Branislav Papaz iz Gornjeg Kotorca

Nikola Papaz, iz naselja Gornji Kotorac u Istočnom Sarajevu, duže od 18 godina traži sina Branislava. Nestao je 15. maja 1992. godine kada je otišao na stražu. Niko ne zna šta se dogodilo sa Nikolinim sinom - informacije su išle od toga da je dezertirao, pa do toga da je ubijen i sahranjen u Sarajevu.

Nikola, koji je u Drugom svjetskom ratu i sam kao djete prošao strahote logora Bosanska Gradiška, moli samo da mu se kaže gdje je tijelo njegovog sina da ga dostojno sahrani. Imao je 35 godina.

„Ja sam Nikola Papaz, Gornji Kotorac. Moj sin, svi su ga zvali Bane, ali Branislav mu je pravo ime, nestao je 15. maja odavde. Nije rat bio pravi još u to doba. On je bi na straži. Tada je samo straža bila. I kad se oni povuku, onda ne ostane niko. Oni su se svi povukli, on se nije povuk’o. Šta je bilo? Posla imaš, proljeće, treba nešto posijati, treba svašta nešto uraditi. Kaže: ’Idem ja.’ ’Malo ću’, kaže, ’odmoriti i idem.’ To je govorio sa nekim kolegom, jer oni su skupa, valjda, bili tu, stražarili. Ja nešto malo radio, on je otiš’o. Kad je otiš’o odavde, ja više ne znam za njega. Ima tu priča svakakvih. Ima tu priča da je dezerter, ima tru priča da je otiš’o u stan. Im’o je stan - Prvomajska ulica. Nikad to neću moći shvatiti zašto je otiš’o da ga nađu bez noge u Dobrinji, bez jedne noge. Razumite me, ovo je jedna od verzija koje sam ja čuo. I kad su se ovi povukli, otišli kući spavati - nije to bilo organizovano onda, našli su ga kao tako bez jedne noge, šta ja znam. I da su ga odvezli u Sarajevo u školu na Čengić Vili, tu je, valjda, bila neka ambulanta, prihvatilište neko, šta li. To je sve priča koju ja čujem poslije. Čujem od drugih, od čovjeka koji me je zamolio: ’Nemoj, molim te, reći ko ti je rekao, ali tvoj sin je ubijen kod gradske garaže i gurnut niz obalu u Miljacku.’", priča Papaz.

Molim nekoga da mi kaže da zna da bar jednu kost njegovu nađem da je sahranim i da mogu po našem vjerskom običaju da dođem, da obiđem grob i da zapalim svijeću.

"Poslije sam doznavao da je kao kod Telekoma, ispod mosta zakopan, sahranjen. Išli smo mi tamo, ali nismo našli ništa i nema ništa. Volio je lov, pa je volio trenirati kerove lovačke, pa je često puta i do 12 sati noći, kad je bio slobodan, bio van. Tamo kerove sazove - bilo je, srušio sam ja to. Tu mu je dolazio i ovaj Juka, kažu da je gled’o - i oni su nešto i kontaktirali, šta ja znam, ono prije rata. Da je on živ, ja sam podijelio sve, svak bi im’o svoje. A on je bio duševno dobar, naročito prema meni. On mi je znao reći sestri: ’Nemoj mi na starog’, tako me zvao. Bilo bi tri puta bolji jer bi on radio. I ono što ja bi’ treb’o raditi, one ne bi dao, on bi radio. Molim nekoga da mi kaže da zna da bar jednu kost njegovu nađem da je sahranim i da mogu po našem vjerskom običaju da dođem, da obiđem grob i da zapalim svijeću."

Papaz više od 18 godina traži sina Branislava nestalog u maju 1992. godine. Niko ne zna ni kako ni gdje je stradao ovaj strastveni lovac i uzgajivač lovačkih pasa. Sve što porodica želi jeste da nađu njegove posmrtne ostatke da ih sahrane.

*****
Još priča o nestalima:
Sretko Malić iz Gornjih Vijačana kod Prnjavora
Bego i Sead Hasica iz Miljkovca