Negativan odnos prema Americi zbog Kosova i bombardovanja

Srbija je prešla put od ljubavi prema Americi do zemlje čijih samo 8 odsto građana daje pozitivnu ocenu za SAD. Izrazito negativan odnos prema svetskoj super sili broj jedan, objašnjava se uglavnom vizurom Srbije prema 90’-tim i odnosom SAD prema ratovima u bivšoj Jugoslaviji, tu je bombardovanje SRJ 1999., i nezavisnost Kosova.

Antiamerikanizam su raspirivale političke elite i mediji, umesto da objasne domaćoj javnosti da je intervencija na SRJ posledica onoga što su srpske snage bezbednosti činile na Kosovu, pa su velike sile predvođene SAD ovoga puta reagovale ne čekajući da se ponovi Srebrenica.

Anketa našeg radija u Užicu, iako nije reprezentativna, pokazuje i negativne i pozitivne stavove o Sjedinjenim Državama:

„Obožavam njihovu istoriju, muziku, sport. Ja nemam nikakve predrasude što se tiče Amerike. Najjači su i može im se.“

„Ja ne mrzim Ameriku a ko je mrzi ne znam.“

„Najgori narod na svetu. Oni svakome sole pamet a sami svašta rade.“

„Omraženi za to što su nas bombardovali. Ko te išamara teško se to zaboravlja.“

„Zato što Amerika potpomaže Veliku Albaniju a ukida Srbiju.“

„Oni su velika sila. Komanduju svetom.“

„Za nekoga je omražena za nekoga je dobra, ali zaguljena jeste. Treba da imamo dobre i fine odnose sa njima jer to su ljudi kao i mi.“

„Moramo sarađivati. Ne možeš zakuhavati celog života. Mora narod da se miri, da se sjedinjujemo. Nemamo mi kud. Pa i Nemci su nam radili nedela pa imamo prijateljske odnose.“

Kad se uzme u obzir ranije dugotrajno nasleđe amerikanofilije u Srba, dominantno osećanje da je to zemlja perspektive i slobode, lako se dolazi do zaključka da je takav generalno pozitivan stav prema Americi doživeo radikalnu promenu u vreme ratova devedesetih godina, ali i zbog američkog odnosa prema ovom delu Zapadnog Balkana pre samo nekoliko godina.

Ilija Vujačić, bivši ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama, navodi da negativan odnos srpskog javnog mnenja prema Americi...:

„Svakako ima veze sa bombardovanjem. Pod dva, postoji percepcija da su Sjedinjene Američke države vodile glavnu ulogu u forsiranju priznanja i priznanju jednoglasne deklaracije o nezavisnosti Kosova. A to nije bilo tako davno, to je bilo 2008. godine.“

Postoje, dodaje Vujačić, i neki drugi faktori koji utiču na negativnu percepciju Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, ali i šire:

„To su dva rata u Iraku i Afganistanu i naravno Wall street i kriza koja je nastupila u Americi i da mnogi smatraju da su oni izazvali ovu svetsku krizu.“

Otopljavanje političkih odnosa

Negativan odnos prema Americi, nažalost, samo je odraz površnosti srpskog javnog mnenja i uticaja koji kontrolisani mediji imaju na kreiranje tog mnjenja, ocenjuje, s druge strane, Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.

„Verovatno je najveći razlog za ovako nizak procenat stav o nezavisnosti Kosova. Verujem da bi sitaucija bila mnogo bolja da je naša javnost imala hrabrosti da se iskrenije suoči sa činjenicom da su mnogi zločini na Kosovu počinjeni od strane naših zvaničnih službi bezbednosti i da je to upravo bio razlog što je međunarodna zajednica, koja je samo par godina pre toga dopustila da se desi Srebrenica, tada efikasno i na vreme reagovala da se tako nešto ne ponovi. Da je u srpskoj javnosti bilo hrabrosti da se time objasni razlog zašto Kosovo odlazi od Srbije mislim da bi već do sada situacija, što se tiče percepcije SAD-a u javnosti, bila drugačija“, kaže Jelena Milić.

Posle niza godina u kojima su odnosi Beograda i Vašingtona bili na veoma niskom nivou, 2009. stiže izvesno otopljavanje. Došlo je sa posetom Srbiji američkog potpredsednika Josepha Bidena, tokom koje je pritisnuo dugme za resetovanje odnosa između dveju zemalja, uz prihvatanje razlika u politikama prema Kosovu, što je kristalisao lapidarnom formulom „slažemo se da se ne slažemo“.

Godinu dana kasnije i američka šefica spoljne politike Hilary Clinton doneće duh takve poruke odlučivši da poseti Srbiju. U Beogradu su zvaničnici prihvatili taj novi ton Vašingtona, ali se on još uvek nije spustio u mase.

Upućuje li to, onda, na distancu između vlasti i građana kad je reč o percepciji Sjedinjenih Država? Na to pitanje Ilija Vujačić daje odrečan odgovor:

„Ja ne bih rekao da postoji distanca između vlasti i građana. Mislim da građani shvataju da je neophodno imati normalne odnose sa SAD-om. Ako već ne mogu biti sjajni mogu biti normalizovani i mislim da je to vlast uspela da učini i mislim da je to, što se građana tiče, dobro, ali to ne znači da imaju pozitivno mišljenje o svim državama. Mislim da s jedne strane postoji racionalno osećanje da je neophodno neimati SAD kao neprijatelja i imati normalne odnose, a druga je stvar imati izuzetno pogodno mišljenje o tome.“

Uprkos ovakvim rezultatima istraživanja, odnos prema Sjedinjenim Državama kompleksniji je, ili protivrečniji, nego što su srpski ispitanici, pre svih oni mlađi, svesni.

Iako će anketarima pre nekoliko godina 64 odsto građana reći da ne voli američku kulturu i način života, isto toliko će odgovoriti da sluša američku muziku, a čak 88 posto da gleda američke filmove.

Otuda Jelena Milić kaže da nije zabrinuta zbog sadašnje situacije.

„Mislim da je Srbija dovoljno kulturno „imperijalizovana“ onim što je američki soft power i možda ljudi kada daju odgovore na ovakva istraživanja i ne razmišljaju i nemaju ih u vidu, ali ona postoje. Ja ozbiljno tvrdim da su FOX live i FOX crime, kablovski programi u Srbiji, izvršili jedan vrlo dobar uticaj na javnost u Srbiji tako da sad imamo generacije mladih ljudi koji hoće da budu policajci, doktori, istražitelji, da svi oni pretežito slušaju američku muziku, prate američku modu, prate sportove. Znači te zabave koje dolaze dominantno od američke pop kulture. Teško da znam bilo koga ko zna ijednog savremenog ruskog izvođača, pisca ili glumca. To je jednostavno realnost koju također treba imati u vidu“, zaključuje Jelena Milić.