Patrijarh Irinej o „srpskom i slovenskom putu“, premijer Ivica Dačić takođe o putu koji predstoji, ali u Evrpsku uniju. Suprotne stavove izneli su tokom i nakon događaja u čijem je centru bio patrijarh, a prisustvovao mu je čitav državni vrh uključujući i premijera.
Reč je o nedeljnom parastosu srpskim žrtvama ratova iz devedestih, koji je prethodio protestnoj šetnji centrom prestonice zbog oslobađanja hrvatskih generala Gotovine i Markača. No, koliko ocene patrijarha evociraju na ideologiju koja je Srbiju vodila u izolaciju i donela joj osudu zapadnog sveta, toliko zapravo ni izjave premijera ne ukazuju kakav je i da li je suštinski obrt ova država spremna da učini.
Patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Irineju ovo nije bio prvi put da deli izuzetno oštre lekcije političarima. Hteo ili ne, Dačić se suočava sa ekstremizmom koji je izazov njegovim nastojanjima (podcrtanim i kroz dosadašnja dva susreta sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem) da u uslovima posrnuća otpočelog nakon srpskih izbora u maju, održi stabilne regionalne odnose. Podvlači to i istoričar Nikola Samardžić.
„On je prinuđen i zbog svojih ličnih i zbog partijskih interesa da na ovakve ekstremističke izazove odgovori na način na koji je odgovorio. Na isti način on je pokušao da smiri ovdašnju javnost posle oslobađajućih haških presuda Gotovini i Markaču. Uopšte da odgovori toj histeriji koja je usledila pre svega usled opšteg zaborava na tok događaja koji je doveo do ’Oluje’,“ kaže Samardžić.
Niko ne otvara pitanje procesa koji su prethodili. Nakon oslobođenja dvojice hrvatskih generala „Oluja“ se u srpskoj politici i medijima tretira skoro pa kao izolovan događaj bez uzroka, a sa tragičnim posledicama po stradale i izbegle. Na krilima tako obojenog vraćanja u prošlost, patrijah Irinej povezuje finale postupka u Hagu, sa pitanjem Kosova, te sa srpskim i onako često nesigurnim evroaspiracijama. On poručuje da ako Srbija treba da se odrekne Kosova kako bi ušla u Evropsku uniju, onda joj hvala na tom pozivu.
„Mi ćemo ostati da živimo svojim životom. Teškim i mukotrpnim. U kome smo živeli pet stotina godina“, kazao je patrijarh Irinej.
Nikola Samardžić će prokomentarisati: “Hvala mu lepo. Neka putuje po Srbiji na magarcu, kao što se putovalo pre petsto godina. Kada to bude učinio steći će moralni kredibilitet da daje takve izjave”.
Ivica Dačić
Ta dvoličnost dobro je poznata javnosti, a na nju je ukazivao i bivši patrijarh Pavle, posebno se čudeći nad lukskuznim automobilima srpskih episkopa, kojih se nisu odricali ni u vremenima dubokog siromaštva. Svo to bljaštavilo, međutim, nije bitno umanjilo rejting Crkve u javnom mnenju.
Pri tome sklonost ka materijalnom koja “krasi" crkvene oce, potpuno je suprotna nadahnutoj retorici ispunjenoj pokličima za samožrtvovanje, spakovanim u kontekst neprestano “raspetog” “nebeskog naroda”. Tim sudbinom predodređenim mukama, u koje očigledno veruje i patrijarh, kraj se ne nazire. Analitičar Mirka Đorđevića odgovara na naše pitanje:
“Da li je Crkva jedinstvena u tom pogledu, mislim na episkopat, Sabor, nisam sasvim siguran. Ali da je dominantna struja koja svoju politiku izvodi iz kosovskog zaveta to je jasno. To se odavno koristi crkvenom jeziku kao sve te dobro poznate sintagme ‘mi ćemo izabrati carstvo nebesko, a nećemo mariti za carstvo zemaljsko’”.
Lični i opšti interesi
Da se ne radi tek o pukom mitu, nego snazi ideje kojom su se, na žalost Srbije, nemalobrojne političke elite vodile ne treba previše podsećati. Uostalom, tokom službe u Sabornoj crkvi vodeći ljudi Vlade, kao i predsednik Skupštine, stajali su levo od oltara i ćutke odslušali patrijarhovu besedu. Da bi se potom prvi vicepremijer, desno orijentisani, Aleksandar Vučić i premijer, levo orijentisani, Ivica Dačić pojavili zajedno sa patrijarhom na balkonu Patrijaršije. Bez obzira na političku orijentaciju, bliskost sa Crkvom očigledno je na visokoj ceni. Ipak, kada je sišao ispred Patrijašije, Dačić je zaključio:
Nikola Samardžić
“Mi možemo da kažemo da nećemo u Evropsku uniju. Pa hoće neko posle toga da nam vrati Kosovo? Neće”.
Dakle, potpuno suprotno ranijim patrijarhovom rečima. Nikola Samardžić podvlači da je dobro to što se aktuelna Vlada pomera prema političkom centru.
“To je ohrabrujuće. Uveren sam da oni to čine pre svega zbog sopstvenih interesa. Ali ako se ti njihovi lični interesi poklapaju sa opštim javnim interesom, to je onda sasim u redu”, kaže Samardžić.
No greška bi bilo reći da je u dasadašnjem Dačićevom političkom kursu moguće uočiti čist reformski ili čist revizionistički pravac. Tu ima svega. Pa i kada govori o Kosovu, on će na primer reći da su “nam ga oni oteli”. Takođe, je sklon obećanjima da niko neće “izdati” ili “prodati” Kosovo, bez dodatnih pojašnjenja šta to zapravo znači osim što postiže efekat jeftine propagande, a na čemu je čitavu deceniju uspešno jahao njegov politički otac Slobodan Milošević. Ali ni po tome nije izuzetan jer od kosovskog mita nije zazirala ni Tadićeva ili prethodne postpetooktobarske vrhuške. Do danas se nije pojavila elita, koja se dokopala vlasti, a da je istovremeno bila spremna da duboki rez i jasno se distancira od političke mitomanije, te se isto tako nedvosmisleno prihvati politike koja uzdigla kvalitet života na mesto na pijadestal najbitnije vrednosti.
Taj manjak volje za tu vrstu reza, navodi i Mirko Đorđević, uzrok je stalnog vraćanja doktrinama crkvene, a ne ovozemaljske Srbije.
“Pri čemu, na žalost, ova crkvena Srbija ima dominantnu ulogu. Najpre zbog našeg tradicionalizma i masovnog kolektivizma. A drugo zato što ta crkvena Srbija uživa podršku, kao što je to bio slučaj i poslednjih dvadesetak godina, vladajućih struktura. Ja u tome ne vidim ništa dobro jer politika je umeće mogućeg, ali mi poslednjih tridesetak godina vodimo politiku nemogućeg”, ocenjuje Đorđević.
