Objavljujemo drugi deo dijaloga o Kosovu koji su u Mostu Radija Slobodna Evope vodila dva istaknuta političara Srbije i Kosova - Vuk Drašković i Azem Vlasi.
Dok se u prvom delu, koji smo objavili prošlog vikenda, uglavnom razgovaralo o tome zbog čega Srbija ponovo oživljava ideju o podeli Kosova i kakve bi bile posledice zahteva da se sever Kosova pripoji Srbiji, u drugom delu je najviše bilo reči o tome da li se Srbija u ponašanju prema susedima, posebno prema Kosovu, oslobodila Miloševićevog nasleđa, da li bi sever Kosova mogao da dobije neku vrstu autonomije, kakvi bi mogli da budu dometi sadašnjeg briselskog dijaloga između Beograda i Prištine, šta se podrazumeva pod normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova, da li će doći trenutak kada će Beograd priznati kosovsku državu, kao i o tome da li bi Srbi i Albanci, ako već nisu mogli da žive u zajedničkoj državi, mogli živeti kao dobri susedi.
Azem Vlasi: Mislim da vlast u Srbiji nema jasno definisanu ni nacionalnu, ni državnu strategiju prema Kosovu, o kome uporno govori kao o južnoj srpskoj pokrajini, a ni prema ostalim državama u regionu. Pogledajte politiku prema Bosni i Hercegovini. Jednom se kaže: “Mi podržavamo sve ono što se tri naroda u
Bosni i Hercegovini dogovore“, a onda se poruči da Srbija podržava referendum u Republici Srpskoj. Izbaci se teza da Srbi u Hrvatskoj i Crnoj Gori treba da budu konstitutivni narod, pa se nakon žestokih reakcija Podgorice i Zagreba, to povuče. Državna politika Srbije mora da ima u vidu da ono što ne dozvoljava kod sebe, ne može da traži od drugih, jer će im se to vratiti. Sećate se koliku je podršku Milošević imao kada je krenuo da silom poništi ustavni status Kosova. Mislio je da može Kosovo vratiti 40 godina unazad i tako rešiti to pitanje. I kako ga je rešio? Tako što je Kosovo dobilo nezavisnost. To što Beograd traži za Srbe koje žive van Srbije - autonomiju ili poseban status, traže za sebe i manjine u Srbiji. Evo, otvara se pitanje Sandžka, a i Vojvodina zahteva da joj se vrati nešto od autonomije, koju je imala po ustavu iz 1974.godine.
Vuk Drašković: Srbija se generalno posle 2000. godine u mnogo čemu nije oslobodila Miloševićeve politike i njen je talac. Da smo to učinili i da smo 2000. godine okrenuli novi list, mi danas ne bismo pričali o svemu ovome. Srbija mora da uči od drugih, mnogo jačih od sebe. Veliki Sovjetski Savez se
raspade i nigde, sem u Čečeniji, ne dođe do rata. Nesrećna Jugoslavija je ubijena. Nije se ona raspala, nego su je ubili. Stvarali su je najbolji, ubili je najgori. Velika ruska nacija u svom epskom i mitskom sećanju ima moskovsku Rusiju, kijevsku Rusiju i belu Rusiju. I bela Rusija i kijevska Rusija su danas izvan Rusije, ali nešto ne vidim da je Rusija ratoborno raspoložena ni prema Belorusiji, ni prema Ukrajini. Naprotiv, odnosi su najbolji i ide sa ka proširenju i intenziviranju saradnje. Ja mislim da i svi mi na prostoru bivše Jugoslavije nemamo druge nego da prihvatimo ovu realnost kakva je i da se okrenemo životu, pomirenju, saradnji, da granice država postoje na mapama, ali da ih nema u stvarnosti.
Ne biti zakovan za prošlost
Azem Vlasi: Ma, autonomija za sever Kosova nije nikakvo rešenje. Jer, šta je sever Kosova? To su opštine Leposavić, Zubin Potok i Zvečane i - to je to. Ako neko misli da granica severa Kosova može da bude na reci Ibar, pa da se podeli grad Mitrovica, Priština nikada na to neće pristati. To nije nikakavo rešenje. Geopolitička karta Balkana je konačna. Nema nikakvog specijalnog statusa ni za koga unutar Kosova. Nema promene granice. Kosovska politika dovela je Srbiju u apsurdnu situaciju na međunarodnom planu - te hoće u
Evropsku uniju, a neće u NATO, te hoće sa Rusijom i Kinom, te hoće sa nesvrstanima, njeni predstavnici idu u Iran i tamo drže neke govore o nesvrstanima. Za Beograd bi bilo bolje da se okrene normalizaciji odnosa za Prištinom, umesto što priča o nekakvom istorijskom pomirenje Srba i Albanaca. Kakvo albansko-srpsko istorijsko pomirenje? Albanci iz Albanije nemaju nikakav problem sa srpskim narodom, niti sa Srbijom. Ni Albanci koji žive u Grčkoj, kao ni oni iz Crne Gore nemaju nikakvih problema sa Srbijom. A Albanci iz Preševske doline su u sastavu države Srbije. Umesto nebuloza o nekom istorijskom pomirenju i velikih fraza koje ne objašnjavaju ništa, treba da se okrenemo uređenju međusobnih odnosa i međusobnom priznanju dve države. Možemo samo zamisliti koliko bi Brisel bio izdašniji u pomoći i podršci Srbiji da Beograd ne drži problem Kosova otvorenim, što zadaje probleme Evropskoj uniji. Ja sam siguran da bi Srbija možda već sada bila članica Evropske unije da je odmah nakon pada Miloševića rekla: “Režim Slobodana Miloševića je stvorio probleme sa Kosovom. Mi okrećemo novu stranicu“. A ovako iz Beograda često čujemo: “Nas podržava Kina, nas podržava Rusija“. U čemu vas podržava Rusija? Rusija kaže: “Ako vratite Kosovo, mi ćemo vas podržati“. Ali Rusija neće vratiti Kosovo u Srbiju.
Vuk Drašković: Ne bih se složio da sever Kosova nije poseban problem. Pre svega zbog toga što na toj teritoriji živi 90 odsto Srba, što su oni kompaktni i što su uz Srbiju. Njihov položaj je mnogo drugačiji od položaja Srba južno od Ibra, koji žive u raštrkanim enklavama.
Azem Vlasi: Ovi razgovori o takozvanim tehničkim pitanjima u Briselu na neki način mi izgledaju besmisleni, jer takve razgovore obično vode države koje su prethodno uredile svoje političke odnose. Meni se čini besmislenim da Srbija sedi u Briselu i razgovara sa Kosovom o praktičnim pitanjima, a da istovremeno svuda po svetu sabotira nezavisnost Kosova i drži upitnim njegov status. To je jedan od apsurda srpske politike prema Kosovu, govorim o državnoj politici. Hvala Bogu da su srpska javnost i srpski narod - to neke ankete pokazuju - u većini shvatili novu realnost, da ljudi žele poboljšanje odnosa. Znate li koliko se robe iz Srbije izvozi na Kosovo? Ako bismo mi sada tražili reciprocitet i u pogledu izvoza, i u pogledu putnih i carinskih dokumenata, pa da kažemo da nećemo trgovati sa Srbijom zato što ona ne priznaje naše carinske žigove i ne dopušta da naša roba uđe u Srbiju - gde bi nas to odvelo?
Vuk Drašković: Ne bih rekao da ovaj dijalog o takozvanim tehničkim pitanjima ne služi ničemu. Ja mislim da je bolje imati dijalog o tehničkim pitanjima nego nikakav. Osim toga, statusna pitanja su krovna pitanja. Zato treba krenuti od temelja, sprat po sprat. Doći će se i do krova, ali najvažnije je rešavati goruća pitanja ljudi - i Albanaca i Srba.
Vuk Drašković: Kako sada izgleda, to se nikada neće desiti.
Međutim, nikada ne možete reći da nešto nikada neće biti. Naprosto, takav je život. Niko u ovom trenutku ne zna kako će izgledati odnosi na Balkanu za 15 godina nakon što ovaj deo Balkana bude evropeizovan. Nova realnost, standardi, principi, evropski sistem vrednosti verovatno će promeniti dosta toga. A taj dan nije daleko.
Azem Vlasi: Gospodin Drašković kaže da Srbija možda nikada neće priznati Kosovo - pa mi nećemo mnogo bolovati zbog toga, preživećemo mi i to. Preživeli smo srpsku vlast, a kamoli nećemo činjenicu da nas Srbija ne priznaje. To će nas boleti isto toliko koliko i Srbiju boli činjenica da je Kosovo ne priznaje. Ali pred Kosovom i Srbijom, pred kosovskim Albancima i Srbima u
Srbiji, je zadatak da se okrenemo budućnosti i normalizaciji odnosa. Treba da se ugledamo na Evropu. Nakon Drugog svetskog rata, poslednjeg velikog loma u Evropi, ti narodi i njihovi političari su videli da se ne isplati ubijati i živeti u sukobima, da je bolje sarađivati - pa tako sada imamo Evropsku uniju kao neku vrstu zajedničke federacije ili konfederacije. Naravno, to je asocijacija slobodnih, demokratskih, nezavisnih država, ali koje su se dogovorile da uspostave zajedničke standarde za bolji život ljudi - poštovanje ljudskih prava, vladavinu zakona, otvorene granice, zajedničku valutu i tako dalje. To je ono čemu i mi treba da težimo, a ne da budemo zakovani za prošlost, za ono mitsko, epsko u našoj duši. Mitovi i epovi su mrtva stvar. Ne možeš ih iščupati iz svesti, ali realna politika sa njima nema nikakve veze.
Ne treba da otkrivamo Ameriku
Azem Vlasi: Prvo, omogućiti slobodnu cirkulaciju ljudi u oba pravca i priznavanje putnih isprava. Kao što Kosovo priznaje srpske, tako Srbija treba da prizna kosovske isprave. Drugo, cirkulaciju roba - da Srbija prizna kosovske carinske žigove, kao što mi priznajemo srpske. Tu je zatim i pitanje električne
energije i telefonskih komunikacija. Srbija mora da se suoči, krajnje je vreme, sa krucijalnim pitanjem - ili će se okrenuti normalizaciji odnosa sa Kosovom ili neka kaže svom narodu kako to misli da vrati Kosovo u Srbiju, ima li šanse da se to dogodi. Ako ima šanse da se Srbija vrati pod tursku vlast, pod kojom je bila 500 godina, onda verovatno postoji mogućnost i da se Kosovo vrati pod vlast Srbije. Hoće li to ratom? Ja mislim da je Milošević bio poslednji ludak koji je to pokušao. Sve je probano od 1912. godine - i iseljavanje, i kolonizacija, i dovođenje Srba iz drugih krajeva Jugoslavije na Kosovo, i proterivanje oko milion ljudi 1999. godine, ali Kosovo nikako nije moglo da stane u Srbiju. Ako je to tako, onda Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da postupi po onoj logici - koga ne možeš pobediti, priđi mu, pa od njega napravi prijatelja.
Priština - ilustracija
Vuk Drašković: Da se nijedno neprijateljstvo ne može gasiti neprijateljstvom, nijedno nepoverenje nepoverenjem - nego poverenjem. I da se moramo okrenuti stvarnosti, a ne, ponavljam, nekakvim normama, bilo da su one ustavne ili statusne. Pogledajmo dve nemačke države - nikada se nisu priznale. U početku je Zapadna Nemačka u vremenskoj prognozi prikazivala Istočnu Nemačku kao sastavni deo svoje države, ali onda je počela postepena normalizacija, da bi na kraju to bili odnosi pune, svestrane saradnje. Opet ponavljam, ne može se povlačiti znak jednakosti između Albanaca i Srba i Nemaca iz Zapadne i Istočne Nemačke, ali na nekom ljudskom nivou taj znak jednakosti može se povući.
Azem Vlasi: Albanci i Srbi mogu živeti kao dobri susedi prvo kao građani Kosova, a onda i kao stanovnici dve države koje neguju
dobrosusedske odnose. Ne treba da otkrivamo Ameriku, treba da se ugledamo na sadašnje odnose država u Evropi. Primer Nemačke, koji je naveo gospodin Drašković, pokazuje kako se odnosi mogu relaksirati, ali s tom razlikom što se normalizacija naših odnosa neće završiti životom u zajedničkoj državi. Albanci i Srbi nikada više ne mogu živeti zajedno u jednoj državi, ali uvek mogu živeti kao dobri susedi. Kosovo i Srbija nikada ne mogu činiti jednu državu, ali mogu živeti kao dve države u dobrosusedskim odnosima.
Vuk Drašković: Ja verujem da kosovski Srbi i kosovski Albanci mogu da žive kao dobri susedi i prijatelji, kao i da Albanci sa Kosova i Srbi iz Srbije
mogu da žive kao dobri susedi. Realnost je danas takva da su Kosovo i Srbija susedi. Ali ja nikada ne bih rekao da se ova sadašnja realnost nikada neće promeniti. Šta, gospodine Vlasi, ako za 15, 20 godina budemo imali balkansku uniju kao posebnu poduniju ujedinjene Evrope koja će funkcionisati po svim pravilima ekonomskog i kulturnog povezivanja, koja će imati čak i zajedničku spoljnu politiku. I o tome treba razmišljati.
Azem Vlasi: Mogu postojati razne balkanske asocijacije, unije i podunije, ali to će se bitno razlikovati od života u jednoj državi. Inače, u principu mislim da je naša budućnost u raznim asocijacijama i unijama koje podrazumevaju veću saradnju i veću povezanost u cilju ostvarivanja zajedničkih globalnih ili multilateralnih interesa. Ali da budemo u jednoj državi u kojoj će neko pretendovati da ima malo više, a onaj drugi malo manje, da jedan sebi uzme sve, a drugome šta ostane - to je ono što više ne može.
*****
Prvi deo dijaloga u kome se razgovaralo o tome zbog čega vrh Srbije ponovo oživljava ideju o podeli Kosova, da li bi eventualna podela Kosova izazvala domino efekat u regionu, o kosovskom mitu i njegovim zloupotrebama i o odnosu Albanaca prema srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu možete pročitati OVDE
Dok se u prvom delu, koji smo objavili prošlog vikenda, uglavnom razgovaralo o tome zbog čega Srbija ponovo oživljava ideju o podeli Kosova i kakve bi bile posledice zahteva da se sever Kosova pripoji Srbiji, u drugom delu je najviše bilo reči o tome da li se Srbija u ponašanju prema susedima, posebno prema Kosovu, oslobodila Miloševićevog nasleđa, da li bi sever Kosova mogao da dobije neku vrstu autonomije, kakvi bi mogli da budu dometi sadašnjeg briselskog dijaloga između Beograda i Prištine, šta se podrazumeva pod normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova, da li će doći trenutak kada će Beograd priznati kosovsku državu, kao i o tome da li bi Srbi i Albanci, ako već nisu mogli da žive u zajedničkoj državi, mogli živeti kao dobri susedi.
Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, mislite li da vlast u Srbija ima jasno definisanu politiku prema Kosovu?
Azem Vlasi: Mislim da vlast u Srbiji nema jasno definisanu ni nacionalnu, ni državnu strategiju prema Kosovu, o kome uporno govori kao o južnoj srpskoj pokrajini, a ni prema ostalim državama u regionu. Pogledajte politiku prema Bosni i Hercegovini. Jednom se kaže: “Mi podržavamo sve ono što se tri naroda u
To što Beograd traži za Srbe koje žive van Srbije - autonomiju ili poseban status, traže za sebe i manjine u Srbiji. Ootvara se pitanje Sandžka, a i Vojvodina zahteva da joj se vrati nešto od autonomije.
Bosni i Hercegovini dogovore“, a onda se poruči da Srbija podržava referendum u Republici Srpskoj. Izbaci se teza da Srbi u Hrvatskoj i Crnoj Gori treba da budu konstitutivni narod, pa se nakon žestokih reakcija Podgorice i Zagreba, to povuče. Državna politika Srbije mora da ima u vidu da ono što ne dozvoljava kod sebe, ne može da traži od drugih, jer će im se to vratiti. Sećate se koliku je podršku Milošević imao kada je krenuo da silom poništi ustavni status Kosova. Mislio je da može Kosovo vratiti 40 godina unazad i tako rešiti to pitanje. I kako ga je rešio? Tako što je Kosovo dobilo nezavisnost. To što Beograd traži za Srbe koje žive van Srbije - autonomiju ili poseban status, traže za sebe i manjine u Srbiji. Evo, otvara se pitanje Sandžka, a i Vojvodina zahteva da joj se vrati nešto od autonomije, koju je imala po ustavu iz 1974.godine.
Vuk Drašković: Srbija se generalno posle 2000. godine u mnogo čemu nije oslobodila Miloševićeve politike i njen je talac. Da smo to učinili i da smo 2000. godine okrenuli novi list, mi danas ne bismo pričali o svemu ovome. Srbija mora da uči od drugih, mnogo jačih od sebe. Veliki Sovjetski Savez se
Nesrećna Jugoslavija je ubijena. Nije se ona raspala, nego su je ubili. Stvarali su je najbolji, ubili je najgori
raspade i nigde, sem u Čečeniji, ne dođe do rata. Nesrećna Jugoslavija je ubijena. Nije se ona raspala, nego su je ubili. Stvarali su je najbolji, ubili je najgori. Velika ruska nacija u svom epskom i mitskom sećanju ima moskovsku Rusiju, kijevsku Rusiju i belu Rusiju. I bela Rusija i kijevska Rusija su danas izvan Rusije, ali nešto ne vidim da je Rusija ratoborno raspoložena ni prema Belorusiji, ni prema Ukrajini. Naprotiv, odnosi su najbolji i ide sa ka proširenju i intenziviranju saradnje. Ja mislim da i svi mi na prostoru bivše Jugoslavije nemamo druge nego da prihvatimo ovu realnost kakva je i da se okrenemo životu, pomirenju, saradnji, da granice država postoje na mapama, ali da ih nema u stvarnosti.
Ne biti zakovan za prošlost
Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, da se vratimo severu Kosova, da li bi rešenje za sever Kosova mogla biti neka vrsta autonomije?
Azem Vlasi: Ma, autonomija za sever Kosova nije nikakvo rešenje. Jer, šta je sever Kosova? To su opštine Leposavić, Zubin Potok i Zvečane i - to je to. Ako neko misli da granica severa Kosova može da bude na reci Ibar, pa da se podeli grad Mitrovica, Priština nikada na to neće pristati. To nije nikakavo rešenje. Geopolitička karta Balkana je konačna. Nema nikakvog specijalnog statusa ni za koga unutar Kosova. Nema promene granice. Kosovska politika dovela je Srbiju u apsurdnu situaciju na međunarodnom planu - te hoće u
Kakvo albansko-srpsko istorijsko pomirenje? Albanci iz Albanije nemaju nikakav problem sa srpskim narodom, niti sa Srbijom. Ni Albanci koji žive u Grčkoj, kao ni oni iz Crne Gore nemaju nikakvih problema sa Srbijom.
Evropsku uniju, a neće u NATO, te hoće sa Rusijom i Kinom, te hoće sa nesvrstanima, njeni predstavnici idu u Iran i tamo drže neke govore o nesvrstanima. Za Beograd bi bilo bolje da se okrene normalizaciji odnosa za Prištinom, umesto što priča o nekakvom istorijskom pomirenje Srba i Albanaca. Kakvo albansko-srpsko istorijsko pomirenje? Albanci iz Albanije nemaju nikakav problem sa srpskim narodom, niti sa Srbijom. Ni Albanci koji žive u Grčkoj, kao ni oni iz Crne Gore nemaju nikakvih problema sa Srbijom. A Albanci iz Preševske doline su u sastavu države Srbije. Umesto nebuloza o nekom istorijskom pomirenju i velikih fraza koje ne objašnjavaju ništa, treba da se okrenemo uređenju međusobnih odnosa i međusobnom priznanju dve države. Možemo samo zamisliti koliko bi Brisel bio izdašniji u pomoći i podršci Srbiji da Beograd ne drži problem Kosova otvorenim, što zadaje probleme Evropskoj uniji. Ja sam siguran da bi Srbija možda već sada bila članica Evropske unije da je odmah nakon pada Miloševića rekla: “Režim Slobodana Miloševića je stvorio probleme sa Kosovom. Mi okrećemo novu stranicu“. A ovako iz Beograda često čujemo: “Nas podržava Kina, nas podržava Rusija“. U čemu vas podržava Rusija? Rusija kaže: “Ako vratite Kosovo, mi ćemo vas podržati“. Ali Rusija neće vratiti Kosovo u Srbiju.
Ne bih se složio da sever Kosova nije poseban problem. Pre svega zbog toga što na toj teritoriji živi 90 odsto Srba, što su oni kompaktni i što su uz Srbiju.
Vuk Drašković: Ne bih se složio da sever Kosova nije poseban problem. Pre svega zbog toga što na toj teritoriji živi 90 odsto Srba, što su oni kompaktni i što su uz Srbiju. Njihov položaj je mnogo drugačiji od položaja Srba južno od Ibra, koji žive u raštrkanim enklavama.
Omer Karabeg: Da li ovi sadašnji briselski pregovori između Beograda i Prištine mogu bar donekle relaksirati srpsko-albanske odnose i rešiti neka praktična pitanja, koja su važna za svakodnevni život i Srba i Albanaca?
Azem Vlasi: Ovi razgovori o takozvanim tehničkim pitanjima u Briselu na neki način mi izgledaju besmisleni, jer takve razgovore obično vode države koje su prethodno uredile svoje političke odnose. Meni se čini besmislenim da Srbija sedi u Briselu i razgovara sa Kosovom o praktičnim pitanjima, a da istovremeno svuda po svetu sabotira nezavisnost Kosova i drži upitnim njegov status. To je jedan od apsurda srpske politike prema Kosovu, govorim o državnoj politici. Hvala Bogu da su srpska javnost i srpski narod - to neke ankete pokazuju - u većini shvatili novu realnost, da ljudi žele poboljšanje odnosa. Znate li koliko se robe iz Srbije izvozi na Kosovo? Ako bismo mi sada tražili reciprocitet i u pogledu izvoza, i u pogledu putnih i carinskih dokumenata, pa da kažemo da nećemo trgovati sa Srbijom zato što ona ne priznaje naše carinske žigove i ne dopušta da naša roba uđe u Srbiju - gde bi nas to odvelo?
Vuk Drašković: Ne bih rekao da ovaj dijalog o takozvanim tehničkim pitanjima ne služi ničemu. Ja mislim da je bolje imati dijalog o tehničkim pitanjima nego nikakav. Osim toga, statusna pitanja su krovna pitanja. Zato treba krenuti od temelja, sprat po sprat. Doći će se i do krova, ali najvažnije je rešavati goruća pitanja ljudi - i Albanaca i Srba.
Omer Karabeg: A da li mislite da bi u jednom trenutku, ovo što kaže gospodin Vlasi, Srbija trebalo da prizna kosovsku državu?
Vuk Drašković: Kako sada izgleda, to se nikada neće desiti.
Kako sada izgleda, nikada neće desiti da Srbija prizna Kosovo. Međutim, nikada ne možete reći da nešto nikada neće biti.
Međutim, nikada ne možete reći da nešto nikada neće biti. Naprosto, takav je život. Niko u ovom trenutku ne zna kako će izgledati odnosi na Balkanu za 15 godina nakon što ovaj deo Balkana bude evropeizovan. Nova realnost, standardi, principi, evropski sistem vrednosti verovatno će promeniti dosta toga. A taj dan nije daleko.
Azem Vlasi: Gospodin Drašković kaže da Srbija možda nikada neće priznati Kosovo - pa mi nećemo mnogo bolovati zbog toga, preživećemo mi i to. Preživeli smo srpsku vlast, a kamoli nećemo činjenicu da nas Srbija ne priznaje. To će nas boleti isto toliko koliko i Srbiju boli činjenica da je Kosovo ne priznaje. Ali pred Kosovom i Srbijom, pred kosovskim Albancima i Srbima u
Gospodin Drašković kaže da Srbija možda nikada neće priznati Kosovo - pa mi nećemo mnogo bolovati zbog toga, preživećemo mi i to.
Srbiji, je zadatak da se okrenemo budućnosti i normalizaciji odnosa. Treba da se ugledamo na Evropu. Nakon Drugog svetskog rata, poslednjeg velikog loma u Evropi, ti narodi i njihovi političari su videli da se ne isplati ubijati i živeti u sukobima, da je bolje sarađivati - pa tako sada imamo Evropsku uniju kao neku vrstu zajedničke federacije ili konfederacije. Naravno, to je asocijacija slobodnih, demokratskih, nezavisnih država, ali koje su se dogovorile da uspostave zajedničke standarde za bolji život ljudi - poštovanje ljudskih prava, vladavinu zakona, otvorene granice, zajedničku valutu i tako dalje. To je ono čemu i mi treba da težimo, a ne da budemo zakovani za prošlost, za ono mitsko, epsko u našoj duši. Mitovi i epovi su mrtva stvar. Ne možeš ih iščupati iz svesti, ali realna politika sa njima nema nikakve veze.
Ne treba da otkrivamo Ameriku
Omer Karabeg: Gospodine Vlasi, rekli ste da je najvažnije normalizovati odnose između Prištine i Beograda. Šta podrazumevate pod normalizacijom?
Azem Vlasi: Prvo, omogućiti slobodnu cirkulaciju ljudi u oba pravca i priznavanje putnih isprava. Kao što Kosovo priznaje srpske, tako Srbija treba da prizna kosovske isprave. Drugo, cirkulaciju roba - da Srbija prizna kosovske carinske žigove, kao što mi priznajemo srpske. Tu je zatim i pitanje električne
Ako ima šanse da se Srbija vrati pod tursku vlast, pod kojom je bila 500 godina, onda verovatno postoji mogućnost i da se Kosovo vrati pod vlast Srbije.
energije i telefonskih komunikacija. Srbija mora da se suoči, krajnje je vreme, sa krucijalnim pitanjem - ili će se okrenuti normalizaciji odnosa sa Kosovom ili neka kaže svom narodu kako to misli da vrati Kosovo u Srbiju, ima li šanse da se to dogodi. Ako ima šanse da se Srbija vrati pod tursku vlast, pod kojom je bila 500 godina, onda verovatno postoji mogućnost i da se Kosovo vrati pod vlast Srbije. Hoće li to ratom? Ja mislim da je Milošević bio poslednji ludak koji je to pokušao. Sve je probano od 1912. godine - i iseljavanje, i kolonizacija, i dovođenje Srba iz drugih krajeva Jugoslavije na Kosovo, i proterivanje oko milion ljudi 1999. godine, ali Kosovo nikako nije moglo da stane u Srbiju. Ako je to tako, onda Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da postupi po onoj logici - koga ne možeš pobediti, priđi mu, pa od njega napravi prijatelja.
Omer Karabeg: Gospodine Draškoviću, šta podrazumevate pod normalizacijom odnosa između Kosova i Srbije?
Omer Karabeg: I na kraju, da se vratimo pitanju sa početka ovog dijaloga. Mogu li Albanci i Srbi živeti kao dobri susedi?
Azem Vlasi: Albanci i Srbi mogu živeti kao dobri susedi prvo kao građani Kosova, a onda i kao stanovnici dve države koje neguju
Primer Nemačke, koji je naveo gospodin Drašković, pokazuje kako se odnosi mogu relaksirati, ali s tom razlikom što se normalizacija naših odnosa neće završiti životom u zajedničkoj državi.
dobrosusedske odnose. Ne treba da otkrivamo Ameriku, treba da se ugledamo na sadašnje odnose država u Evropi. Primer Nemačke, koji je naveo gospodin Drašković, pokazuje kako se odnosi mogu relaksirati, ali s tom razlikom što se normalizacija naših odnosa neće završiti životom u zajedničkoj državi. Albanci i Srbi nikada više ne mogu živeti zajedno u jednoj državi, ali uvek mogu živeti kao dobri susedi. Kosovo i Srbija nikada ne mogu činiti jednu državu, ali mogu živeti kao dve države u dobrosusedskim odnosima.
Vuk Drašković: Ja verujem da kosovski Srbi i kosovski Albanci mogu da žive kao dobri susedi i prijatelji, kao i da Albanci sa Kosova i Srbi iz Srbije
Verujem da kosovski Srbi i kosovski Albanci mogu da žive kao dobri susedi i prijatelji, kao i da Albanci sa Kosova i Srbi iz Srbije mogu da žive kao dobri susedi.
mogu da žive kao dobri susedi. Realnost je danas takva da su Kosovo i Srbija susedi. Ali ja nikada ne bih rekao da se ova sadašnja realnost nikada neće promeniti. Šta, gospodine Vlasi, ako za 15, 20 godina budemo imali balkansku uniju kao posebnu poduniju ujedinjene Evrope koja će funkcionisati po svim pravilima ekonomskog i kulturnog povezivanja, koja će imati čak i zajedničku spoljnu politiku. I o tome treba razmišljati.
Azem Vlasi: Mogu postojati razne balkanske asocijacije, unije i podunije, ali to će se bitno razlikovati od života u jednoj državi. Inače, u principu mislim da je naša budućnost u raznim asocijacijama i unijama koje podrazumevaju veću saradnju i veću povezanost u cilju ostvarivanja zajedničkih globalnih ili multilateralnih interesa. Ali da budemo u jednoj državi u kojoj će neko pretendovati da ima malo više, a onaj drugi malo manje, da jedan sebi uzme sve, a drugome šta ostane - to je ono što više ne može.
*****
Prvi deo dijaloga u kome se razgovaralo o tome zbog čega vrh Srbije ponovo oživljava ideju o podeli Kosova, da li bi eventualna podela Kosova izazvala domino efekat u regionu, o kosovskom mitu i njegovim zloupotrebama i o odnosu Albanaca prema srpskoj kulturnoj baštini na Kosovu možete pročitati OVDE
