U Srbiji živi nekoliko hiljada pravno nevidljivih ljudi, koji nemaju mogućnost školovanja, zdravstvene i socijalne zaštite. Među njima su uglavnom Romi, i njihov broj svakodnevno raste, ali rešavanje problema nije ni na vidiku.
Snežana Etemi živi kod novobeogradskog luksuznog stambenog bloka Belvil, u jednom od 160 romskih nehigijenskih naselja u Beogradu. Sa porodicom, kao i desetine komšija Roma, tamo obitava u kući od kartona i lima, bez struje i vode, u blatu.
Ona, Erđan Kurteši i Ramo Nuhaj, koji su 1999. došli iz Kosovske Mitrovice i Istoka, samo su neki od nekoliko hiljada ljudi u Srbiji koji su bez identiteta, zvaničnog imena i mesta prebivališta, jer nisu upisani u matične knjige rođenih i nemaju lična dokumenta:
Najbrojniji među njima, kaže Ivanka Kostić, direktorka nevladine organizacije Praksis, su interno raseljeni Romi sa Kosova, ali i domicilni pripadnici te nacionalne manjine, i prema preliminarnim podacima UNHCR-a ima ih oko 2.500.
“Nakon što im se kod kuće rode deca oni prosto ne odu u opštinu da to prijave. To se dešava iz raznih razloga. Od toga da nemaju sredstava, do toga da sami roditelji nemaju lične karte i nisu upisani u matične knjige. Znači pravno ne postoje, i žive život u kom im nije omogućen pristup ni jednom ljudskom pravu”, kaže Kostić.
Do sada država nikada nije popisala te ljude. Zbog toga, rekao nam je Vitomir Mihajlović, predsednik Nacionalnog saveta Roma, njihov problem se usložnjava iz generacije u generaciju.
“Ako ni jedan roditelj nema dokumenta, neće ih imati ni njihova deca. A kada sutra budu punoletna i stupe u brak, neće dokumenta imati ni njihova deca i to se tako progresivno proširuje”, objašnjava Mihajlović.
Život u dubokom siromaštvu
Brojke često ne govore mnogo, ali ono što se dešava u životima za statistiku nepostojećih Roma upozorava.
Oni žive u dubokom siromaštvu, sele se od mesta do mesta “trbuhom za kruhom” i često ostaju gladni. Jer, kaže Ivanka Kostić, vrata besplatnih menzi za siromašne za njih su zatvorena.
Romi kod novobeogradskog stambenog bloka Belvil, april 2009.
“Pristup narodnim kuhinjama takođe zavisi od toga da li je neko upisan i da li je postao korisnik socijalne pomoći. Prema tome, ‘nevidljivi’ ne mogu da dobiju ni obrok u narodnoj kuhinji”, rekla je Kostić.
Da je država do sada oklevala da prizna status „nevidljivima“ govori činjenica da zakon koji bi to omogućio nedavno nije prošao skupštinsku proceduru.
Kako je papir koji „nepostojećim“ Romima često i život može da znači u nadležnosti Ministarstva za državnu upravu, tamo smo pitali šta se čini da se problem reši.
U pisanom saopštenju koje su nam poslali iz tog ministarstva navode da Zakon o matičnim knjigama u skladu sa najvišim evropskim standardima obezbeđuje jednaka prava svim građanima, pa i upis Roma u te knjige.
„Zakon obezbeđuje da se rođenje može prijaviti i posle isteka zakonskog roka za prijavu, kao i to da se upis može izvršiti bez obzira na to gde je dete rođeno, u zdravstvenoj ustanovi ili van nje, kod kuće, u prevoznom sredstvu ili drugde. Ukoliko nadležno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava predloži zakon kojim će se regulisati status pravno nevidljivih lica, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu spremno je da ga podrži.“
Država okreće glavu
U romskim udruženjima i nevladinim organizacijama veruju da “nevidljivih” ima mnogo više nego što govore početni podaci, čak oko 7.000.
Vitomir Mihajlović, iz Saveta Roma, kaže da država okreće glavu, jer bi se uvođenjem njih u knjige povećao broj socijalno ugroženih kojima su obavezna državna davanja.
“Socijalna pomoć bi koštala najmanje devet hiljada mesečno, pa i više u zavisnosti od broja članova porodice. Tu bi došla i zdravstvena zaštita pa bi to na mesečnom nivou bilo i 20.000 dinara. S obzirom da i Evropska unija sada postavlja pitanje rešavanja statusa pravno nevidljivih lica, nadam se da će se u skupštinsku proceduru vrlo brzo vratiti zakon koji to reguliše”, rekao je Mihajlović.
Sve dok se ne problem ne reši, “nevidljivi” su prepušteni samo sebi jer, kako kaže Ivanka Kostić iz Praksisa, događa im se i da im život visi o koncu zato što nemaju dokumenta.
“Jedna devojčica morala je da ide na transplantaciju bubrega, pa joj je život zavisio… Takođe smo imali starijeg čoveka koji je bio bolestan i na samrti u bolnici, pa smo hitno morali da ga upišemo da bi mu pribavili zdravstvenu knjižicu kako bi nastavio lečenje”, navodi primere Kostić.
Čelnici nevladinih organizacija često upozoravaju da u Srbiji ne postoji politička volja za rešavanje problema pravno nevidljivih osoba, iako je to jedan od standarda na putu ka pridruživanju Evropskoj uniji.
Među državama zapadnog Balkana, u Srbiji živi najviše pripadnika romske nacionalne manjine koji nemaju lična dokumenta.
Snežana Etemi živi kod novobeogradskog luksuznog stambenog bloka Belvil, u jednom od 160 romskih nehigijenskih naselja u Beogradu. Sa porodicom, kao i desetine komšija Roma, tamo obitava u kući od kartona i lima, bez struje i vode, u blatu.
Ona, Erđan Kurteši i Ramo Nuhaj, koji su 1999. došli iz Kosovske Mitrovice i Istoka, samo su neki od nekoliko hiljada ljudi u Srbiji koji su bez identiteta, zvaničnog imena i mesta prebivališta, jer nisu upisani u matične knjige rođenih i nemaju lična dokumenta:
Najbrojniji među njima, kaže Ivanka Kostić, direktorka nevladine organizacije Praksis, su interno raseljeni Romi sa Kosova, ali i domicilni pripadnici te nacionalne manjine, i prema preliminarnim podacima UNHCR-a ima ih oko 2.500.
“Nakon što im se kod kuće rode deca oni prosto ne odu u opštinu da to prijave. To se dešava iz raznih razloga. Od toga da nemaju sredstava, do toga da sami roditelji nemaju lične karte i nisu upisani u matične knjige. Znači pravno ne postoje, i žive život u kom im nije omogućen pristup ni jednom ljudskom pravu”, kaže Kostić.
Do sada država nikada nije popisala te ljude. Zbog toga, rekao nam je Vitomir Mihajlović, predsednik Nacionalnog saveta Roma, njihov problem se usložnjava iz generacije u generaciju.
“Ako ni jedan roditelj nema dokumenta, neće ih imati ni njihova deca. A kada sutra budu punoletna i stupe u brak, neće dokumenta imati ni njihova deca i to se tako progresivno proširuje”, objašnjava Mihajlović.
Život u dubokom siromaštvu
Brojke često ne govore mnogo, ali ono što se dešava u životima za statistiku nepostojećih Roma upozorava.
Oni žive u dubokom siromaštvu, sele se od mesta do mesta “trbuhom za kruhom” i često ostaju gladni. Jer, kaže Ivanka Kostić, vrata besplatnih menzi za siromašne za njih su zatvorena.
“Pristup narodnim kuhinjama takođe zavisi od toga da li je neko upisan i da li je postao korisnik socijalne pomoći. Prema tome, ‘nevidljivi’ ne mogu da dobiju ni obrok u narodnoj kuhinji”, rekla je Kostić.
Da je država do sada oklevala da prizna status „nevidljivima“ govori činjenica da zakon koji bi to omogućio nedavno nije prošao skupštinsku proceduru.
Kako je papir koji „nepostojećim“ Romima često i život može da znači u nadležnosti Ministarstva za državnu upravu, tamo smo pitali šta se čini da se problem reši.
U pisanom saopštenju koje su nam poslali iz tog ministarstva navode da Zakon o matičnim knjigama u skladu sa najvišim evropskim standardima obezbeđuje jednaka prava svim građanima, pa i upis Roma u te knjige.
„Zakon obezbeđuje da se rođenje može prijaviti i posle isteka zakonskog roka za prijavu, kao i to da se upis može izvršiti bez obzira na to gde je dete rođeno, u zdravstvenoj ustanovi ili van nje, kod kuće, u prevoznom sredstvu ili drugde. Ukoliko nadležno Ministarstvo za ljudska i manjinska prava predloži zakon kojim će se regulisati status pravno nevidljivih lica, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu spremno je da ga podrži.“
Država okreće glavu
U romskim udruženjima i nevladinim organizacijama veruju da “nevidljivih” ima mnogo više nego što govore početni podaci, čak oko 7.000.
Predsednik Nacionalnog saveta Roma: S obzirom da i Evropska unija sada postavlja pitanje rešavanja statusa pravno nevidljivih lica, nadam se da će se u skupštinsku proceduru vrlo brzo vratiti zakon koji to reguliše.
Vitomir Mihajlović, iz Saveta Roma, kaže da država okreće glavu, jer bi se uvođenjem njih u knjige povećao broj socijalno ugroženih kojima su obavezna državna davanja.
“Socijalna pomoć bi koštala najmanje devet hiljada mesečno, pa i više u zavisnosti od broja članova porodice. Tu bi došla i zdravstvena zaštita pa bi to na mesečnom nivou bilo i 20.000 dinara. S obzirom da i Evropska unija sada postavlja pitanje rešavanja statusa pravno nevidljivih lica, nadam se da će se u skupštinsku proceduru vrlo brzo vratiti zakon koji to reguliše”, rekao je Mihajlović.
Sve dok se ne problem ne reši, “nevidljivi” su prepušteni samo sebi jer, kako kaže Ivanka Kostić iz Praksisa, događa im se i da im život visi o koncu zato što nemaju dokumenta.
“Jedna devojčica morala je da ide na transplantaciju bubrega, pa joj je život zavisio… Takođe smo imali starijeg čoveka koji je bio bolestan i na samrti u bolnici, pa smo hitno morali da ga upišemo da bi mu pribavili zdravstvenu knjižicu kako bi nastavio lečenje”, navodi primere Kostić.
Čelnici nevladinih organizacija često upozoravaju da u Srbiji ne postoji politička volja za rešavanje problema pravno nevidljivih osoba, iako je to jedan od standarda na putu ka pridruživanju Evropskoj uniji.
Među državama zapadnog Balkana, u Srbiji živi najviše pripadnika romske nacionalne manjine koji nemaju lična dokumenta.
