Širom Srbije je danas, sa jedne strane, niklo, prema nekim procenama, oko 300 spomenika četničkom vođi Draži Mihailoviću. Sa druge, i dalje ostaju neobeležena, ili gotovo nevidljivim tablama obeležena, mesta fašističkih logora u Beogradu, uključujući i Staro sajmište, na kome još nije počela gradnja obećanog memorijalnog centra. Neka partizanska stratišta se pretvaraju u, za svadbena veselja, namenjene kafane.
Sa treće strane, nižu se primeri nemara prema spomenicima kulture koji nisu u direktnoj ideološkoj upotrebi.
Sve to daje za pravo onima koji skreću pažnju da je odnos prema kulturnom nasleđu u funkciji trenutne vladajuće politike i ideologije. Na delu je revizija istorije, vidljiva i kroz spomeničku kulturu, pokušaj vlasti da kroz rehabilitaciju nosilaca desničarskih ideologija, koje su se kompromitovale kolaboracijom sa fašističkim okupatorom u Drugom svetskom ratu, obezbedi sebi istorijski kontinuitet.
Pri tome, treba, istine radi, reći da to nije prva ideološka revizija istorije u XX veku, vidljiva kroz odnos prema kulturnoj baštini.
Usred velike galame koja se digla zbog mogućeg prijema Kosova u UNESCO, objašnjene brigom za srpske srednjevekovne spomenike kulture na Kosovu (od osam srpskih manastira koji su na UNESCO-voj listi svetske baštine, četiri su na teritoriji Kosova), malo ko se zapitao - A kakav je odnos prema tim istim kulturnim dobrima u samoj Srbiji? Kompleks Stari Ras se nalazi na UNECKO-vom spisku svetske baštine. Amela Bajrović obišla je deo tok kompleksa, lokalitet starog grada.
"Stari Ras uglavnom je prepušten zubu vremena i u stanju je koje zahteva veću brigu lokalne zajednice, institucija koje se bave zaštitom spomenika, ali i same države. Tek pre nekoliko dana saniran je jedan od lokaliteta ovog svetskog dobra, grad Trgovište, koji je maltene celo leto plivao u žabokrečini, smeću i trnju. Naime, sanirana je vodovodna cev koja je izazvala poplavu, crpnim pumpama je izvučen deo vode, a uklonjena je i brana sa reke Raške, za koju se takođe sumnjalo da je jedan od uzročnika ove ružne slike o tome koliko brinemo o kulturnim dobrima. Osim toga, sa druge strane reke je zatrpana rano-hrišćanska bazilika, a prilaz do pećinskog manastira u podnožju lokaliteta Gradina je u korovu", kaže Bajrović.
I uporedo sa takvom slikom sa autentčnog lokaliteta, najavljuje se gradnja novog starog Despotovog grada u dnu Kalemegdana, boljeg i starijeg od onog koji je nestao. Tim povodom duhoviti Teofil Pančić je u svojoj kolumni u Vremenu zapisao:
"Možete li da zamislite da na svetu postoji dovoljno idiota koji bi recimo stvarnu Budimpeštu zamenili za lažni Dubaji na Savi i još lažniji Despotovgrad na Dunavu? Ljepši i stariji od onog kakav je izgradio despot Stefan Lazarević."
Drugi primer. Na jednom od partizanskih stratišta, Kadinjači, povrh Užica, po svoj prilici će uskoro da se ore svadbarske pesme, javlja naša dopisnica Novka Ilić.
Pošto grad Užice ima nameru da kulturno-istorijske znamenitosti stavi u komercijalnu funkciju, gradonačelnik, Tihomir Petković, kaže da je najbolje rešenje da se i ovaj Spomen dom izdaje za ugostiteljske potrebe, makar i besplatno. Velika je površina, pa mogu tu biti organizovane i svadbe, a magistralni put je pored samog ovog objekta.
"Mi ne treba da razmišljamo o nekakvoj značajnoj cifri koju će grad da dobije za zakup u vezi izdavanja ovog objekta za ugostiteljske usluge. Može biti i rešenje - dati besplatno, uz čvrste garancije da će taj plaćati troškove struje i pratećih komunalnih usluga", ističe Petković.
Kadinjača, memorijalni kompleks, posvećen je borcima užičkog Radničkog bataljona, Posavcima i Orašanima, koji su izginuli 29. novembra1941. godine, štiteći odstupnicu glavnini partizanskih snaga iz Užica ka Sandžaku.
Porazom partizanskih jedinica na Kadinjači, prestala je da postoji poznata Užička republika, koja je uspostavljena 24. septembra 1941. godine, a ovaj datum bio je dan grada Užica punih šezdeset godina.
Godine 1952, otkriven je Spomenik – piramida, pod kojim se nalazi kosturnica sa posmrtnim ostacima većine boraca izginulih na Kadinjači. Kasnije, 1979. godine otkriven je novi spomenički kompleks.
I sada, ako Spomen dom bude mesto za veselja, nije teško zamisliti koliko će biti ogorčeni potomci poginulih, kada pripiti svatovi budu šetali između spomeničkih celina.
Ništa bolji odnos nije ni prema savremenim kulturnim znamenitostima. Najnoviji primer. Osam godina zgrada Muzeja savremene umetnosti na Ušću, sa novobeogradske strane, urušava se, građevina koja je proglašena kulturnim dobrom zbog svoje arhitektonske vrednosti. Zarasta u korov zajedno sa vrednim skulpturama.
Ministar kulture Ivan Tasovac, postavio je sat da odbrojava vreme do otvaranje obnovljenog zdanja. Pre neki dan, mediji su javili - Sat koji je postavio ministar kulture na pedeseti rođendan jednog od dva najznačajnija Muzeja u zemlji, prestao je da otkucava.
"Proslave neće biti jer obnova Muzeja nije završena u roku".
Naša sagovornica koja nas vodi kroz priču o odnosu prema kulturnom nasleđu, istoričarka Olga Manojlović Pintar, autorka knjige "Arheologija sećanja".
"Taj nemar koji se iščitava u odnosu prema svemu onome što je ključno vezano za prošlost, a pre svega za sadašnjost, je katastrofalan", navodi Manojlović Pintar.
Ipak, više od nemara, problem je ideološka upotreba politike sećanja. Period socijalizma je gotovo izbrisan, problematičan je odnos prema Drugom svetskom ratu.
Da li postoji veza između činjenice da se, uprkos najavama, još ne počinje gradnja memorijalnog kompleksa na Starom sajmištu u Beogradu, mestu fašističkog logora, gde su stradali Jevreji, Romi, antifašisti, to jeste komunisti, i najnovijih rehabilitacija saradnika fašističkih okupatora, poput Milana Nedića - pitamo istoričaku Olgu Manojlović Pintar.
"U direktnoj su vezi te dve stvari. Apsolutno većina ovih rehabilitacija, ako sada govorimo o pokušaju Nedićeve rehabilitacije apsolutno bi bila nemoguća kada bi na sajmištu postojao i funkcionisao jedan dokumencioni, memorijalni muzejski centar, kakav bi Staro sajmište trebalo da bude. Godinama postoje komisije, proizvode se programska akta, ali se u stvarnosti ništa ne realizuje. Direktna posledica svega toga je i taj politički i ideološki revizionizam koji nam bukvalno eksplodira u lice", odgovara Olga Manojlović Pintar.
Proces prekrajanja istorije, posebno marginalizacije antifašističkih pokreta u funkciji antikomunizma, nije samo svojstven Srbiji, već celom regionu, pa i šire, zemljama koje su nekad bile deo političke, a ne geografske odrednice Istočne Evrope.
Šta tek reći o 90-im godinama? I dan danas dželati, za jedan deo Srbije, su žrtve, i obratno. Pokušaj da se oni izjednače je podizanje spomenika u Beogradu, u blizini železničke stanice - svim žrtvama ratova i braniocima otadžbine na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih. Tadašnjeg gradskog funkcionera, Zorana Alimpića, smo pitali - Ko su žrtve, a ko branioci otadžbine?
"Pod braniocima otadžbine podrazumevaju se ljudi koji su bili pod oružjem. A pod žrtvama rata se podrazumevaju civili, kolateralna šteta. Mislim da je to svima jasno", kaže Alimpić.
Da li to znači da je to spomenik i onima koji su rušili Vukovar ili Dubrovnik? Onima koji su bombardovali Sarajevo?
"Pobogu, mislim da je vaše pitanje zlonamerno", navodi Zoran Alimpić.
Kada su 90-te godine u pitanju, najsvetliji primer su spomen-obeležja, u nekoliko gradova regiona, Srđanu Aleksiću, mostarskom heroju koji je spasao druga muslimana. To je jedno od retkih obeležja koja spajaju, a ne razdvajaju.
"Na našim prostorima, ratovi koji su se dogodili devedesetih godina, u velikoj meri su čitav ovaj koncept stavili u drugi plan, ali načinom na koji su tretirana kulturna blaga, nazovimo ih tim starim rečnikom, kulturno nasleđe. Jasno su pokazivali koliko je važno bilo njih uništiti, kako bi se određeni politički protivnik, ili u ratu i percipirani neprijatelj, diskreditovao", kaže Manojlović Pintar.
Na žalost, Srbija i ceo region, daleko su od nečega novog što je donelo formiranje EU, objašnjava Olga Manojlović Pintar. Kulturno nasleđe postaje važno za stvaranje, ne samo nacionalnog, već mnogo šireg, evropskog identiteta.
"U tom smislu, sam pojam kulturne baštine, nije pojam kojim se dekonstruiše nacionalna istorija, već naprotiv, kojim se ona uklapa u jedan širi evropski okvir", zaključuje Olga Manojlović Pintar.