Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Ljiljana Jokić Kaspar, spisateljica iz Novog Sada.
Subota, 4. jun
Osvanuo sunčan dan. Mediji na sva zvona objavljuju kako je ovaj dan namenjen čišćenju Srbije, koja je zatrpana smećem. Nema nam pomoći ako se ne ukloni mentalno smeće koje guši i preti da nas pretvori u deponiju na kojoj će se razmnožavati pacovi i glodari. Otkako je uhapšen ratni zločinac Ratko Mladić, deponija se puši. Zgađena sam zbog blagonaklonih informacija koje o njemu šire naši mediji. Pitam se kako ikoga može da fascinira nadobudni, oholi, primitivni, drski, starac? Pisala sam o njegovim zločinačkim pohodima proteklih godina i nemam više šta da dodam, osim da mi je drago što je konačno stigao pred lice pravde. Ona će biti relativizovana u očima srpske javnosti, čemu će doprineti potuljeni, prikriveni nacionalistički mediji. U Srbiji je lako izgubiti se u haosu gadiluka i bezakonja. Samo što je Mladić sleteo u Sheveningen, TV B92 je snimila izjavu sina poslednjeg ratnog begunca Gorana Hadžića. Šta nas briga šta o haškom tribunalu misli njegov sin, snimljen u velelepnoj porodičnoj kući u Novom Sadu, koju je tata „zaradio“ od magacionerske plate! I opet izjave kako je tata štitio svoj narod, a haški sud radi isključivo protiv Srba. Odoh u mali vinograd da povežem lozu, slušam cvrkut ptica, gledam zelenilo i razgadim se, sećajući se svojih roditelja koji su radili čitav život da bi iza njih ostala mala vikendica.
Nedelja, 5. juni
Još uvek me drži priroda, pogled na Dunav i uspomene. Mislim na mamu, koja je umrla prošlog leta. Antifašistkinja iz građanske porodice, u vreme Drugog svetskog rata bila sprovodnica sanitetskog voza i ratna bolničarka, odlikovana medaljom Zasluge za narod. Od sedamdesetih do devedesetih živela i radila u Nemačkoj, gde je i penzionisana. Učesnica Batinske bitke. Na svojim rukama prenela stotine nosila sa ranjenicima. I pored iznurenog srca, doživela je duboku starost, žaleći što nije bilo volje i hrabrosti da se problem reši na početku raspada države. "Ološ je kao korov, mora da se isčupa" - govorila je i verovala u pravdu koja pobedjuje. Donekle, rekla bih razmišljajući o ratnim zlikovcima. Mnogi od njih će ostatak života provesti u zatvoru, igrajući video igrice. Zavidim generaciji mojih roditelja koji su doživeli veliku pobedu nad fašizmom. Suđenje ratnim zločincima u Nirberngu obezbedilo je budućnost ne samo nemačkom narodu. Čovečanstvo je umeđuvremenu napredovalo. Zato se naša budućnost odlaže.
Ponedeljak, 6. juni
Okončana je šestodnevna, traktorska blokada puteva po Vojvodini. Seljaci se konačno dogovorili sa ministarstvom poljoprivrede o traženim subvencijama, a tek danas mediji koji su skoro ignorisali štrajk, masovno donose komentare. Pitaju se, kako to da je ministarstvo popustilo zahtevima vojvođanskih seljaka, a ne reaguje na radničke štrajkove. Komentatori - mudroseri ne znaju za narodnu izreku da "sila boga ne moli", a udruženi seljački sindikati su pokazali šta mogu kada se naljute. Seljaci su održali lekciju vlasti i otvoreno pokazali da ih zanima ono od čega se živi, a ne hapšenje ratnog zločinca. Politička elita Srbije koja živi izvan realnosti iz ovog protesta bi morala izvući pouku.
Protest više stotina poljoprivrednika, Pančevo, 31. maj 2011.
Utorak, 7. juni
Pre šest ujutro budi me lupa po dečijem toboganu i galama iz parka. Sitna žena sa pudlicom na povocu, viče na grupu razularenih mladića. Gledam sa prozora i prepoznajem susedu. "Ko ti daje pravo da mi sat vremena lupaš pod prozorom, idi pa mami svojoj lupaj" - viče. Mladići je brutalno vređaju, plašim se da ne nasrnu. Moram da reagujem. Na pomen da ću zvati policiju, odlaze. Gde je sada komunalna policija, kao i svako veče kada pijani i uduvani huligani orgijaju po parku. Nigde ih nema. Onomad su "komunalci" došli na moja vrata da mi po anonimnoj prijavi naplate kaznu zbog tuđe mačke i mačića koje je neko ostavio na stepeništu. Kad sam se pobunila, savetovali su mi da mačku sa mačićima iznesem u dvorište, iako je napolju padala kiša. Zlostavljanje životinja se podrazumeva, a zakon se mora poštovati. Izbegla sam i jedno i drugo.
Sreda, 8. juni
Po prvi put ove sezone odlazim na divlju dunavsku plažu zvanu "Bećarac". Tu se na njenim peščanim sprudovima začela ideja mog romana "Četiri male žene". Umesto da u to vreme početkom devedesetih pišem o "pravednoj borbi za slobodu i odbranu srpskog naroda", pisala sam o demonima rata i pljačkaškom pohodu baraba, ubica i lažnih patriota. Ispod vrbe koja se umeđuvremenu neverovatno razgranala, više od deset sezona, pisac Aleksandar Tišma i ja svakodnevno smo raspredali o književnosti i politici. Kada krećemo na "Bećarac", pitao bi na početku leta. Posle petog oktobra 2000. verovao je u konačni odlazak satrapa. Njega više nema, a satrapi su se vratili. Svake godine su sve bahatiji. Ima ih u svim institucijama društva, od diplomatije do sudstva, sede u parlamentu, ministruju, imaju uticaj na književna udruženja. Vlasnici su velikih korporacija, izdavačkih kuća, medija. Imaju i svoje sluge, dobro plaćene, visoko pozicionirane duhovne mizerije. Već deset godina nisam objavila ni jednu knjigu. Smučila mi se sudbina prethodnih i čitava književna scena. Sticajem nesrećnih okolnosti poslednjih godina izgubila sam najbliže prijatelje; A. Tišmu, Voju Despotova, Miku Oklopa, B.A Andrlu, Rašu Livadu i Vujicu R.Tucića, kome sam obećala da ću prvom prilikom objaviti sve što se nagomilalo u mom PC. Najteže mi je sa Mikinim pismima i romanom za koji je Vujica rekao da liči na mene. A šta može da liči na nekoga ko veruje da odsustvo morala uništava svaku kreativnost?
Četvrtak, 9. juni
Prošlo je nedelju dana kako sam ispratila ćerku u Madrid. Za osam godina bila je svega nekoliko puta kod kuće. I ovaj put odnela je gomilu filozofskih knjiga iz kućne biblioteke i poslednji primerak mog romana YU file, kome je uredila naslovnu stranu. Njene slike su danas zrelije, a portret Fride Kalo čudovišan, kažu. Odavno čita mog omiljenog pisca Markesa u originalu i podučava male Špance engleskom jeziku. Slika na duhovnom nasleđu evropske kulture, polako zaboravlja podneblje gde je rođena. Kao i stotine hiljada raseljenih po svetu, bori se svakodnevno za opstanak. Ne znam kome je bilo u interesu da razjuri i raseli bar pola miliona građana Srbije, ali trend odlaska se nastavlja. Mladi i školovani ne vide nikakvu perspektivu u državi i društvu u kome haraju korupcija, partiokratija i protekcija. Jutros me zove poznanica i moli za pomoć. Njenoj ćerki, učiteljici razredne nastave su tražili mito da bi je posle dve godine rada, zaposlili u seoskoj školi. Nije mogla da plati i ostala je bez posla. Nije član ni jedne stranke, kaže, ali ima kvalifikacije da predaje na dva jezika! Mogu samo da pišem o korupciji, ali to neće imati nikakvog efekta. U Srbiji se vlast ničeg ne plaši, a kamoli javnog mnjenja. Nema posledica za loš rad, ili nerad bilo koga na vlasti. Neverovatno koliko je otkrivenih, kriminalnih afera, a ni jedna nije procesuirana. Valjda sudovi uobičajeno čekaju zastaru.
Petak, 10. juni
Iscurila još jedna radna nedelja, stiže vikend. Znači mi iako nisam zaposlena. Nikada u životu nisam bila u radnom odnosu, ne svojom voljom, a ove godine punim 36 godina spisateljskog staža. U vreme SFRJ bilo mi je uskraćeno pravo na rad čitavih deset godina. Posle je bilo još gore, ali sam do 2000. objavila sedam knjiga. U poslednoj kolumni sam se našalila sa mojim kolegom Svetom Basarom i zamolila ga kao rođak u Nušićevoj "Gospođi ministarki" da mi "zradi" penziju preko veze. Mislila sam da će prihvatiti šalu i u svom duhovitom stilu reći "pa što nisi rekla šta ti treba, da jesi već bih uradio", ali odavno su se pisci odrodili. Tolike književne manifestacije, dele se silne nagrade, a poslednjih dvadeset godina žirije čine jedni te isti ljudi. Svuda stranačke nameštaljke i centralističke odluke. O svemu se odlučuje isključivo u Beogradu. Tamo je novac i moć, samo tamo su svi važni ljudi u državi. Ko nije iz Beograda nebitan je. Plašim se da će politička elita koja trenutno vodi Srbiju platiti veliku cenu zbog svoje centralističke osionosti, bahatosti i bezobzirnosti. Na žalost koštaće i polovinu građana koji smo na izborima dali glas demokratskoj opciji.
Subota, 4. jun
Osvanuo sunčan dan. Mediji na sva zvona objavljuju kako je ovaj dan namenjen čišćenju Srbije, koja je zatrpana smećem. Nema nam pomoći ako se ne ukloni mentalno smeće koje guši i preti da nas pretvori u deponiju na kojoj će se razmnožavati pacovi i glodari. Otkako je uhapšen ratni zločinac Ratko Mladić, deponija se puši. Zgađena sam zbog blagonaklonih informacija koje o njemu šire naši mediji. Pitam se kako ikoga može da fascinira nadobudni, oholi, primitivni, drski, starac? Pisala sam o njegovim zločinačkim pohodima proteklih godina i nemam više šta da dodam, osim da mi je drago što je konačno stigao pred lice pravde. Ona će biti relativizovana u očima srpske javnosti, čemu će doprineti potuljeni, prikriveni nacionalistički mediji. U Srbiji je lako izgubiti se u haosu gadiluka i bezakonja. Samo što je Mladić sleteo u Sheveningen, TV B92 je snimila izjavu sina poslednjeg ratnog begunca Gorana Hadžića. Šta nas briga šta o haškom tribunalu misli njegov sin, snimljen u velelepnoj porodičnoj kući u Novom Sadu, koju je tata „zaradio“ od magacionerske plate! I opet izjave kako je tata štitio svoj narod, a haški sud radi isključivo protiv Srba. Odoh u mali vinograd da povežem lozu, slušam cvrkut ptica, gledam zelenilo i razgadim se, sećajući se svojih roditelja koji su radili čitav život da bi iza njih ostala mala vikendica.
Mogu samo da pišem o korupciji, ali to neće imati nikakvog efekta. U Srbiji se vlast ničeg ne plaši, a kamoli javnog mnjenja.
Nedelja, 5. juni
Još uvek me drži priroda, pogled na Dunav i uspomene. Mislim na mamu, koja je umrla prošlog leta. Antifašistkinja iz građanske porodice, u vreme Drugog svetskog rata bila sprovodnica sanitetskog voza i ratna bolničarka, odlikovana medaljom Zasluge za narod. Od sedamdesetih do devedesetih živela i radila u Nemačkoj, gde je i penzionisana. Učesnica Batinske bitke. Na svojim rukama prenela stotine nosila sa ranjenicima. I pored iznurenog srca, doživela je duboku starost, žaleći što nije bilo volje i hrabrosti da se problem reši na početku raspada države. "Ološ je kao korov, mora da se isčupa" - govorila je i verovala u pravdu koja pobedjuje. Donekle, rekla bih razmišljajući o ratnim zlikovcima. Mnogi od njih će ostatak života provesti u zatvoru, igrajući video igrice. Zavidim generaciji mojih roditelja koji su doživeli veliku pobedu nad fašizmom. Suđenje ratnim zločincima u Nirberngu obezbedilo je budućnost ne samo nemačkom narodu. Čovečanstvo je umeđuvremenu napredovalo. Zato se naša budućnost odlaže.
Ponedeljak, 6. juni
Okončana je šestodnevna, traktorska blokada puteva po Vojvodini. Seljaci se konačno dogovorili sa ministarstvom poljoprivrede o traženim subvencijama, a tek danas mediji koji su skoro ignorisali štrajk, masovno donose komentare. Pitaju se, kako to da je ministarstvo popustilo zahtevima vojvođanskih seljaka, a ne reaguje na radničke štrajkove. Komentatori - mudroseri ne znaju za narodnu izreku da "sila boga ne moli", a udruženi seljački sindikati su pokazali šta mogu kada se naljute. Seljaci su održali lekciju vlasti i otvoreno pokazali da ih zanima ono od čega se živi, a ne hapšenje ratnog zločinca. Politička elita Srbije koja živi izvan realnosti iz ovog protesta bi morala izvući pouku.
Pre šest ujutro budi me lupa po dečijem toboganu i galama iz parka. Sitna žena sa pudlicom na povocu, viče na grupu razularenih mladića. Gledam sa prozora i prepoznajem susedu. "Ko ti daje pravo da mi sat vremena lupaš pod prozorom, idi pa mami svojoj lupaj" - viče. Mladići je brutalno vređaju, plašim se da ne nasrnu. Moram da reagujem. Na pomen da ću zvati policiju, odlaze. Gde je sada komunalna policija, kao i svako veče kada pijani i uduvani huligani orgijaju po parku. Nigde ih nema. Onomad su "komunalci" došli na moja vrata da mi po anonimnoj prijavi naplate kaznu zbog tuđe mačke i mačića koje je neko ostavio na stepeništu. Kad sam se pobunila, savetovali su mi da mačku sa mačićima iznesem u dvorište, iako je napolju padala kiša. Zlostavljanje životinja se podrazumeva, a zakon se mora poštovati. Izbegla sam i jedno i drugo.
Sreda, 8. juni
Po prvi put ove sezone odlazim na divlju dunavsku plažu zvanu "Bećarac". Tu se na njenim peščanim sprudovima začela ideja mog romana "Četiri male žene". Umesto da u to vreme početkom devedesetih pišem o "pravednoj borbi za slobodu i odbranu srpskog naroda", pisala sam o demonima rata i pljačkaškom pohodu baraba, ubica i lažnih patriota. Ispod vrbe koja se umeđuvremenu neverovatno razgranala, više od deset sezona, pisac Aleksandar Tišma i ja svakodnevno smo raspredali o književnosti i politici. Kada krećemo na "Bećarac", pitao bi na početku leta. Posle petog oktobra 2000. verovao je u konačni odlazak satrapa. Njega više nema, a satrapi su se vratili. Svake godine su sve bahatiji. Ima ih u svim institucijama društva, od diplomatije do sudstva, sede u parlamentu, ministruju, imaju uticaj na književna udruženja. Vlasnici su velikih korporacija, izdavačkih kuća, medija. Imaju i svoje sluge, dobro plaćene, visoko pozicionirane duhovne mizerije. Već deset godina nisam objavila ni jednu knjigu. Smučila mi se sudbina prethodnih i čitava književna scena. Sticajem nesrećnih okolnosti poslednjih godina izgubila sam najbliže prijatelje; A. Tišmu, Voju Despotova, Miku Oklopa, B.A Andrlu, Rašu Livadu i Vujicu R.Tucića, kome sam obećala da ću prvom prilikom objaviti sve što se nagomilalo u mom PC. Najteže mi je sa Mikinim pismima i romanom za koji je Vujica rekao da liči na mene. A šta može da liči na nekoga ko veruje da odsustvo morala uništava svaku kreativnost?
O svemu se odlučuje isključivo u Beogradu. Tamo je novac i moć, samo tamo su svi važni ljudi u državi. Ko nije iz Beograda nebitan je.
Četvrtak, 9. juni
Prošlo je nedelju dana kako sam ispratila ćerku u Madrid. Za osam godina bila je svega nekoliko puta kod kuće. I ovaj put odnela je gomilu filozofskih knjiga iz kućne biblioteke i poslednji primerak mog romana YU file, kome je uredila naslovnu stranu. Njene slike su danas zrelije, a portret Fride Kalo čudovišan, kažu. Odavno čita mog omiljenog pisca Markesa u originalu i podučava male Špance engleskom jeziku. Slika na duhovnom nasleđu evropske kulture, polako zaboravlja podneblje gde je rođena. Kao i stotine hiljada raseljenih po svetu, bori se svakodnevno za opstanak. Ne znam kome je bilo u interesu da razjuri i raseli bar pola miliona građana Srbije, ali trend odlaska se nastavlja. Mladi i školovani ne vide nikakvu perspektivu u državi i društvu u kome haraju korupcija, partiokratija i protekcija. Jutros me zove poznanica i moli za pomoć. Njenoj ćerki, učiteljici razredne nastave su tražili mito da bi je posle dve godine rada, zaposlili u seoskoj školi. Nije mogla da plati i ostala je bez posla. Nije član ni jedne stranke, kaže, ali ima kvalifikacije da predaje na dva jezika! Mogu samo da pišem o korupciji, ali to neće imati nikakvog efekta. U Srbiji se vlast ničeg ne plaši, a kamoli javnog mnjenja. Nema posledica za loš rad, ili nerad bilo koga na vlasti. Neverovatno koliko je otkrivenih, kriminalnih afera, a ni jedna nije procesuirana. Valjda sudovi uobičajeno čekaju zastaru.
Petak, 10. juni
Iscurila još jedna radna nedelja, stiže vikend. Znači mi iako nisam zaposlena. Nikada u životu nisam bila u radnom odnosu, ne svojom voljom, a ove godine punim 36 godina spisateljskog staža. U vreme SFRJ bilo mi je uskraćeno pravo na rad čitavih deset godina. Posle je bilo još gore, ali sam do 2000. objavila sedam knjiga. U poslednoj kolumni sam se našalila sa mojim kolegom Svetom Basarom i zamolila ga kao rođak u Nušićevoj "Gospođi ministarki" da mi "zradi" penziju preko veze. Mislila sam da će prihvatiti šalu i u svom duhovitom stilu reći "pa što nisi rekla šta ti treba, da jesi već bih uradio", ali odavno su se pisci odrodili. Tolike književne manifestacije, dele se silne nagrade, a poslednjih dvadeset godina žirije čine jedni te isti ljudi. Svuda stranačke nameštaljke i centralističke odluke. O svemu se odlučuje isključivo u Beogradu. Tamo je novac i moć, samo tamo su svi važni ljudi u državi. Ko nije iz Beograda nebitan je. Plašim se da će politička elita koja trenutno vodi Srbiju platiti veliku cenu zbog svoje centralističke osionosti, bahatosti i bezobzirnosti. Na žalost koštaće i polovinu građana koji smo na izborima dali glas demokratskoj opciji.
