Uporno i pedantno, vladajući naprednjaci preuzimaju opštinu po opštinu u Srbiji. Poslednji je “pao” Kragujevac, u kom je i “Fijatovo” sedište, a kojim je kao gradonačelnik poslednjih deset godina bez pauze upravljao Veroljub Stevanović. U jednom danu on je smenjen glasovima odbornika u Skupštini grada, a na gradonačelničku funkciju, došao je sin predsednika države Tomislava Nikolića - Radomir. To je samo poslednji primer kako se na izborima iskazana volja građana, menja novim postizbornim koalicijama, što je praksa duža od perioda u kom naprednjaci i njihovi partneri upravljaju Srbijom. Tako je potpuno zaživela logika po kojoj su opštinske vlasti tek instrument u rukama onih centralnih, sve pred očima građana koji se na to više i ne obaziru.
Zagledani ka Beogradu, lokalni funkcioneri češće iščekuju signale iz tog pravca nego što osluškuju glasove svojih sugrađana. Na osnovu i ličnih poznanstava sa političarima iz Niša u kome živi, taj utisak deli i knjiženik, dobitnik “Ninove” nagrade, Zoran Ćirić:
“Tu ne postoji minimum samostalnosti. I mislim da je tako u svim gradovima u Srbiji. Dakle, onako kako kaže partijska centrala u Beogradu tako će biti u bilo kojoj sredini. Bez obzira da li se radi o Kanjiži, Subotici, ili možda o Bojniku i Vranju, ili o Požarevcu i Kragujevcu“.
Dakle Kragujevac – najsvežiji nprimer. Dve godine je trebalo lokalnm naprednjacima predvođenim sa sinom Tomislava Nikolića da dovde dospeju. U utorak, 28. oktobra su položili zakletve i preuzeli vlast od gradonačelnika koji je s pauzama ukupno 14 godina upravljao gradom.
Možda bi upravo sa različitih strana osporavana dosadašnja kragujevačka vlast i sebi sama mogla da zahvali na smenjivanju, a nije isključeno ni da su pred Radomirom Nikolićem ozbiljni rezultati. No, za profesorku lokalne samouprave na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Snežanu Đorđević i slučaj iz Kragujevca pokazuje koliko je jaka partokratija u Srbiji:
“Sa tom velikom boljkom moglo se uhvatiti za gušu možda 2008. godine, kada su demokrate vodile državu. To je, međutim, samo jačalo do 2012. godine, a evo sada gledamo da ni ova vlast nema sposobnost da to savlada. Prosto se smatra da lokalna vlast i nije baš neka vlast, nego je država stvarna vlast. A ova opštinska je neki tamo lokal, pa je normalno da kada imaš vlast na centralnom nivou polako preuzimaš pozicije i na lokalnom”.
Vlast preuzeta u 29 opština
Po tom principu demokrate, nakon izbora, kako su nam rekli u toj stranci, izgubile vlast u 29 opština u kojima su upravo na izborima vlast osvojili. Uspeli su, međutim, da je odbrane tamo gde su doživeli najjači udar, u najneočekivanijem momentu. U opštini Šabac, u trenutku majskih poplava, dok je premijer Aleksandar Vučić sa sednice Vlade pozivao da se taj grad brani od nadiruće reke Save po svaku cenu.
Istovremeno, u Šapcu su oduzimana ovlašćenja lokalnim funkcionerima, zbog, kako je objašnjavano, nesnalaženja u vanrednoj situaciji. Usledila su turbulentna dešavanja u samoj opštini. Gradonačelnik Miloš Milošević je podneo ostavku, a na njegovo mesto je došao novi Nebojša Zelenović (iz partije nastale otcepljenjem krila DS-a predvođenog Dušanom Petrovićem). Ali, pet meseci kasnije, ni sam Zelenović nije raspoložen za priču o tome kako su se odbranili od udara naprednjaka. Preko sekretarice nam je poručio:
“Grad Šabac se bavi drugim temama i ne bi se vraćao u prošlost”.
Šta god da je razlog nespremnosti za analizu, Šabac bi mogao do narednih izbora 2016. godine da ostane miran. Za Novi Sad koji su naprednjaci preuzeli ubrzo po izborima, još septembra 2012. godine, za to nije bilo šansi. Autorka emisije “Radar”, koja se emituje na RTV Vojvodine, Marina Fratucan veruje da je to bio jedan od prvih poteza prekrajanja izborne volje na koji, zanimljivo, niko od onih čiji je glas poništen nije odreagovao:
“Nekako je zavladalo mišljenje da je SNS sada apsolutni vladar svega, bez obzira što po kuloarima možete da čujete glas protiv načina na koji ta partija vlada. Ali nekog većeg otpora, bilo da građani izađu na ulice ili institucionalnim putem odbranili svoj glas, nerealno je očekivati. Niko više ne veruje da nešto u tom smislu može da se promeni”.
Oni koji su se održali, u međuvremenu su stekli svest o nužnosti prilagođavanja. U tom stilu predsednik Vlade Vojvodine i lider demokrata Bojan Pajtić najavljuje prekomponovanje pokrajinske vlasti:
“Realnost je drugačija nego što je bila pre dve godine. Mi smo toga svesni i zbog toga smo pristali da razgovaramo i o tim temama”.
Pajtić se održava iako je sa vrha naprednjaka i javno saopštavano više puta da je njegova Vlada pala. I izvesno je da naprednjaci neće odustati od namere da taj san pretoče u stvarnost, ali njima u opravdanje ide argument da tu vrstu upornosti u srpskoj političkoj praksi, što podvlači profesorka Đorđević, nisu samo oni praktikovali:
“Kod nas je svaka vlast od 2000. godine bila poprilično nezrela po tom pitanju. Suština je u tome da je lokalna vlast vlast koju niko ne bi smeo da tretira kao deo plena. Ovde, međutim, koga god da pitate, da li demokrate od 2008. do 2012. godine (zašto su se širili i gledali sve da preuzmu), ili sada SNS, oni će vam dati hiljadu krupnih argumenata zašto moraju i tu da imaju uporište”.
Kultura ravnodušnosti
Iz te borbe za vlast na svim nivoima stvorena je politička kultura oslikana i u ravnodušnosti samih birača.
“Pa tako kada pitate građane Vojvodine ko zapravo vlada pokrajinom, oni kažu da apsolutno ne znaju”, navodi Marina Fratucan. “Tako je i u odnosu na odgovor na pitanje ko će vladati Vojvodinom, u ovom trenutku je jasno da je sve moguće”.
A malo koga i zanima, odnosno malo koga izvan onih koji su za vlast zainteresovani.
“To jeste prekrajanje izborne volje građana. Ali, još je problematičnije to što mi se čini da više ni sami građani Srbije ne znaju šta je njihova izborna volja, odnosno potpuno su od toga digli ruke”, kaže Zoran Ćirić. Naš sagovornik nastavlja da je javnost prezasićena sa najrazličitijim političkim i uopšte društvenim problemima, te zaključuje: “To vam je kao da pacijentu koji je oboleo od raka i koji je u metastazama, neko sada na konzilijumu komentariš njegovu kijavicu”.
Ta otupelost na političke turbulencije svela je i interesovanje javnosti skoro na minimum. Tako se malo ko danas, na primer, uopšte seća atmosfere u kojoj je smenjena vlast u Novom Sadu. U tom trenutku ju je ovako opisivala tadašnja predsednica Skupštine opštine Aleksandra Jerkov:
“Kratko podšišani momci koji podržavaju određene grupe u ovoj Skupštini su se vratili…”.
To su slike stare dve godine, koje svoj komični izraz dobijaju pre dva dana u Kragujevcu, kada je nezavisni odbornik Vladan Vučićević u stihu dočarao i veruje predvideo okršaje lokalne političke scene:
“Kuvala se u kazanu jako masna čorba
za funkcije sada nastala je borba…”.
Doživeli ih kao komične ili dramatične ove okolnosti suštinski urušavaju evropske standarde ka kojima zemlja zvanično teži, upozorava profesorka Đorđević. Ti standardi proizlaze iz lokalne i centralne vlasti koji bi morali biti partnerski, a ne relacije podrđenih i nadređenih:
“Odnosi moraju biti partnerski zato što i jedna i druga vlast, i lokalna samouprava i država, jesu vlasti koje po istom principu nastaju. Građani im na izborima daju poverenje. Centralna vlast ne sme da pipa lokalnu. To za šta su se opredelili građani mora da se poštuje”.
Imate li to na umu?
