Nemanja Babić je filmski montažer i autor dokumentarnih filmova. Filmom je počeo da se bavi 2000. godine u kino klubu, u Akademskom filmskom centru u Beogradu. Diplomirao je filmsku i TV montažu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2006. godine.
Pored postprodukcije i režije posvećen je pedagoškom radu na filmskim radionicama za srednjoškolce i studente koje organizuje u zemljama regiona. Kao montažer ili reditelj realizovao je na stotine televiziskih emisija i desetine dokumentarnih filmova, koji se bave problemima država bivše Jugoslavije u suočavanju sa posledicama ratnih dešavanja i tranzicijom.
Prošle godine sa Marijom Ristić je snimio film "Neidentifikovani" koji se trenutno prikazuje na filmskim festivalima širom sveta.
Subota, 20. februar
Osećam određenu tremu pred zadatkom da vodim dnevnik, onu koju imate kada nešto radite po prvi put u životu. Do sada sam dnevnike pisao uglavnom unapred, u formi spiska želja koje bih želeo da ostvarim tokom narednog dana, koje su zbog svoje ambicioznosti skoro uvek bile na granici mogućeg.
Međutim, to je poslednjih desetak godina moj način da opstajem u sredini u kojoj živim baveći se poslom koji volim. Dakle, biti nepopravljivi optimista i verovati da će sutra biti bolje nego danas.
Prvi dan vikenda provodim radno, što je sasvim uobičajeno kada ste navodno, sami sebi poslodavac. Jedan prilično dosadan dan uzburkala je vest da je potvrđena smrt otetih službenika srpske ambasade u Libiji, koji su prethodnog dana stradali u američkom bombardovanju baze Islamske države u mediteranskom gradiću Sabrata.
U pozadini uzburkanih strasti zbog još jedne epizode u turbulentnim američko-srpskim odnosima pažnju mi privlače detalji pozadine ove tragedije. U napadu je stradalo i pedesetak terorista, uglavnom stranaca, uglavnom tinejdžera; Pretežno Tunižani, ali i muslimani iz Podsaharske Afrike. Bili su loše obučeni borci, ali su bili motivisani da se uključe u džihad jer im je obećana dobra zarada i pravo da slobodno raspolažu imovinom koju budu uspeli da otmu od neprijatelja.
Srpski zvaničnici tvrde da su imali kontakte sa otmičarima, da su učinili sve kako bi se dogovorili oko visine otkupa, te da bi oteti Srbi bili spašeni da nisu poginuli. Tragičnim spletom okolnosti, novac je ostao na računu Vlade Srbije, nesuđeni mladi džihadisti su izgubili sve, a dvoje službenika srpske Ambasade su poginuli jer su se drugi put od momenta otmice našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Još jedan tužan primer kako su se sve ideologije pretvorile u farsu, ili tačnije, u novac.
Nedelja, 21. februar
Dan za predah. Kada mi pažnja nije zaokupljena svakodnevnim obavezama, pokušavam da mislim o budućnosti. Ma koliko se trudio, ne uspevam da zamislim svoj život u Beogradu za godinu dana. Nemam hrabrosti da sebi postavim dugoročne ciljeve, plašeći se da bih tako postao žrtva sopstvenih nerealnih ambicija, u zemlji gde vas stvarnost toliko često neprijatno iznenadi, da je oprez vrlo preporučljiv ako želite da se klonite neprilika.
U takvoj situaciji kao izlaz se nameće pitanje emigracije. Kao i većina mojih prijatelja, već duže vreme razmišljam na tu temu, s vremena na vreme napravim i neki konkretan korak po pitanju odlaska, pa odustanem. Šta je razlog tome? Strah od nepoznatog? Mislim, da ne. Pre će biti da je u pitanju odsustvo volje da se iskoči iz zone komfora, iz mikro-sveta u kojem bez obzira na sve probleme, još uvek mogu da, istina, uz ogromne probleme, živim i radim od svog rada, okružen porodicom i prijateljima.
Iz vrtloga ovakvih misli budi me buka sa beogradskih ulica. U susret mi ide poveća grupa demonstranata kakvu nisam video godinama unazad.
Pripadnici i simpatizeri desničarskih organizacija uzvikuju parole protiv premijera Vučića, optužujući ga za izdaju zemlje zbog potpisivanja sporazuma sa NATO paktom. Na čelu kolone vijori se ogromna zastava sa Putinovim likom. Poruke su jasne, "NE – EU", "NE NATO". Stiče se utisak da je počeo novi hladni rat. Ili, možda, onaj iz 20. veka u Srbiji još uvek traje. Sve deluje kao u onim starim vicevima: Bili Rus, Amerikanac i Srbin… samo sumnjam da će u ovom vicu Srbin ispasti najpametniji.
Ponedeljak, 22. februar
Sinoć je u Berlinu dodelom nagrada završen 66. filmski festival u Berlinu. Publika i žiri na Berlinalu tradicionalno cene angažovane filmove, koji se na originalni način bave osetljivim društvenim i političkim pitanjima. Zlatni medved pripao je Gianfrancu Rosiju za film "Vatra na moru" koji se bavi, kako se navodi, "najvećom tragedijom u savremenoj istoriji od Holokausta"- izbegličkom krizom na najjužnijem italijanskom ostrvu, Lampeduzi.
Rosiju je tako pošlo za rukom da posle Venecije, trijumfuje na još jednom prestižnom Festivalu, ponovo sa dokumentarnim filmom, što je svojevrsni fenomen, s obzirom da su ovakve nagrade do skora bile rezervisane isključivo za visokobudžetne igrane filmove.
U Belinu je stvarnost savremene Evrope, očigledno zasenila imaginaciju, a da li je "Vatra na moru" film koji će nadživeti vreme u kojem je nastalo, poput filmova ranijih laureata, Ingmara Bergmana, Michelangela Antonionija, Romana Polanskog ili Želimira Žilnika, prosudiće neka buduća publika i neki budući filmski kritičari kada krvavi sirijski rat bude samo jedan pasus u istorijskim udženicima.
Utorak, 23. februar
Bavljenje filmom u Srbiji je posao koji ima jednu veliku manu – uglavnom je neisplativ. Film više od jednog veka, prati izvesna podvojenost, večita dilema: Da li je to umetnost ili industrija zabave?
U oba slučaja, stvari prilično loše stoje kada živite u maloj zemlji sa slabom ekonomijom. Sredstva koja ministarstvo kulture Srbije izdvaja za finansiranje kinematografije su zanemarljiva čak u poređenju sa zemljama u okruženju.
O zaradi, ili barem povratku uloženih sredstava na bioskopskim blagajnama ili od prodaje autorskih prava televizijama, ne vredi ni razmišati. U takvim okolnostima izlaz nalazimo u snimanju naručenih filmova, u koje pokušavamo da unesemo lični pečat, sopstveni pogled na teme i događaje kojima se bavimo.
Danas smo završili montažu dokumentarnog filma o uličnim sviračima, koji smo snimali prošle jeseni u Novom Sadu. Neopisiv je osećaj zadovoljstva kada se iscepkani fragmenti stvarnosti, nerežirani trenuci koji su prošli, savršeno spoje u montažnom nizu i postanu svet za sebe - svet koji će uskoro, nadamo se, imati priliku da komunicira sa velikim brojem ljudi i da probudi u njima neke lepe emocije i radost življenja.
Sreda, 24. februar
Danas je poslednji dan snimanja u dečijem selu u Kraljevu. Rad na ovom filmu jedno je od najlepših iskustava koje sam doživeo baveći se ovim poslom. Kada smo došli prvi put, shvatio sam da je ovo jedno pravo, dobro organizovano selo u kojem živi puno dece. Stigli su iz svih krajeva Srbije, svako sa svojom tužnom, a neki i tragičnom sudbinom o tome kako su ostali bez roditeljskog staranja. U dečijem selu, stvorili su im priliku da stvaraju trajne veze u SOS porodici, sa drugom decom i hraniteljicom koju zovu mama. SOS mama, jedno je od najčudnijih zanimanja.
Radno vreme je 24 sata, jer naravno, ne možete nekome biti majka u radno vreme, a posle toga nešto drugo. Svaka mama ima sedmoro ili više dece, sa kojima živi, svaka u svojoj kući koja se zove po drveću. Ovde nema mesta za tugu, nespokoj ili usamljenost. Prvi utisak je da ste stigli u posetu jednoj srećnoj i zadovoljnoj porodici u kojoj svi brinu za drugoga. Atmosfera u kojoj bi svako poželeo da provede detinjstvo.
Četvrtak, 25. februar
Vraćajući se kući peške u kasnim večernjim satima, pomalo me hvata panika. Nisam siguran da danas imam neku ideju, misao ili utisak, vredan deljenja. U ulici Kneza Miloša, stoji kamion sa dizalicom. Radnici gradskih službi skidaju novogodišnju ukrasnu rasvetu. Već smo skoro puna dva meseca u 2016. godini i gradski čelnici su procenili da smo dovoljno dugo ispraćali staru godinu. Čudno, da nisam sada ugledao ove ogromne plastične pahuljice sa sijalicama poređane po trotoaru, ne bih ni primetio da su sve ovo vreme svetlele. Toliko su postale sastavni deo ambijenta.
Pahulje su ove zime zaobišle Beograd, možda smo zbog toga imali ove plastične, kao zamenu, da nas podsete koje je godišnje doba. Ogoljene krošnje sada postaju nekako upadljivije. Međutim, dok prolazim pored Ambasade Mjanmara, iz dvorišta se pomaljaju grane prepune pupoljaka. Zima nas je definitivno zaobišla.
Petak, 26. februar
Dan je počeo prilično naporno. Događaji me sustižu, ali pokušavam da sebe ubedim da je sve pod kontrolom. Dešavanja u fizičkom svetu moguće je detaljno predvideti, ali postupke ljudi, ne. Svesni smo šta nam drugi ljudi govore, ali ne možemo ni zamisliti kakve ideje i namere se motaju po glavi našim saradnicima, prijateljima, poslovnim i privatnim partnerima.
Neki ljudi umeju da čitaju govor tela. Veština kojoj od skora pridajem veliku pažnju, naročito dok gradim karakter filmskog lika. Ko je iskren, a ko laže, ko pokušava sa sakrije uznemirenost, ko je siguran u sebe a ko ne, podvesno osećamo na osnovu pogleda, pokreta ruku ili položaja tela.
Neki imaju prirodni dar da to svesno prepoznaju, a nekima su potrebni priručnici. Mislim da je vreme da počnem da obraćam pažnju na ovakve detalje i u svakodnevnom životu, a ne samo na ekranu.
