Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je da li će masovni protesti u Srbiji uticati na rejting predsednika Aleksandra Vučića.
Sagovornici su bili Zoran Stojiljković, dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i Zoran Gavrilović, direktor BIRODI-a, Biroa za društvena istraživanja iz Beograda.
Bilo je reči o tome zašto Vučić tako panično reaguje na proteste, da li zbog toga što mu interna istraživanja pokazuju da mu pada rejting, zašto Vučić, koji je ranije umeo da popusti i prihvati neke od zahteva demonstranata, sada odbija da učini bilo kakav ustupak i da li su mu televizije Pink i Happy toliko značajne za opstanak na vlasti da nikada neće dozvoliti da ostanu bez nacionalne frekvencije.
Razgovaralo se i o tome da li ima li načina da ljudi u unutrašnjosti, gde nema nezavisnih medija, saznaju istinu o protestima, da li je Vučićeva vlast sigurna sve dok ne krenu masovni protesti i u unutrašnjosti, kao i o tome kako je moguće da Vučić, koji je već deset godina svaki dan na televiziji - nekada i po nekoliko puta - ljudima ne dodije.
Omer Karabeg: Ima li istraživanja koja pokazuju kakav je trenutni Vučićev rejting?
Zoran Gavrilović: Istraživanja ima, međutim, da li je moguće raditi istraživanja javnog mnjenja u zemlji gde je predsednik države na javnom servisu, preko koga se informiše 80 posto ljudi koji izlaze na izbore, u periodu od 1. decembra 2022. do polovine maja 2023. imao nula negativnih sekundi.
Šta znači nula negativnih sekundi? To znači da nije bilo propitkivanja, niti kritičkog sagledavanja onoga što radi predsednik.
U maju mesecu ove godine Aleksandar Vučić je na televiziji Pink, koja je glavni kanal njegove komunikacije sa biračkim telom, bio 30 sati. Pitam se da li zbog toga u istraživanjima javnog mnjenja ne dobijamo stvarnu, već cenzurisanu sliku onoga što javno mnjenje misli o predsedniku, a i o opoziciji.
Zoran Stojiljković: U majskom istraživanju Demostata nepoverenje u Vučića iskazuje 40 posto ispitanika. To je približno onome sto beleži opozicija. Oko dvadesetak posto anketiranih ima vrlo malo poverenja u predsednika Vučića. Znači da je njegov autoritet nagrižen. Ja volim da kažem da je ovo početak kraja režima.
Režim je ušao u krizu, ali će ta kriza dosta dugo trajati zavisno od unutrašnjih i spoljnih okolnosti. Ta kriza nije konkretan konflikt. Više je to konfliktna arena. Najbolja je to uporediti sa bolešću.
Kriza, odnosno bolest, je faza kad organizam ide ili ka ozdravljenju ili ka onom najnesrećnijem konačnom, smrtnom ishodu. Kriza pokazuje da sistem ne može više da funkcioniše na stari način jer ne odgovara uspešno na višestruke izazove i onda nastaje polarizacija između onih koji bi hteli promene i onih koji brane sistem.
Kolosalni promašaj
Omer Karabeg: Vučićeve reakcije na proteste su dosta panične. Da li zbog toga što mu njegova interna istraživanja govore da mu je rejting ugrožen?
Zoran Gavrilović: Ono što se zasigurno može reći je da postoje neka talasanja u javnom mnjenju. Činjenica je da se je kroz ove proteste homogenizovao deo biračkog tela koji je opoziciono orijentisan. Našao je temu. Tema je nasilje.
Čitava Vučićeva politika od 2014, kada je seo u sedlo vlasti, bila je da eliminiše bilo kakvu opoziciju.
Do ovih tragičnih događaja to mu je jako dobro išlo. Sada mu to više ne ide. Ne verujem da mu je značajnije pao rejting jer je njegova medijska skalamerija i dalje neokrnjena, ali je došlo do velike mobilizacije glasača opozicije. To ga nervira i plaši - i otuda njegova histerična reakcija.
Zoran Stojiljković: Ne verujem da je toliko reč o padu rejtinga koliko o relativnom krahu njegove politike u ovakvim situacijama koja je kombinacija delimičnog popuštanja i delimičnih pritisaka i kontramera.
Mislim da je panika posledica kolosalnog promašaja sa kontramitingom, koji je organizovao 26. maja, kada mu se publika, privedena na preorkestriranu i režiranu proslavu, zbog kiše rasturila i razbežala gotovo i pre njegovog govora za razliku od protesta koji su bili jako masovni i po kiši.
Dve američke autorke, Erica Chenoweth i Maria Stephan, ukazale su na mnogim primerima da, kad u jednoj zemlji na protestima učestvuje 3,5 posto stanovništva, pokret ne może propasti. Mi smo se na ovim protestima tome približili.
Ako se pokaže da se protestima značajnije priključi i provincija, gde je učestvovanje na protestima mnogo bolnije nego u Beogradu, Vučiću će postati jasno da se ne može izvući svojom dosadašnjom politikom odlaganja rešenja.
Zadruga
Omer Karabeg: Ako je Vučić svestan da protesti ugrožavaju njegovu vlast, a njegove reakcije to pokazuju, zašto odbija da prihvati makar deo zahteva koje iznose učesnici na protestima? Ranije je znao da popusti kao u slučaju protesta protiv Rio Tinta, ali sada ne popušta. Odbija da uradi i ono što je najavio.
Recimo, vlasnik televizije Pink Željko Mitrović najavio je nakon prvih protesta da će na molbu predsednika Vučića ukinuti rijaliti program Zadrugu što je bio jedan od zahteva protesta, ali je nakon nekoliko dana rekao da nastavlja sa Zadrugom. Naravno da to Mitrović nije mogąo da kaže bez Vučićevog odobrenja. Zašto Vučić neće da učini ni najmanji ustupak?
Zoran Gavrilović: Zahtevi koji su izneti na protestima su egzistencijalni kada je u pitanju Vučićeva vlast.
Omer Karabeg: Da li mu je Zadruga egzistencijalna?
Zoran Gavrilović: Itekako je bitna. Rijaliti sa puno nasilja, kako je ovde napravljen, je politički projekt zato što značajan deo biračkog tela Aleksandra Vučića čine ljudi koji kroz rijalitije zadovoljavaju svoje kulturne potrebe. Rijaliti programi obezbeđuju da ta publika ostane uz Pink i da informacije prima s te televizije.
Naša istraživanja pokazuju vezu između glasanja za Srpsku naprednu stanku i informisanja preko Pinka.
Vučić nikada neće prihvatiti ni zahtev za smenu članova REM-a, Regulatornog tela za elektronske medije, koje tolerisanjem propagande televizija sa nacionalnom frekvencijom čuva njegov rejting.
Neće prihvati ni smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i šefa obaveštajne službe Aleksandra Vulina, pre svega Gašića koji je jako bitan za Srpsku naprednu stranku jer je jedan od osnivača i ima jak uticaj u stranci. Očigledno je da bi Vučićeva vlast bila prilično oštećena kada bi prihvatio zahteve protesta.
Zoran Stojiljković: Cena je dosta velika. Zamislite da Vučić uđe u predizbornu kampanju sa Pinkom i Happy-em koji nemaju nacionalnu frekvenciju. To bi za njega bio značajan hendikep. Ili kada bi pristao da limitira količinu državnih resursa i novca koji se ubacaju u predizbornu kampanju. Onda bi stvari izgledale dosta drugačije.
Populistička vlast ne želi da se odrekne kontrole nad resursima moći. Zbog toga on ne popušta.
Zoran Gavrilović: Pravili smo istraživanje o uticaju izvora informisanja na glasanje na izborima, od onih koji gledaju Radio Televiziju Srbije 70 posto je glasalo za vlast, od onih koji se informišu sa Pinka 84, Happy-a 79 i sa Televizije Prva 64 posto. To najbolje govori zašto su te televizije bitne za Vučića kao i REM koji toleriše njihovu propagandu.
Vučić je na ovim televizijama bukvalno predstavljen na nivou reklame o coca-coli. Znači, coca-cola, kao proizvod koji se reklamira, ima isti procenat pozitivnog predstavljanja kao Vučić u centralnim informativnim emisijama pomenutih televizija.
'Mala maca'
Omer Karabeg: Ako je Vučić svaki dan na televiziji, nekada i po nekoliko puta, i drži ogromne monologe, kako narodu to ne dodije. Kako se ljudi ne umore od Vučića, pa kažu - dosta više i tog Vučića?
Zoran Gavrilović: Biračko telo koje glasa za Srpsku naprednu stranku je značajno autoritarno. Oni žele lidera koji će da ih vodi i zbog toga ta propaganda pomaže Vučiću da ostane na vlasti.
Zoran Stojiljković: Sa svim svojim ulogama od najboljeg znalca informatike do spasioca u olujnim nepogodama, mislim da je Vučić dozlogrdio dvema petinama građana. To nije samo odnos ravnodušnosti ili nepristajanja već i netrpeljivosti. S druge strane, ova neuspešna vlast dobrim delom opstaje zbog odsustva alternative.
Ja već 50 i kusur godina živim u istom kraju Beograda, na Dušanovcu, i odlazim na istu pijacu. Ljudi me znaju, pričamo o nevoljama koje su nas snašle i onda se nakon desetak minuta uključi neko ko sluša sa strane i kaže: ”Ma, u redu je, ljudi, ali ko će ako ne Vučić?”
Omer Karabeg: I kad se poveća penzija, i kad se poveća plata, i kad ljudi dobiju neku beneficiju, sve izgleda tako kao da to direktno Vučić daje.
Zoran Stojiljković: Sve je personalizovano. Ja sam čovek koji je formativnu fazu imao 60-ih i 70-ih godina.
Mislio sam da ta vrsta građenja autoriteta pozivanjem na lik i delo druga Tita nikad neće ponovo zaživeti.
Ali to je bila ”mala maca” u odnosu na ovo današnje citiranje predsednika Vučića.
Nabildovana harizma
Omer Karabeg: Da li je Vučić siguran sve dok ne krenu masovni protesti u unutrašnjosti? Da li će se tek tada stvoriti uslovi da on ode s vlasti?
Zoran Stojiljković: Ne bih bio fasciniran fenomenom Vučića jer, ako pogledate šta su vrednosti građanki i građana Srbije, on je prilično daleko od te slike. Mislim da je reč o nabildovanoj harizmi koja se ne temelji ni na kakvim vrednostima.
Kad moralno i vrednosno ogolite ovu krizu, vidite da u društvu nema ni saosećajnosti, ni brižnosti, ni solidarnosti, ni empatije.
U takvim društvima se dešavaju događaji kao što su bili u beogradskoj školi Vladislav Ribnikar i u okolini Mladenovca.
Zoran Gavrilović: Vučićeva vlast počiva na traumama. Jedna trauma su izgubljeni ratovi iz devedesetih, a druga je propala tranzicija. Bitno je da protesti uđu u Vučićevo biračko telo i oslobode ljude od straha i trauma.
Vidimo da se u manjim mestima u Srbiji dešava proces detraumatizacije Vučićevom vlašću, da se ljudi polako oslobađaju i izlaze na ulice. Javnost se budi. Vučić je probao da ubije javnost u Srbiji i u tome je uspeo, ali sada je počeo proces obnove javnosti. To njega čini nesigurnim jer autokratska vlast ne trpi javnost i slobodu.
Omer Karabeg: Da li bi uskoro moglo doći do većih, masovnih protesta i u unutrašnjosti?
Zoran Gavrilović: Teško je to predvideti, ali verujem da može. Mi treba da izgradimo javnosti koja će reagovati na greške Vučićevog režima. Treba stvoriti slobodnu javnost koja će biti pandan Vučićevoj vlasti.
Omer Karabeg: Da li Vučić ne popušta zato što očekuje da će masovni protesti splasnuti tokom leta, a zatim i potpuno nestati. To se dešavalo i ranije. Vučić je preživeo sve dosadašnje proteste bez većih ustupaka. I što mu je najvažnije - uvek je uspevao da sačuvao vlast.
Zoran Stojiljković: S ovim protestima se ipak nešto bitno pomerilo. Vlast je izgubila kredibilitet, pokazala se njena autoritarna, populistička struktura. Procenjuje i da oko 20 do 25 posto pristalica SNS-a ima nelagodu zbog bahatosti vlasti, političkog primitivizma i odsustva svakog dijaloga.
Kako izaći iz ove krize? Ja sam duboko uveren da se to ne može izvesti bez masovnih protesta. To mora biti kombinacija institucionalnog i uličnog pritiska. Protesti će postati pokret kada sem demonstranata i stranaka demokratskę opozicije u igru uđu i drugi.
Studenti su masovno izašli. Izašli su i glumci. Ako se nastavi sadašnja ekonomska politika, mislim da će se pridružiti i sindikati i domaći poslodavci koje niko ništa ne pita o merama ekonomske politike.
Do sada je Vučić bio suočen sa protestima kratkog daha i dosta specifičnih zahteva. Pitanje je kako će odgovoriti na ovu vrstu izazova pogotovo što mu ni spoljna podrška nije nekritična. Mislim da Vučiću sve manje veruju i Rusija i Zapad.
Gde su univerzitet i crkva?
Zoran Gavrilović: Nedostaje univerzitet koji je na protestima 1996. bio uz studente. Sindikati, univerzitet, političke stranke, civilni sektor, neformalne građanske grupe - svi moraju da se udruže ukoliko želimo da obnovimo državu. Ja ove proteste vidim kao proteste za obnovu države, Aleksandar Vučić i njegova vlast opstaju zato što su urušili sve institucije.
Parlament nije ništa drugo nego najskuplje plaćena PR služba u Srbiji.
Jedino čime se bave poslanici Srpske napredne stranke je hvaljenje Vučića i napadi na one koji ga kritikuju. Moramo, međutim, da budemo svesni da je ovo proces, da je ovo maraton, da ovo nije sprint koji može da smeni Vučića. Jer Vučić je izgradio svoju i višu i srednju klasu. S tim ljudima teško se boriti jer imaju šta da izgube.
Zoran Stojiljković: Reč je o desetinama hiljada ljudi koji neće lako odustati od privilegija.
Omer Karabeg: Na kraju, očekujete li da će nakon ovolikih protesta i Vučićevih paničnih reakcija početi da pada njegova popularnost? Da li bi to bilo normalno?
Zoran Stojiljković: To bi bilo normalno u normalnoj zemlji. A Srbija će biti normalna ukoliko ovi protesti prerastu u pokret sa razvijenom infrastrukturom, akterima i strategijom. Gde je SANU, gde je univerzitet?
Nas oko 2.000 potpisalo je apel podrške protestima i studentima, ali to nije ni trećina zaposlenih na Beogradskom univerzitetu.
Gde je Srpska pravoslavna crkva, institucija koja ima nesporni autoritet u Srbiji? Odsustvo njihove reakcije na nasilje je vrlo zabrinjavajuće.
Početak kraja je tu, ali proces se ne može završiti dok se i ove institucije ne uključe. Tek onda ćemo moći govoriti o krahu jednog personalizovanog i populističkog režima.
Zoran Gavrilović: Vučićeva popularnost neće početi da pada sve dok ne budemo imali organizovani pokret koji se bori za demokratiju i vladavinu prava u Srbiji.
