U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome šta je istina, a šta prazno hvalisanje u Vučićevim tvrdnjama o velikim privrednim uspesima Srbije. Sagovornici su bili Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, i Aleksandar Stevanović, ekonomista iz Beograda.
Bilo je reči o tome kako Vučić može da tvrdi da Srbija ima najveći privredni rast u Evropi kada je po prosečnoj stopi rasta pretposlednja u regionu, kakve su plate u Srbiji u poređenju sa susednim zemljama, zašto Vučić otvara fabrike umesto da to rade privrednici, da li je Vučić otvorio 130.000 novih radnih mesta kao što tvrde njegovi najbliži saradnici, da li će Nemci otvoriti istraživački centar u Novom Sadu u kome će se zaposliti 500 inženjera, koliko su realna očekivanja koja širi vlast da će Kina uložiti stotine miliona dolara u Srbiju, kako je vraćanje onoga što je uzeto od penzija i plata proglašeno njihovim povećanjem, kao i o tome zašto ljudi više veruju Vučiću nego vlastitom novčaniku.
Omer Karabeg: Koliki je stvarni ekonomski rast Srbije u periodu od 2012. godine kada je Vučić došao na vlast do danas? Vučić će jednom reći da Srbija ima najveći rast u Evropi, drugi put da ima veći rast od Nemačke, treći put da ima najveći potencijal rasta u regionu. Ja sam nedavno video jednu tabelu po kojoj Srbija od 2012. do danas ima prosečnu stopu rasta 0.7 posto. Iza nje je jedino Hrvatska, a ispred su i Bosna i Hercegovina, i Crna Gora, i Makedonija.
Vladimir Gligorov: To je tačno. Srbija je od 2012. godine imala relativno nisku stopu rasta. Ona je bila niska i pre toga, tako da je od 2008. godine do danas prosečni rast bio jedva nešto iznad nule. I u prvom kvartalu ove godine biće oko jedan posto - tako da ni ova godine neće biti naročito uspešna.
Aleksandar Stevanović: Statistika je neumoljiva. Od 2008. godine, otkada su presušili prilično izdašni prihodi od privatizacije, stope rasta su veoma niske. Vlada se najviše hvali rezultatima 2015. i 2016. godine, kada je rast konačno bio iznad nule, ali tada su i u celom regionu zabeležene relativno više stope rasta.
Dno Evrope
Omer Karabeg: Ekonomista Goran Nikolić iz Instituta za Evropske studije nedavno je rekao da je Srbija, kada se po platama meri sa evropskim zemljama, na petom mestu od dna. Iza nje su samo Ukrajina, Moldavija, Albanija i Makedonija.
Vladimir Gligorov: Nema nikakve sumnje da su plate u Srbiji relativno niske, ne znam da li su više od plata u Makedoniji. Delimični razlog zbog čega su plate niske je u tome što je Srbija u poslednjih deset godina imala veliki spoljnotrgovinski deficit i veoma nekonkurentnu privredu. Da pojednostavim: izvozila je malo, a uvozila mnogo. Deficit se može smanjiti tako da se poveća nezaposlenost i smanje plate. Time bi se smanjila potrošnja, samim tim i uvoz, a podstakao izvoz. Vučićeva vlada je krenula tim putem i zato sada imamo nisku cenu rada u Srbiji.
Aleksandar Stevanović: Plate u Srbiji su na pretposlednjem ili poslednjem mestu u regionu. Borimo se sa Makedoncima za to mesto. Čak i u Evropi imamo malo konkurenata u borbi za najniža mesta. To su Moldavija i Ukrajina, ili Gruzija i Jermenija, ako ih uopšte smatramo evropskim zemljama. Poslednja vlada Demokratske stranke nije se previše bavila uzrocima niskih plata, a vlada Aleksandra Vučića je fascinirana uravnoteženjem budžeta i privlačenjem stranih investitora potpuno nerazumnim subvencijama.
Obe vlade su zaboravile da nova radna mesta mogu prevashodno doneti domaće firme i nisu ih ni na koji način stimulisale. Država je skupa i neefikasna, pravni sistem veoma loš, a poslovi se ne mogu dobiti bez političkih veza. Sve u svemu, Srbija je očajno mesto za biznis i to je razlog zašto domaće firme nisu ni ulagale u proizvodnju, niti su zapošljavale. Zbog toga imamo masovni egzodus iz Srbije - i da nema tog nakaradnog ventila plate bi verovatno bile još niže.
Ko treba da otvara fabrike?
Omer Karabeg: Tvrdite da je nezaposlenost u Srbiji velika, međutim vlada Srbije kaže da je smanjila nezaposlenost na 13 posto i to ubraja u svoje najveće uspehe, a Milenko Jovanov, potpredsednik Srpske napredne stranke, kaže da je Vučić otvorio 55 novih fabrika i zaposlio 130.000 ljudi.
Aleksandar Stevanović: Ako kažete da onaj ko radi jedan sat mesečno ne spada u nezaposlene, kao što to računa vlada, onda je vrlo lako govoriti o poplavi zapošljavanja. Promenom definicije šta je nezaposlenost možete dobiti ovakav ili onakav rezultat. U ovom slučaju imamo rezultat koji govori o procvatu zaposlenosti u Srbiji. A što se tiče fabrika - fabrike ni u jednoj zemlji ne treba da otvara ni Aleksandar Vučić, ni Angela Merkel, ni Tereza Mej, treba da ih otvaraju poslovni ljudi. Ako stranim firmama date zemljište džabe, ako ih oslobodite plaćanja manje-više svih doprinosa i poreza, ako im date subvencije od 10.000 evra pa naviše po svakom radnom mestu, a radnici koje te firme zaposle imaju plate od 200 do 300 evra, onda niste uradili ništa.
Vladimir Gligorov: Zaposlenost je uistinu povećana - delom u neformalnom sektoru, a delom u sektorima sa jeftinom radnom snagom. Vidim da se među ekonomistima vode sporovi oko porasta zapošljavanja. Jedni tvrde da je to pogrešan podatak, drugi da nije, ali problem je u tome što i ako je povećana zaposlenost nije povećan bruto proizvod koji je manje-više na nivou onoga od pre godinu ili dve. To praktično znači da je smanjena produktivnost u Srbiji.
Ključni problem Srbije u poslednjoj deceniji, to jest od početka finansijske krize, je što je u tom periodu dramatično smanjen udeo investicija u bruto domaćem proizvodu. U poslednje dve godine zabeležen je izvestan rast investicija, ali je njihov udeo u bruto domaćem proizvodu još uvek izuzetno nizak. On je oko 18 posto, a trebalo bi da bude bar 22 ili 23 posto. To je u suštini najveći problem ekonomske politike koja je vođena u poslednjih šest-sedam godina.
Svetla budućnost iza ćoška
Omer Karabeg: Kada je reč o otvaranju novih radnih mesta, zaista ima mnogo bombastičnih izjava. Recimo, Vučić je početkom maja izjavio da će jedna od najmoćnijih i najvažnijih nemačkih kompanija - nije rekao koja - otvoriti u Novom Sadu centar za istraživanje i razvoj u kome će se odmah zaposliti 500 inženjera iz Srbije.
Aleksandar Stevanović: Meni je mnogo interesantija jedna druga Vučićeva skorašnja izjava - da će predsednik Republike Turske poslati u Srbiju dva aviona investitora. To je taj prenaglašeni optimizam koji praksa vrlo često demantuje. Od velikih reči ponekad bude nekih rezultata, ali najčešće ne bude ništa. Setimo se najava o dolasku Mercedesa u Srbiju i fabrika koje će navodno izgraditi kompanija Mubadala iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Čak je i Beograd na vodi daleko od onoga što je obećavano.
To se sada svodi na izgradnju dva nebodera u Beogradu, što svakako neće preporoditi srpsku privredu, čak ni privredu opštine Savski venac na kojoj se grade ti objekti. Dakle, gromko se govori o stanim investitorima i investicijama, o svetloj budućnosti koja je tu negde odmah iza ćoška, pa od toga bude vrlo malo ili ništa. Dokle god ova vlada bude dobijala glasove na osnovu nerealnih obećanja - dotle će biti i bombastičnih izjava u koje ni sama vlada ne veruje.
Vladimir Gligorov: Što se tiče pozivanja nemačke privrede da ulaže u Srbiju - to nije bez osnova. Nemačka je trenutno jedan od najvećih investitora. Njene investicije su dosta uticale na privredni oporavak i Češke, i Slovačke, i Poljske, i Mađarske. Nemačka je zainteresovana i za Balkan, ali do sada je u Srbiji bilo malo nemačkih investicija zbog toga što vlada ima pogrešan pristup. Naime, vlada se, u ovom slučaju konkretno Vučić, pogađa sa nemačkim preduzećima moleći ih da reše neke od problema srpske privrede što, kad je reč o obnavljanju propalih preduzeća, do sada nije dalo rezultate.
Omer Karabeg: Da li je moguće da Nemačka otvori istraživački centar u Novom Sadu u kome će biti zaposleno 500 inženjera? To je ogroman broj.
Vladimir Gligorov: Srbija proizvodi inženjere za inostranstvo, prema tome - to bi bilo izvodljivo. Pitanje je da li je ta vest tačna, o čemu se radi, pošto nikada ne znate u kojoj meri su takve izjave istinite. Drugo je pitanje kakve veze s tim ima Vučić i kakve uopšte veze s tim ima srpska politika. Slutim da se to govori više u propagandne svrhe, ali - ako bi neka nemačka firma zaista imala interes da izgradi takav centar u Novom Sadu - ne znam šta bi država imala tu da radi.
Kina - spasilac?
Omer Karabeg: Vlada Srbije izgleda polaže mnogo veće nade u Kinu nego u Nemačku ili neke druge evropske zemlje. Kina je predstavljena kao spasilac Srbije. Ona jeste kupila Smederevsku železaru, a sada joj Vučić nudi još jednog velikog gubitaša - Rudarsko topioničarski bazen Bor. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali ovih dana je izjavio da će Kina u Srbiji izgraditi industrijski park u kome će na hiljade ljudi naći posao.
Mediji su takođe javili da je delegacija Srbije u Kini potpisala dva memoranduma sa jednom kineskom kompanijom koja će, kako se kaže, izgraditi stotine kilometara autoputeva u Srbiji. Znamo da je Kina zainteresovana za gradnju pruge od Grčke do Budimpešte koja bi išla preko Srbije, jer se Srbija našla na takozvanom putu svile kojim Kina želi da izvozi svoje proizvode u Evropu. Ali da li je Kina spremna da spasava privredu Srbije?
Aleksandar Stevanović: Niko na svetu neće doći da spasava Srbiju. Sve zemlje gledaju da spasu sebe. U biznisu se niko ne rukovodi altruizmom, pa ni Kinezi. Kinezi do sada uglavnom nisu investirali u Srbiju. Stalno se kao velika investicija ističe Pupinov most u Beogradu, a istina je da smo mi taj most praktično uvezli iz Kine. Kinezi su nam dali kredit da taj most uvezemo. Ista je stvar i sa kineskim ponudama da grade autoputeve u Srbiji.
Kinezi će nam dati kredit, ali kineske firme će doći da grade te autoputeve i one će dovesti svoje radnike. Nešto malo će dati i srpskim firmama. I te autoputeve ćemo uvesti kao i Pupinov most. Niti će oni biti koncesionari, niti će snositi bilo kakav rizik, sve će to do poslednjeg evra ili juana da plate građani Srbije. Kada je reč o Smederevskoj železari, Kinezi nisu kupili preduzeće, nego imovinu, tako da tek treba da vidimo da li su oni stvarno spasili tu železaru.
Vladimir Gligorov: Ne verujem da Kina želi da spasava bilo kog, ali ona, kao i Nemačka, ima veliki suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, pa višak para ulaže u inostranstvu. Tačno je da Kina uglavnom kreditira. To, dakle, nisu ulaganja u smislu posedovanja i snošenja rizika, to je kreditiranje sa relativno konkurentnom kamatnom stopom. Takođe je tačno da Kina, s obzirom da ima veliku građevinsku industriju, traži posao za svoje firme. Bilo da je reč o Srbiji ili o Sjedinjenim Američkim Državama. Srbija nije toliko značajna za Kinu, ali u onolikoj meri u kojoj jeste, kao tranzitna zemlja za Evropu, Kina će ulagati u Srbiju. Srbija, kao i ceo Balkan, ima velike mogućnosti da bude veoma prosperitetan deo sveta. Problem Balkana su političari i sve ono što oni rade da bi ostali na vlasti.
Nije povećanje nego vraćanje oduzetog
Omer Karabeg: Nedavno je Vučić obećao da će do kraja godine biti povećane plate i penzije. Biće to, kako je rekao, najveće povećanje do sada. Verujete li da će on ispuniti to obećanje?
Aleksandar Stevanović: Mene iskustvo uči da sa rezervom primam svako obećanje koje dolazi od srpske vlade, pa i ovo. Ali tu se namerno stvara jedna zabuna. Vučić govori o povećanju, a u stvari je reč o smanjenju smanjenja plata i penzija koje je urađeno 2014. godine. O povećanju možemo govoriti tek kada se plate i penzije vrate na nivo na kome su bile. Za sada je reč samo o anuliranju smanjenja. Koliko će to biti, zavisi od toga koliki će biti budžet za narednu godinu. Možda za to i postoji neki prostor, ali ne baš naročito veliki. U svakom slučaju, ako se sadašnje umanjene plate i penzije budu povećavale, procenat će biti jednocifren.
Vladimir Gligorov: Novac za povećanje plata i penzija u ovoj godini postoji, s obzirom na to kako se puni budžet i kako se smanjuju investicije u javnom sektoru. Problem je da li se to povećanje može održati i sledećih godina. To će zavisiti od ukupnih privrednih rezultata.
Omer Karabeg: Da li u budžetu ima dovoljno novca da se službenicima u javnom sektoru i penzionerima u celini vrati sve ono što im je uzeto 2014. godine, znači da se plate i penzije vrate na nivo 2014. godine?
Vladimir Gligorov: Nikada ne možete nadoknaditi ono što je izgubljeno za tri godine. To nije zajam koji će se vratiti, kao što je to bilo nagoveštavano, kada je ta mera uvedena. To nije to. Deo je zauvek izgubljen i to se ne može nadoknaditi. Naravno, u jednom trenutku će penzije i plate u javnom sektoru biti nominalno vraćene na nivo na kome su bile pre tri godine. To nije sporno. Kojom će se brzinom to izvesti zavisi od dva faktora. Prvi je privredna aktivnost, a drugi - kako će se kretati popularnost vladajuće garniture.
Više veruju Vučiću nego svom novčaniku
Omer Karabeg: Videli smo da su mnoge Vučićeve priče o ekonomskim uspesima nerealne i da se njegova obećanja ne ostvaruju. Ali građani mu ipak veruju. To su pokazali i nedavni predsednički izbori. Zašto ljudi više veruju njemu nego svom novčaniku?
Vladimir Gligorov: Zašto se glasa za Srpsku naprednu stranku i za Vučića, a ne za alternativu - to je pitanje za opoziciju. Činjenica je da se posle 2012. raspalo ono što je bilo okupljeno oko Demokratske opozicije Srbije (DEPOS), koja je oborila Miloševića, i oko Demokratske stranke. Opozicija nije mogla da nađe ni ličnosti, ni programe kako bi se suprodstavila Srpskoj naprednoj stanci koja je preuzela sve nivoe vlasti. S te strane - sadašnja vladajuća garnitura je sigurna.
Problem za ovu vlast je što popularnost i Vučića, a pogotovo drugih ljudi iz stranke, nije tako velika i nije naročito perspektivna. Veoma je veliko pitanje kakva će ona biti za šest meseci ili za godinu dana, jer privredni rast od tri posto u sledeće tri godine, kakav se predskazuje u najoptimističnijim predviđanjima, nije nešto što naročito zadovoljava, a odgovornost za to ne može da se deli ni sa kim - ni sa opozicijom, ni sa domaćim, ni sa stranim “izdajnicima“. Tako da će se situacija verovatno menjati, posebno zbog toga što uopšte nije izvesno ni da će ta stopa od tri posto biti ostvarena.
Aleksandar Stevanović: Zašto se više veruje Vučiću nego vlastitom novčaniku? Ljudi gledaju i slušaju na televiziji da se dešavaju neke velike stvari i verovatno očekuju da će jednog momenta taj talas televizijskog prosperiteta da stigne i u njihove domove. Oni donose odluke na osnovu informacija kojima raspolažu. Ako su te informacije pristrasne, onda će oni podržavati onu politiku koja ima gotovo sav prostor u srpskim medijima.
Kad tome dodate da u Srbiji, s jedne strane, imamo staru opoziciju koja izumire, a s druge narastanje novih političkih opcija pred kojima je trnovit put - ne treba zaboraviti ni prilično neukusnu podršku Zapada Vučićevoj vladi - onda je jasno zašto je ovakva situacija u Srbiji. Naravno, ništa nije večno. Stvari će se menjati. Kakve će biti te promene ponajviše zavisi od toga koliko će biti jaka nova opozicija u Srbiji i kakav će biti uticaj zemalja koje oblikuju politiku u Srbiji.
Ne treba zaboraviti da Boris Tadić nije otišao s vlasti zato što je izgubio izbore - naprotiv, koalicija koja je do tada vodila zemlju imala je nakon izbora još izrazitiju većinu - već zbog nespremnosti da uradi ono što se od njega tražilo, kad je reč o Kosovu. Dakle, ima mnogo jednačina i zato je upitno kada će se promene desiti i kakve će biti.
Facebook Forum