Visoko školstvo u Bosni i Hercegovini svake godine se susreće sa brojnim izmjenama kojima se ne uspijeva doći do jedinstvenog i kvalitetnog sistema obrazovanja koje će moći da se uporedi sa evropskim sistemima.
Cilj svih reformi visokog obrazovanja koje su preduzete na evropskom tlu, kako institucionalno, kroz organe Evropske unije, tako i vaninstitucionalno, kroz razne međunarodne sporazume, bio je slobodna razmjena među visokoškolskim ustanovama u Evropi.
"Bosna i Hercegovina još uvijek ne može time da se pohvali", kaže Dimitrije Ćeranić, ispred Sindikata obrazovanja, nauke i kulture Republike Srpske.
„Neki su svojevremeno govorili da potpisivanjem Bolonjske deklaracije, uključivanjem u taj jedinstveni evropski obrazovni prostor, postoji mogućnost da naši studenti, i to dobri studenti, odu sa naših prostora i nastave da studiraju na Zapadu, a mi bismo time izgubili veoma važan akademski potencijal, kao – mi bismo ih djelimično školovali kroz osnovno, srednje i dio visokog obrazovanja i onda bismo napola gotov kadar bukvalno prodali. Međutim, ta bojazan se ispostavila kao potpuno bespotrebna, jer ja, koliko znam, naši studenti do sada uopšte nisu imali mogućnost prohodnosti na univerzitete u Zapadnoj Evropi, a isto tako niti naše nastavno osoblje“, rekao je Ćeranić.
Kako od razmjene s evropskim fakultetima gotovo da nema ništa, pojedini studenti iz Bosne i Hercegovine često odlaze sami na evropske univerzitete. Jedan od razloga je i nedostatak prakse, kaže Ćeranić.
„Vi morate da imate industrijske komplekse da biste se, recimo, bavili nekim tehničkim naukama. To smo mi imali prije rata ovdje, međutim, sada toga nema. S te strane, ti su studenti uskraćeni za ta praktična znanja i vještine koje bi mogli ostvariti na Zapadu, a ne mogu kod nas, i stoga idu tamo. Što se tiče prirodnih nauka, i tu imamo djelimičan problem, iako tu i nekako možemo postići uslove da bismo obezbijedili valjan obrazovni profil. Međutim, što se tiče društvenih, humanističkih nauka, tu je potpuno neprirodno zašto naši studenti idu, kad tu ne treba mnogo ulaganja. Ja mislim da tu ima nekoliko razloga. Vi imate kod nas od strane univerziteta u Republici Srpskoj i Federaciji BiH takav odnos da se student želi koristiti zarad nekakvih ličnih odnosa u sklopu univerziteta i podilazi se studentima samo kada oni predstavljaju glasačku mašineriju. To je potpuno pogrešan koncept“
Država mora da shvati da je ulaganje u visoko školstvo prioritet i da će se svaka uložena marka sigurno i vratiti. Ćeranić ističe da svaki student koji ode u neku evropsku zemlju, najprije teži za znanjem, te se sve češće obaranje kriterijuma na našim fakultetima mora spriječiti.
„Navešću samo primjer univerziteta iz Austrije, na koje se masovno upisuju naši svršeni srednjoškolci. Šta se tamo dešava? Oni tamo idu na jednu godinu učenja njemačkog jezika, a potom nastavljaju studije na njihovim fakultetima. Oni uz veoma mala finansijska sredstva, to je neki depozit u bankama od nekoliko hiljada evra koji se položi, oni odu i vide lijepe zapadne evropske zemlje, uređene pravne, društvene sisteme, a imaju mogućnost usavršavanja svoga jezika, upoznavanja nekih novih ljudi, sticanja nekih novih znanja i vještina i nastavka studija na prestižnim zapadnoevropskim univerzitetima. S te strane, mi smo malo uskraćeni jer mi ne možemo da ponudimo to što nude zapadnoevropske zemlje, ali ipak, mogli bismo da igramo na kartu, ako ništa drugo, lokalpatriotizma, da naše studente pokušamo da privolimo dobrim znanjem. Ne spuštanjem kriterijuma, jer ćemo time još više da ih tjeramo“
Gledano sa pravne strane, u Bosni i Hercegovini svake godine dolazi do izmjena zakona o visokom obrazovanju. Na taj način ne može se izgraditi jedinstven i čvrst sistem, a Dimitrije Ćeranić navodi primjer aktuelnog prednacrta zakona o visokom obrazovanju u Republici Srpskoj.
„Tu se pominje učešće naših naučnih podmladaka na međunarodnim naučnim skupovima, objavljivanje u međunarodnim naučnim časopisima, najreprezentativnijim svjetskim časopisima, a moram da vam napomenem da sa prostora bivše Jugoslavije vrlo malo ima naučnih radnika koji su u stanju to na taj način da objave. A onda, šta se dešava? Vi namećete stroge uslove za napredovanje, ne ulažete finansije u visoko obrazovanje, namećete neke radne birokratske obaveze za nastavno osoblje, i onda oni ne mogu da stignu da se bave naučno-istraživačkim radom. Vi praktično cementirate postojeće stanje. Onda ćete bukvalno dovesti do toga da opstanu na univerzitetu samo oni stari redovni profesori koji su po mnogo, mnogo lakšim kriterijumima došli do tih zvanja“
Jedino zakon koji neće svake godine trpjeti izmjene može da doprinese izjednačavanju bh. visokog školstva sa evropskim standardima. Samo na taj način biće u budućnosti moguće da naši studenti odu na bilo koji univerzitet, bez dodatnih troškova i usavrše i razmjene stečeno znanje, zaključuje Ćeranić.
„Ako se usvoje valjani pravni akti, ako se uloži dovoljno finansijskih sredstava u visoko obrazovanje, mislim da mi sa postojećom omladinom koja se dokazala i van granica ove zemlje, na visokoobrazovnim institucijama po Zapadnoj Evropi ili u SAD-u, mi imamo svijetlu budućnost. Naša djeca su željna znanja, naš nastavno-naučni podmladak je navikao da radi pod prilično teškim uslovima, i zamislite, kada bi im obezbijedili nešto malo bolje uslove, koliko bi moglo toga da se postigne!“
