Ukoliko bi Srbija želela da krene putem razvoja nuklearne energije, neophodna su velika ulaganja u stvaranje stručnih kadrova koji bi upravljali nuklearkama, a koji u zemlji gotovo da više ne postoje, ukazuje Slobodan Bubnjević sa Instituta za fiziku u Beogradu.
"Mi posle godina moratorijuma, imamo situaciju da su se zapravo nuklearna fizika, nuklearni inženjering i sve pomoćne discipline zaustavile zbog tog zakona i odluke da se ne grade nuklearni objekti. I mi smo prirodno izgubili eksperte", kazao je Bubnjević u intervju za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Nakon 35 godina, tema nuklearnih elektrana ponovo je aktuelna u Srbiji.
Skupština Srbije je krajem 2024. ukinula moratorijum na njihovu izgradnju, koji je u bivšoj Jugoslaviji uveden 1989. godine nakon černobiljske katastrofe.
Gotovo 70 odsto struje u Srbiji trenutno dobija se iz termoelektrana na ugalj.
Suočena sa obavezom prema Evropskoj uniji da ugasi termoelektrane na ugalj do 2050, Srbija u potrazi za drugim izvorima energije najavljuje da bi mogla da krene u razvoj i primenu nuklearne energije
Bubnjević kaže da je zemlja trenutno potpuno nepripremljena na to i da su potrebne godine kako bi se to promenilo, a pre svega kako bi se popunila akademska praznina nastala usled decenijama dugog nerazvijanja domaćih eksperata u ovoj oblasti.
Najmanje dve decenije do nuklearne elektrane
RSE: Ukoliko bi Srbija sutra odlučila da se upusti u izgradnju nuklearnog reaktora, najmanje dve decenije bilo bi potrebno da on počne s radom. Šta sve obuhvata taj proces i zašto je toliko vremena potrebno?
Bubnjević: To je jedna racionalna procena koja uzima u obzir činjenicu kako se generalno stvari sa infrastrukturnim projektima odvijaju u Srbiji, kao i neko realno vreme koje je bilo potrebno u drugim zemljama da se reaktori izgrade.
Iz prakse se zna da su najbrže izgrađeni reaktori bili za 8 godina, u Južnoj Koreji i to je rekordno vreme. Obično to traje od 10 do 15 godina.
Ali, treba uzeti u obzir činjenicu da je za pripremu projekta, dakle pre nego što se dođe do toga da se gradi, potrebno silno vreme. Tu postoji tenderska procedura oko izbora ponuđača koji će praviti infrastrukturu, oko izbora reaktora, imate čitav niz odluka koje su vezane za lokalitet, kao i za to kako će to sve biti inkorporirano u energetski sistem, a onda to sve zahteva i neki oblik javne diskusije.
Trenutno je u toku je procedura za dobijanje analize toga da li postoji potreba za izgradnjom ovakvog postrojenja.
Kad se sve to sabere, to pojede do pet godina, ako bi se sve radilo u relativno brzom tempu.
Sa 10 do 15 godina, koliko je za samu infrastrukturu potrebno, dođe se do perioda od 20 godina.
'Srbija danas ima nula reaktorskih inženjera'
RSE: Moratorijum dug 35 godina stvorio je akademsku prazninu u ovoj oblasti. Da li Srbija u ovom momentu ima stručnjaka koji bi mogli da rade i da upravljaju nuklearnom elektranom?
Bubnjević: Termin akademska praznina vrlo odgovara onome u čemu se mi sad nalazimo.
Kad se pogleda šta je bilo pre, a šta je sad, kroz to se može shvatiti u stvari kolika je nužda da se uloži u kadrove ako se misli krenuti nuklearnim putem.
Bivša Jugoslavija je imala vrlo jasan plan koji je počela da realizuje u pogledu razvoja civilne primene nuklearne energije. Kada se ušlo u proces izgradnje prvog nuklearnog reaktora, zemlja je imala tri velika nuklearne instituta i na svakom njih su postojali istraživački reaktori na kojima je rađeno već decenijama.
Mimo tih istraživačkih instituta, u Jugoslaviji je postojala čitava mreža, na raznim akademijskim nivoima, razvoja drugih ekspertiza koje su potrebne za rad tih istraživačkih reaktora, a potom i civilnih.
Dakle, zemlja je imala izuzetno veliki akademski kapacitet kada je u to ušla. Slična situacija bila je i sa drugim zemljama koje su ušle u svoju nuklearnu priču.
Danas, Međunarodna agencija za atomsku energiju pomaže zemljama da same razviju prvo ekspertizu, pa da onda krenu.
Mi posle 35 godina moratorijuma, imamo situaciju da su se zapravo nuklearna fizika, nuklearni inženjering i sve pomoćne discipline zaustavile zbog postojanja tog zakona i odluke da se ne grade nuklearni objekti. I mi smo prirodno izgubili eksperte.
Prvo u jednom velikom odlivu, jer su otišli da rade u drugim zemljama gde su postojala postrojenja koja oni poznaju, a potom je bio odliv tokom i nakon 90-tih godina, kao što je bio slučaj i u svim drugim oblastima nauke i tehnike. I na kraju, prirodno i biološki, oni preostali eksperti su ostarili, penzionisali se i mi danas praktično imamo nula reaktorskih inženjera i imamo jako mali broj nuklearnih fizičara, koji su dominantno danas na Univerzitetu u Novom Sadu, na Prirodnom matematičkom fakultetu.
Smerovi koji su postojali na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde se moglo steći znanje nuklearnog inženjera, danas ne postoje.
Tako da imate situaciju da je zemlja, u poređenju s onom koja je bila potpuno spremna, sada potpuno nespremna za takvu stvar i potrebne su godine da bi se ta akademska praznina popunila.
RSE: Da li su te pomenute dve decenije dovoljne da se obrazuju stručni kadrovi?
Bubnjević: Neke stvari su danas povoljnije za takav jedan proces, a neke su daleko nepovoljnije nego što je to bilo u bivšoj Jugoslaviji.
Prvo, danas su eksperti tog kalibra mnogo skuplji da se proizvedu nego što je to bilo nakon Drugog svetskog rata, a drugo imate manji broj zainteresovanih za prirodne nauke.
S druge strane, imamo situaciju da je zemlja već prošla kroz taj proces i da sada ima obilje institucija koje se bave prirodnim naukama, za razliku od onog perioda, i to bi to moglo da znači da će možda trebati manje vremena, jer neka znanja definitivno postoje.
A proces podrazumeva da prvo zasnujete ono što bi se moglo nazvati katedre za izučavanje ovih oblasti, to znači da morate osposobiti doktore nauka u tim oblastima, to je ultimativni zahtev.
Da biste ih dobili, neophodno je da jedan broj studenta, koji bi se time bavio, bude poslat u inostranstvo. Potrebno je 5 do 10 godina da tamo steknu neophodna znanja, vrate se, uspostave katedre i na njima onda proizvode inženjere, za šta je potrebno još 5 do 10 godina.
RSE: Da li se time dolazi u rizik da deo tih ljudi odluči da se ne vrati u Srbiju, nego da ostane u inostranstvu?
Bubnjević: To je gotovo neizbežno, zato što ne možete u sred uspešne naučne karijere nekoga na silu da vratite nazad, samo zato što je on iz Srbije. Bez obzira na to što je država investirala ogromna sredstva u njegovo školovanje.
To država može da reguliše kroz programe stipendiranja, ali i podršku za tu vrstu zanimanja koja bi bila takva da oni koji odluče da se vrate ne osete taj povratak, odnosno da im u njihovoj zemlji uslovi za rad budu otprilike slični onima kao na zapadu.
Dakle, morate stvoriti takav sistem ljudi ostanu ovde i da kasnije školuju kadrove koji bi vozili nuklearni reaktor.
To je jedna izuzetno obrazovana intelektualna elita, koja je direktno u kontaktu sličnim elitama širom sveta i to bi imalo blagotvorni efekt za čitavo društvo, koje inače stalno tone u jednu kulturu neznanja i izbegavanja tehničke kulture.
Ta vam masa visoko obrazovanih ljudi onda pomaže da vi razvijete i neke druge tehnologije.
Nuklearke, koliko god predstavljale same po sebi veliki rizik, jesu faktor progresa u svim zemljama gde su građane.
One su progresivna stvar koja, kroz stručnjake koje ste morali da napravite, pokreće čitavo društvo.
'Bez stručnjaka, ni u izgradnju istraživačkih reaktora'
RSE: Istorija nuklearne energije u Srbiji beleži akcident u Institutu za nuklearne nauke "Vinča" 1958, kada se radioaktivni materijal izlio iz nuklearnog reaktora. Posmatrano s aspekta bezbednosti, koliko je značajno da ljudi koji bi jednog dana radili i upravljali nuklearnom elektranom imaju i duže praktično iskustvo?
Bubnjević: Nužno je da u zemlji imate izazivački reaktor. To je jedan od prvih koraka.
Onog trenutka kad ste došli dotle da ste napravili reaktor, tada ne bi smelo da postoji uopšte mogućnost da imate kadrove koji nisu sposobni da na njemu rade i da imaju samo, takozvano, teorijsko znanje.
Ono što je u praksi slučaj, jeste to da kod velikih reaktora u svetu imate u posadama čitav niz eksperata koji žive u nekoj vrsti specijalnog režima. Oni jedno vreme rade, onda se odmaraju, pri čemu su kontinuirano na treninzima. Dakle, moraju biti obučeni da prođu kroz sve moguće scenarije.
Oni žive u gradovima koji su u neposrednom okruženju elektrane i to je praksa koja služi i tome da stanovništvo koje žive u blizini elektrane mirno spava. Jer, kada znaju da ljudi koji upravljaju elektranom žive tu zajedno sa svojim porodicama, to mnogo više od bilo kakvih političkih poruka tim ljudima uliva sigurnosti.
Vi ne možete dovesti privremeno neke ljude koji bi došli iz drugih zemalja, vozili elektranu jedno vreme i onda se vratili u svoje zemlje. Po meni, to bi bilo ravno katastrofi za Srbiju. Ako pustimo da nam takvim postrojenjima upravljaju stranci, a ne domaći eksperti, onda smo zapravo potpuno izgubili kontrolu nad elementarnom bezbednošću u zemlji.
Ali to je sve svakako prilično neizvodljivo, zato što akta Međunarodne agencije za atomsku energiju ne dozvoljavaju da vi u taj proces uđete ako nemate dovoljno domaćih eksperata.