji.
"Veoma je teško dogovoriti smanjenje industrijskih emisija ugljen-dioksida. Smanjenje emisija iz permafrosta mnogo je lakše", napisao je Sergej Zimov 1988. godine u manifestu u kojem je izneo svoju odvažnu ambiciju. "Samo treba preći mentalne barijere, prihvatiti da pašnjački ekosistemi imaju pravo na život i slobodu i vratiti deo teritorije koju su im uzeli naši preci."
Pleistocenski park sada ima oko 200 životinja, za koje Nikita Zimov kaže da već doprinose da tlo bude hladnije nego u okolini. Da bi zaista usporili klimatske promene, Zimovima će biti potrebne stotine hiljada životinja na milionima hektara Arktika. Takođe će im, kažu, trebati mamuti. Udruživanjem s Čurčom s Harvarda, nadaju se da će ih jednog videti kako lutaju po Pleistocenskom parku.
Za to će biti potrebne decenije, ako se uopšte ikada dogodi. Međutim, za mnoge naučnike u Jakutsku to je vizija koju vredi pozdraviti.
U jakutskom Muzeju mamuta, specijalizovanom za stare životinjske vrste, Sergej Fjodorov je godinama proučavao ostatke mamuta koji se čuvaju u zamrzivaču veličine sobe iza glavne muzejske sale. On kaže da se nikada nije navikao na odvratni miris mamutovog mesa, koji ostaje na njegovoj odeći i izaziva poglede saputnika u autobusu.
Jakutski jezik, kaže Fjodorov, ima reči za kamilu i lava, ali ne i za mamuta. On sugeriše da to može ukazivati na to da ta etnička grupa nije autohtona u tom regionu, već da je došla iz južnih krajeva.
Ipak, možda će Jakuti jednog dana biti gospodari nove mamutske stepe. Prema Plotnikovu, ne postoji region koji je pogodniji za ponovno vraćanje izumrlog stvorenja.
"Klima centralne Jakutije ima mnoge karakteristike pleistocenskog perioda, sa šumama, dolinama i travnjacima", rekao je on.
Za Fjodorova bi povratak ogromnih zveri u sibirske ravnice bio vrhunac istraživačkog života.
"Ako uspemo da ponovo stvorimo mamuta", rekao je on. "Jaktuija je spremna da ih primi".