Može li Srbija u EU bez priznanja Kosova?

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je u kojoj meri odnosi između Srbije i Kosova utiču na integraciju te dve zemlje u Evropsku uniju. Sagovornici su bili Tanja Miščević, bivša direktorka Kancelarije vlade Srbije za evropske integracije, sada vanredni profesor Fakuleta političkih nauka u Beogradu, i Edon Cana, direktor Agencije za evropske integracije Kosova.

Polemisalo se o tome da li saradnja Srbije sa Euleksom na posredan način znači priznavanje nove realnosti na Kosovu, kako odnos Srbije prema Kosovu utiče na situaciju u regionu, da li će Španija i Grčka i veći broj islamskih zemalja u bliskoj budućnosti priznati Kosovo, da li vlada Kosova samo na rečima štiti tamošnje Srbe, kao i o tome da li će Srbija, da bi ušla u Evropsku uniju, morati da prizna Kosovo.

Omer Karabeg: Kako biste ocenili sadašnje odnose između Srbije i Kosova?

Tanja Miščević: Ti odnosi ne postoje iz poznatih razloga. Srbija ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Čekamo odluku Međunarodnog suda pravde kako bismo nakon toga videli šta se dešava, odnosno kuda dalje.

Edon Cana: Nema zvaničnih odnosa između Kosova i Srbije zato što Srbija nije u stanju da prizna realnost. Ali mislim da će se to promeniti i već se menja. Srbija je počela da sarađuje sa Euleksom, a Euleks je produkt Ahtisarijevog plana, što znači da je on ovde da implementira naš ustav, Ustav Republike Kosova.

Omer Karabeg: Gospođo Miščević, da li saradnja Srbije sa Euleksom na izvestan način znači priznavanje realnosti?

Tanja Miščević: Ne. Euleks je misija koja je vezana za bezbednosnu i odbrambenu politiku Evropske unije, a njen osnovni cilj je uspostavljanje vladavine prava, funkcionisanje pravosudnih institucija i uspostavljanje administrativnih službi. Za Srbiju nikada nije bilo problem pružanje pomoći privremenim institucijama Kosova da bi one mogle funkcionisati. To nema veze sa nekakvim priznavanjem realnosti, jer, kao što znate, Evropska unija nema kapacitet da opredeli status Kosova. To je, ipak, u nadležnosti jedne druge organizacije.

Edon Cana: Ja mislim da je Euleks produkt Ahtisarijevog plana. To je Ahtisarijeva ideja. Euleks je neutralan što se tiče statusa, ali on je ovde da implementira Ustav Republike Kosova. To je veoma jasno. Mi razumemo zašto Srbija ne može da prizna realnost, treba joj vremena, ali ona neće moći ući u Evropsku uniju bez priznanja nove realnosti. Glavni igrači Evropske unije - Engleska, Nemačka i Francuska - nikada više neće dopusti da se u Uniju unose problemi koje države međusobno imaju, naročito nakon nedavnog iskustva sa Slovenijom i Hrvatskom, kada je Slovenija zbog jednog relativno malog problema pokušala da blokira Hrvatsku.

Tanja Miščević: Ja se slažem sa gospodinom Canom da Evropska unija neće dopustiti da se nerešeni sporovi između država regiona zapadnog Balkana unose u Uniju. Države će ih morati rešiti do momenta ulaska u članstvo. I ovaj primer Slovenije i Hrvatske pokazuje da je to tako. U ovogodišnjim izveštajima Evropske unije govori se o nekim od graničnih problema koje Srbija ima sa svojim susedima, ali se ne naglašava bilo kakav bilateralni spor oko razgraničenja sa Kosovom, ne zato što Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, već zato što postoje i države članice Evropske unije koje ne priznaju takav status Kosova. Dok je to tako, Evropska unija ne može tražiti od Srbije da prizna Kosovo sve do onog momenta dok ne bude morala da definiše svoje granice, a taj momenat je sam ulazak u Evropsku uniju. No, to nije sutra. U godinama, koje su pred nama, u međunarodnim odnosima se može svašta izdešavati, rešenja mogu biti različita i vrlo fleksibilna. Ja mislim da je razumevanje položaja Srbije i njenog odnosa sa Kosovom u ovom momentu jedna od važnih stvari za sigurnost u regionu zapadnog Balkana.

Čeka se odluka Međunarodnog suda pravde

Omer Karabeg: Dobro, to pitanje će se protezati, međutim, kad dođe trenutak prijema Srbije u Evropsku uniju, da li mislite da će onda priznavanje Kosova biti postavljeno kao uslov ili će Srbija biti puštena u Evropsku uniju bez priznanja Kosova, pa onda može da godinama stavlja veto na prijem Kosova?

Tanja Miščević: Više nijedna država neće imati mogućnost da blokira ulazak u Evropsku uniju druge države baš zbog iskustva Slovenije i Hrvatske. A što se tiče priznavanja Kosova od strane Srbije, kao što rekoh, dokle god postoji ijedna država unutar Evropske unije koja ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, Evropska unija to ne može tražiti ni od Srbije.

Edon Cana: Ja mislim da mi ne pričamo o banana državama nego o državama kao što su Britanija, Francuska i Nemačka. One neće promeniti mišljenje što se tiče statusa Kosova. Mislim da će i Grčka i Španija nakon odluke Međunarodnog suda pravde priznati Kosovo i to će biti kraj priče. Što se tiče islamskog sveta, i oni čekaju mišljenje Suda. Saudijska Arabija je već priznala Kosovo, a uskoro će to učinitti i mnoge islamske zemlje, možda ne Iran, ali većina svakako. Mi nismo pesimisti što se tiče statusa - to je ireverzibilan proces i ništa ne može da ga spreči. Na kraju procesa evropskih integracija, pre ulaska u Evropsku uniju, Srbija će se morati da odgovori na pitanje - da li prihvata realnost ili ne. Ako odgovor bude - ne, evropska integracija Srbije neće biti moguća. Mislim da srpski političari to znaju, ali Srbija to teško može da proguta u ovom momentu zato što oni poslednjih deset godina nisu narodu govorili istinu. Da su od početka bili iskreni, stvari bi sada bolje stajale i za Srbiju i za Kosovo.

Omer Karabeg: Odnosi između Srbije i Kosova značajno utiču na ukupne odnose u regionu. Recimo, svaki potez država u regionu koji ide u prvacu priznavanja Kosova i uspostavljanju diplomatskih odnosa izaziva oštre reakcije u Srbiji. Još uvek se odnosi sa Crnom Gorom nisu u potpunosti normalizovali nakon pogoršanja nastalog posle crnogorskog priznavanja Kosova, a ministar inostranih poslova Srbije sada poručuje Makedoniji da će biti ugroženi njeni odnosi sa Srbijom zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Kosovom.

Tanja Miščević: To je diplomatski odgovor koji se može sviđati ili ne, ali to je način na koji država Srbija reaguje kada su ugroženi njeni nacionalni interesi. A jedan od najsnažnijih i najvažnijih interesa jeste upravo teritorijalni integritet. Bilo je, nažalost, i prekida diplomatskih donosa sa susednim državama i proglašavanje pojedinih ambasadora personama non grata. Sve se to odražavalo na bilateralne odnose i na regionalnu saradnju. Nažalost, regionalna saradnja nije onakva kakvu bih ja volela da vidim u regionu jugoistočne Evrope i zapadnog Balkana. Mi još uvek ne razumemo značaj regionalne saradnje. Smatramo je, zapravo, nužnim zlom, samo jednim od uslova našeg približavanja ka Evropskoj uniji, a ne onim što bi regionalna saradnja trebalo da bude, a ona bi trebalo da bude jačanje glasa regiona, pre svega, u odnosima sa Evropskom unijom, pa, kada neke države imaju probleme u procesu pregovaranja sa Evropskom unijom, da ceo region stane iza njih i pomogne im da dobiju bolju poziciju.

Edon Cana: Ne može biti evropske integracije ni Kosova, ni Srbije bez regionalne saradnje. I zato će Srbija morati da promeni svoj stav prema Kosovu. Srbija nema dobre donose ni sa Hrvatskom, ni sa Bosnom i Hercegovinom, ni sa Crnom Gorom, ni sa Makedonijom, a kao najveća država u regionu trebalo bi da bude primer regionalne kooperacije, što uopšte nije slučaj.

Omer Karabeg: Gospođo Miščević, rekli smo da je regionalna saradnja jedan od uslova za napredak svake zemlje u regionu ka Evropskoj uniji. Da li odnos prema Kosovu može biti prepreka na putu Srbije u Evropsku uniju jer se Srbija, gde god može, posebno u regionalnim organizacijama, protivi prijemu Kosova?

Tanja Miščević: Srbija se nije nijednog momenta protivila prijemu ili učešću Kosova u regionalnim inicijativama. U mnogima od njih Kosovo već učestvuje. Srbija se protivi prijemu Kosova u one regionalne i međunarodne organizacije gde je uslov za prijem da kandidat bude suverena država. To je nešto što je neprihvatljivo za vladu Srbije jer ona smatra da, kada je reč o Kosovu, taj uslov nije ispunjen. Nije, međutim, samo problem neučešće Kosova, nego i neučešće Srbije na nekim od tih skupova zbog načina kako je bilo predstavljeno Kosovo. Često se događalo da upravo zbog toga delegacija Srbije napusti skup. Ja mislim da ni jedna, ni druga stvar nisu dobre - niti isključivanje Kosova iz regionalnih inicijativa i rada u regionalnoj saradnji, niti pak isključivanje Srbije. Mislim da je tu moguće pronaći nekakvo tehničko rešenje, naravno, pod uslovom da postoji dobra volja i sa jedne i sa druge strane. Zato i naglašavam da su status i položaj u procesu evropskih integracija dve različite stvari. Status je nešto što ne mora biti predmet naše rasprave sada, ali proces unutrašnjih reformi, kao i uključivanje u trgovinske tokove i jedne i druge strane, je nešto o čemu treba razmišljati i naći nekakav minimalni konsenzus da bi i jedna u druga strana bile zadovoljne.

Omer Karabeg: Znači smatrate da proces evropskih integarcija može da teče nezavisno od pitanja statusa?

Tanja Miščević: Da. To se i dešava. Od 2003, nakon Solunskog samita o unapređenju procesa stabilizacije i pridruživanja, proces praćenja uvođenja standarda, usvajanja zakona i kreiranja institucija na Kosovu prati se odvojeno u odnosu na proces istih takvih reformskih zahvata u Srbiji. Srbija se tome ne protivi. Zašto? Zato što Srbija ne može biti odgovorna za usvajanje zakona na teritoriji Kosova s obzirom da tamo nema svoje instuticije.

Srbija će morati da odluči da li će u EU ili ne

Edon Cana: Mislim da je Srbija to prihvatila zato što nije imala drugu opciju. Ja se slažem sa koleginicom da za sada s tatus nije na dnevnom redu, ali na kraju puta Srbija će morati da odluči da li će u Evropsku uniju ili ne. Evropska unija i velike sile sada vode takozvanu soft touch politiku prema Srbiji, ne pritiskaju je previše da ne bi odustala od refomi koje je već uradila. Ali za godinu ili dve bićemo u drugačijoj situaciji. Srbija će morati da prizna realnost. Nije tragično da priznaš kada si nešto izgubio. Što smo iskreniji sami pred sobom, to bolje po nas. To će nam mogućiti da u budućnsti bolje živimo i kao države i kao pojedinci. Nakon ulaska Hrvatske uslediće regionalna integracija zapadnog Balkana u Evropsku uniju. To znači da će i Kosovo i Srbija, kao dve nezavisne države, biti u Evropskoj uniji. To je sada teško prihvatiti, ali to je neminovno. Tako je bilo i sa Euleksom. Bilo je velikog protivljenja i protesta, pa je na kraju potpisan protokol. A protokol se može potpisati samo između dve države. Iako je to u tehničkom smislu sporazum između Euleksa i Srbije, uskoro ćemo videti kakve će biti njegove posledice. A jedna od najvažnijih će biti da će paralelne strukture na severu Kosova prestati da postoje i Ustav Republike Kosova će biti implementiran na celom prostoru Republike Kosova. Većina Srba, međutim, ne živi na severu Kosova nego u njegovom centralnom delu. Problem je u tome što trenutno mi nemamo mogućnosti da uspostavimo direktan kontakt s njima zato što su manipulisani, ali mislim da će lokalni izbori 15. novembra označiti novu eru, kad je u pitanju srpska manjina. Po našem ustavu Srbi na Kosovu imaju veća prava nego bilo koja manjina u regionu. Dobro bi bilo da i manjine u drugim državama u regionu imaju takva prava.

Tanja Miščević: Ne bih se s tim složila. Možda na papiru, možda u deklaracijama, ali ne u stvarnosti. Ja čitam izveštaje koje šalju različite međunarodne institucije baš zato da ne bih podlegla subjektivnosti u oceni stanja na Kosovu, pa sam tako pogledala izveštaj OEBS-a, izveštaj Svetske banke i, naravno, izveštaje Evropske komisije. Svi oni listom govore o ozbiljnim problemima u zaštiti ljudskih prava. Ne govori se samo o problemima Srba već i o problemima koje imaju i Romi, Aškalije ili Egipćani na Kosovu. Ja znam da je zaštita ljudskih prava, posebno manjinskih, veoma težak i skup posao. Tu je najvažnije postojanje poverenja manjinske zajednice u funkcionisanje institucija većinske zajednice, kao i garancije većinske zajednice, a toga na Kosovu nema. Govoreći o velikim pravima koje imaju Srbi kolega jer posebno pomenuo građane srpske nacionalnosti koji žive na centralnom Kosovu, u enklavama, u malim zajednicama. Upravo oni se svakodnevno suočavaju sa najrazličitijim problemima - od nestanka struje, nepostojanja odgovarajućeg školskog sistema do nemogućnosti da se zaposle i na taj način stvore osnovne uslove za život. Dakle, zaštita manjinskih prava, posebno prava Srba, nije baš tako idealna kao što se kolegi čini. Bili smo svedoci i napada na Srbe, napada na čitave autobuse za koje niko nije odgovarao jer su nestali svi podaci o toma šta se dogodilo, odnosno dokazni materijal. Problem položaja Srba na Kosovu ne može se rešiti samo deklaracijom o priznavanju sveobuhvatnih manjinskih prava.
Edon Cana: Ove godine se najveći broj izbeglih Srba vratio na Kosovo. Zašto se ti ljudi vraćaju? Zato što nemaju nikakvih prava u Srbiji. To je realnost, a što se tiče Roma, ja ne mislim da Romi imaju veća prava u Srbiji nego na Kosovu. Srbi, izbeglice sa Kosova, nisu dobrodošli u Srbiji. Oni se vraćaju u svoje domove na Kosovu zato nemaju gde da idu. Mi imamo plan za njihovo zbrinjavanje, gradimo im kuće, to se može videti. A što se tiče incidenata, verujem da bi ih bilo mnogo više kada bi neki autobus sa kosovskim Albancima išao u Srbiju. Razlika između Kosova i Srbije je u tome što kod nas nema ekstremista kao u Srbiji koji u centru grada ubijaju zapadnjake samo zato što nisu Srbi. Ali ne bi bilo dobro da kažemo da je cela Srbija takva. To ne bi bilo objektivno. Ja mislim da će i ubuduće biti incidenata, ali, što se tiče generalne klime, ja mislim da se Srbi osećaju sigurno i zato se vraćaju. Koleginica moze, kad god hoće, doći u Prištinu i u centru grada pričati srpski, može da dođe i u Klinu, ili u Orahovac, odakle sam ja rodom, može da dođe gde god hoće da se uveri kakva je situacija.

Priznali ili ne, Kosovo je tu

Tanja Miščević: I ja isto tako pozivam kolegu da dođe Beograd i da razgovaramo kojim god jezikom hoće. Tačno je, postoje ekstremističke grupe, ali je isto tako tačno da su, ne samo organi vlasti krenuli da iskorene te grupe, nego su se mobilisali i građani, a to je za mene mnogo važnije od onoga što čine državni organi. I potpuno ste u pravu kada kažete da nije cela Srbija takva. Ja mislim da je veoma važna saradnja civilnog sektora Srbije i Kosova koja traje već godinama i koja nije toliko vidljiva. Uostalom kontakti između ljudi nikada nisu prestajali. Tokom devedesetih godina moj Fakultet političkih nauka itekako je sarađivao sa kolegama sa Prištinskog univerziteta koji su tada bili u ilegali i držali predavanja po kućama. Mi smo im odavde slali udžbenike i sve što smo mogli. Dakle, ti obični, ljudski kontakti su nešto od čega se kreće. Kolega svakako zna šta je sve Srbija uradila u procesu evropskih integracija i u kom smislu bi mogla pomoći institucijama na Kosovu kako bi taj proces na Kosovu mogao da uznapreduje. To bi za mene bio primer regionalne saradnje koji bez ikakvih problema može da funkcioniše.

Omer Karabeg: Da se još jednom vratimo pitanju statusa. Da li je zamisliva situacija da u Evropskoj uniji budu dve zemlje članice koje se međusobno ne priznaju?

Edon Cana: To nije moguće. Evropska unija to nikada neće prihvatiti. Iskreno da vam kažem nama nije toliko važno da nas Srbija de facto prizna, samo da nas ne blokira. Ne treba nam priznanje Srbije u deklarativnom smislu, neka samo bude pragmatična i prihvati realnost. A realnost je ono što je rekao ministar inostranih poslova Slovačke: “Priznali ili ne, Kosovo je tu“.

Tanja Miščević: Naravno da ne mogu, ako je reč o suverenim državama. Ali, kao što sam već rekla, dok i poslednja članica Evropske unije ne prizna nezavisnost Kosova, Srbija nema taj problem.

Omer Karabeg: I na kraju, može li se zamisliti trenutak kada će Beograd i Priština razmeniti ambasadore, ili je to mogućnost koju apsolutno treba isključiti?

Tanja Miščević: Ne znam šta da vam odgovorim na to pitanje. To je već zaista visoka državna politika. Ne volim da prognoziram stvari, a čini mi se da to nije nešto o čemu se u ovom momentu razmišlja niti u Beogradu, niti u Prištini.

Edon Cana: To bi bio veliki uspeh za Srbiju, a ne za Kosovo.