Osuda pisca koji poziva na pomirenje Azerbejdžanaca i Jermena

Pažnju globalne javnosti, privukle su demonstracije koje su izbile u Bakuu, a zbog kontroverzne knjige Akrama Alisija. Malo je onih koji su pročitali njegovo poslednje delo “Kaneni snovi”, pošto nije još ni objavljena u Azerbejdžanu, dok se samo nedavno neki njeni delovi pojavili u prevodu na ruski jezik u ruskom časopisu “Družba narodav”. I to malo teksta izazvalo je revolt, demonstranti su izašli na ulice Bakua, a sa lica mesta dopiru njihovo skandiranja:

”Sramota”, to je ono što uzvikuju.

Gde se pojavio problem? U spornom romanu govori se o sukobu u Nagorno Karabahu, regionu naseljenom većinski jermenskom separatistički nastrojenim stanovništvom, a koje je bilo uporište brutalnog šestogodišnjeg sukoba krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Stanje u ovoj oblasti je i razlog tinjajućih tenzija između Bakua i Jerevena, pri čemu dve zemlje i danas jedna drugu optužuju da snose krivicu za krvavi sukob.

U svom romanu Alisi govori o nasilju koji su Azerbejdžanci počinili januara 1990. godine, kada je više desetina Jermena ubijeno u Bakuu, dok ih je veliki broj proteran. Istovremeno izbegava da Jermene prikaže kao agresore, a Azerbejdžance kao žrtve. Dva dana pre izbijanja demonstracija u intervjuu za Centralni servis Radija Slobodna Evrapa, objasnio je kako je roman izraz njegovog uverenja, njegovog osećaja lične odgovornosti kao Azerbejdžanca, te rešenosti da progovori o ulozi koju je njegova država odigrala u ratu:

“Ova novela je vrsta poruke Jeremenima koji žive u Nagorno Karabahu, drugim rečima, Jermenima koji su državljani Azerbejdžana. Poruka je sledeća: Nemojte misliti da smo zaboravili na sve loše stvari koje smo vam počinili. Mi prihvatamo odgovornost. Vi ste takođe počinili loše stvari prema nama. Posao jermenskih pisaca je da pišu o tome. Ja ne znam da li su oni o tome pisali ili će pisati. Zato što je nemoguće za bilo koga da počini takve brutalnosti, a da se potom o tome ne govori. Nemojte ove stvari politizovati. Ako Jermeni nastave da žive u Karabahu, kao regionu unutar Azerbejdžana, moramo živeti jedni pored drugih. Ova novella je poruka njima. Nemojte se plašiti. Ovo nije kraj. Mi možemo da živimo zajedno”.

Ne iznenađuje međutim što se ovakvim stavom pisac sudario sa stavovima azerbedjžanskih autoriteta. Ali Akhmedov, izvršni sekretar vladajuće partije u Azerbedjžanu, izjavio da je knjiga “moralni udarac” zemlji i optužio pisca da je zapravo prikriveni Jermenin. Pojavila su se i poređenja pisca sa turskim nobelovcem Orhanom Pamukom, koji je prizivanjem tuskih zločina nad Jermenima (s početka dvadesetog veka postao- uprkos međunarodnom uspehu) tabu osoba u svojoj domovini:

“Postoje ljudi koji su pravili bogatstvo na stradanju dva naroda – Azerbejdžanaca i Jermena. Izgradili karijere, dobili dobre poslove u Vladi. Ti ljudi će svakako besom reagovati na moju knjigu. Zato što moju knjigu vide kao nešto što je protiv njih. Oni nikada neće reći da su pogrešili zato što su potpirivali rat i izazvali patnje ljudi. Oni ne žele da sukob bude rešen, već da nastave svoj luksuzni živt u vilama, a da obični ljudi nastave da pate”, odgovara na Alizi na kritike tog tipa.

Alizi ima 75 godina, višestruko je nagrađivani pisac pre i posle raspada Sovjetskog Saveza.