Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je koliko je jaka ekstremna desnica u Srbiji. Sagovornici su bili Izabela Kisić, programska direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, i Branislav Grubački, osnivač pokreta Novi optimizam iz Zrenjanina.
Bilo je reči o tome kakav je program ekstremne desnice u Srbiji, koliko su joj bliske fašističke ideje, kakve su njene veze sa neofašističkim pokretima na Zapadu, zašto ima toliku podršku Rusije, zašto su Vojvodina, posebno Novi Sad, poslednjih godina postali poprište ultradesničarskog nasilja, iz kojih delova društva se regrutuju ultradesničari i kako se finansiraju njihove organizacije.
Razgovaralo se i o tome kakav je odnos vlasti u Srbiji prema ultradesničarskim pokretima, zašto su ultradesničari česti gosti na veoma gledanim televizijama, kakav je odnos Srpske pravoslavne crkve prema ekstremnim desničarima s obzirom na to da se oni često deklarišu kao branioci hrišćanstva, imaju li podršku pojedinih vladika, koristi li vlast ultradesničare da bi ućutkala kritičare režima, kako ih je režim iskoristio da bi zabranio festival "Mirdita dobar dan", koji promoviše kulturnu saradnju između Albanaca i Srba i zašto je zanemarljiv broj intelektualca i kulturnih radnika digao glas u odbranu tog festivala.
Omer Karabeg: Koliko u Srbiji ima organizacija ekstremnih desničara?
Izabela Kisić: To je veoma teško reći zato što ne postoji nikakav registar desničarskih organizacija. Možemo samo da pretpostavljamo na osnovu njihovog pojavljivanja u javnosti. Mnoge od tih organizacija nastaju, nestaju, pojavljuju se nove, ali nemamo preciznu informaciju o tome.
Njihovo ponašanje je kažnjivo jer naši zakoni, pre svega Ustav, zabranjuju nacionalnu, versku i rasnu diskriminaciju i nasilje prema pripadnicima druge nacije i vere. To je kažnjivo i zatvorskim kaznama.
Međutim, ne vidim da se te zakonske odredbe primenjuju. Iako postoji zakon kojim se zabranjuju neonacistički i nacistički simboli, tužilaštvo i sudstvo ne reaguje kada se održavaju komemorativni skupovi posvećeni predsedniku kvislinške vlade Milanu Nediću.
Miloševićev ratni plen
Omer Karabeg: Poslednjih godina često slušamo o akcijama ekstremnih desničara u Novom Sadu. Kako se desilo da mirni i multietnički Novi Sad postane poprište aktivnosti ultradesnice?
Branislav Grubački: Fama o mirnom i multietničkom Novom Sadu nije više realnost. Novi Sad je znatno narastao. Sada ima 400.000 stanovnika i njegov sastav je nepoznanica za ljude koji su se rodili i odrasli u Novom Sadu.
Kao Vojvođaninu bilo mi je devedesetih godina čudno da su radikali stekli tako veliko uporište u Vojvodini i da su čak bili na vlasti 1992. godine. Tako da desničarska ideologija nije nešto što je strano Novom Sadu. Mislim da je Vojvodina plen ratne politike Slobodana Miloševića. Vojvodina je pala 1988. godine pred naletom Miloševićeve nacionalističke politike i od tada se nije oporavila.
Omer Karabeg: Kakav je program ultradesnice u Srbiji? Za šta se oni zalažu?
Izabela Kisić: Te organizacije nemaju program. One imaju ideologiju. Srž njihove ideologije je nacionalizam, a glavni element je pripadnost pravoslavlju i isključivanje svih drugih iz države. To je na unutrašnjem planu.
Na spoljašnjem planu to je težnja ka ujedinjenju Srbije sa susednim teritorijama - Republikom Srpskom, Crnom Gorom i Kosovom. To je imperijalistička politika srpskog sveta. Ultradesničari su protiv ulaska Srbije u Evropsku uniji i NATO jer u tome vide glavnu prepreku za ostvarenje svoje ideologije.
Negiraju genocid u Srebrenici i etničko čišćenje tokom ratova devedesetih što je u funkciji opravdanja zločina nad nesrpskim stanovništvom. Antifeminizam je snažna komponenta njihovog narativa, cilj im je da delegitimizuju borbu za rodnu ravnopravnost.
'Balkanski fašisti'
Omer Karabeg: Kakav je odnos ultradesnice prema fašističkim idejama?
Branislav Grubački: Naša ultradesnica je poprimila sve manire fašističkih organizacija širom Evrope i vrlo ih neguju. Porast ekstremno desničarskih organizacija u Evropi daje vetar u leđa našim balkanskim fašistima. Fudbalske utakmice i stadioni su poligoni za njihovo iživljavanje i ne znam kako ćemo kao društvo s tim da izađemo na kraj.
Omer Karabeg: Kakve su veze ultradesničara iz Srbije sa Rusijom?
Izabela Kisić: Kontakti sa Rusijom su vrlo razvijeni, ultradesničari iz Srbije veoma često posećuju Rusiju i dobijaju podršku iz Rusije. Da postoji veza između ruskih ultradesničarskih organizacija i ovdašnje ultradesnice videlo se u nemirima na Kosovu pre dve godine koji su rezultirali sukobom sa NATO snagama.
Ultradesničari često ističu obeležja ruske agresije na Ukrajinu. Naši ekstremni desničari imaju podršku ne samo sličnih organizacija u Rusiji, nego i vladajućih struktura u Moskvi. Ovdašnje organizacije ultradesnice su zapravo proksiji Moskve. A Moskva ima interes da Zapadni Balkan uvek bude u situaciji latentnog sukoba kako bi ga što više udaljila od Evropske unije.
Omer Karabeg: Iz kojih delova društva se regrutuju članovi ultradesničarskih organizacija?
Branislav Grubački: Prilično je širok spektar društvenih slojeva iz kojih se oni regrutuju. Nije reč samo o lumpenproletarijatu koji preko desničarskih ideologija pokušava da se domogne društvenih dobara - ultradesničarska ideologija je prisutna i drugim slojevima.
Mi imamo problem sa fašističkom i nacionalističkom ideologijom koja je na prvi pogled uglađena i koja govori jezikom koji bi za nekoga neupućenog mogao da bude i prihvatljiv. Režimski mediji daju prostor ljudima koji promovišu takvu ideologiju. Mislim da je njihova osnovna baza u Kremlju. Rusija ima veliki upliv na to kako će se desna ekstremistička scena ponašati ne samo u Srbiji, nego i u celom regionu.
Omer Karabeg: Toleriše li vlast u Srbiji ultradesničarske akcije?
Izabela Kisić: Odnos vlasti prema ultradesničarima je vrlo složen. S jedne strane, toleriše njihove akcije. I ne samo da toleriše ultranacionaliste, nego ih koristi kao saveznike u svojim akcijama.
S druge strane, vlast je uoči nedavnih decembarskih izbora uspela da spreči konsolidovanje i objedinjavanje desničarskih stanaka koje imaju isti narativ kao i ultradesničarske grupacije.
Neformalni brak
Omer Karabeg: Koristi li vlast ultradesničare da bi zaplašila kritičare režima?
Branislav Grubački: Apsolutno. Postoji neformalni brak između tih grupacija, Službe državne bezbednosti i vlasti oličene u Vučiću. Vlast ne samo što koristi ultradesničare, nego su oni praktično integralni deo svake ozbiljnije operacije suzbijanja građanskih protesta.
Izabela Kisić: Vlast koristi ultradesničare ne toliko da zastraši civilno društvo koliko da uplaši i odvrati građane, posebno mlade ljude, da učestvuju u protestima. Koliko je meni poznato, nijedna organizacija civilnog društva ili pojedinac nisu se povukli pred pretnjama desničara. Mislim da oni ne mogu da ih zaplaše.
Omer Karabeg: Obezbeđuje li vlast publicitet ultradesničarima? Pojavljuju li se oni u tabloidima i na režimskim televizijama?
Branislav Grubački: Kako da ne. Neki od njih, tako da kažem, kampuju u televizijskim studijima, čini se da ne izlaze iz njih.
Naravno, vlast brzo troši te ličnosti jer su to uglavnom neki opskurni likovi. Ponekad se učini da je neko ispao iz igre, a u stvari samo je sklonjen na rezervnu klupu da bi se ponovo pojavio kao svež igrač.
Nacionalističko orgijanje se posebno dešava po Vojvodini. Ja sam poslanik Zeleno-levog fronta u Skupštini Vojvodini i mogu da posvedočim da je vojvođanski parlament stecište svega najgoreg što nam se dešava. Tamo se promovišu ličnosti poput predsednice pokrajinske vlade Maje Gojković koja je preteča svog radikalskog zla koje se izlilo po Vojvodini.
Izabela Kisić: Nažalost, imamo javno mnjenje koje je izrazito orijentisano ka Rusiji i koje pruža podršku ruskoj invaziji na Ukrajinu i vrlo je neraspoloženo prema Evropskoj uniji. To je rezultat medijske propagande jer vlast kontroliše najveći broj medija. Režimski mediji često promovišu ultradesničarske narative i doprinose radikalizaciji društva.
Omer Karabeg: Ko finansira ultradesničarske organizacije u Srbiji? Odakle im pare za akcije?
Branislav Grubački: Nedavno je Državna revizorska agencija došla do saznanja da je jedan državni službenik, gospodin Arno Gujon, dok je bio na celu Uprave za saradnju sa dijasporom, dodeljivao novac opskurnim ultradesničarskim organizacijama koje promovišu ekstremno nacionalističke stavove.
To bi u svakoj normalnoj državi bila afera, ali vlast je prešla preko toga. To je samo delić onoga što dobijaju ekstremisti. Mnogo novca dolazi iz nekih fondova nama nedostupnim. Tako da se ja ne brinem za finansiranje ultradesničarskih grupacija. Za njih je bilo para i kada Vučić nije bio na vlasti. I tada su imali mogućnost da se finansiraju iz raznih fondova.
Izabela Kisić: S obzirom na netransparentnost tokova novca možemo da imamo samo pretpostavke o tome kako se finansiraju ultradesničarske organizacije. Postoje sumnje da deo novca dolazi iz Rusije.
'Branioci' hrišćanstva
Omer Karabeg: Kakav je odnos Srpske pravoslavne crkve prema ekstremnim desničarima s obzirom na to da se oni deklarišu kao branioci hrišćanstva?
Branislav Grubački: Naravno da kod njih nema ni "h" od hrišćanstva jer se ti novopečeni hrišćani ne drže nijedne od deset božijih zapovesti. Srpska pravoslavna crkva već dugo vremena je pokrovitelj tih grupacija.
Meni je zaista žao pravih vernika Srpske pravoslavne crkve koji to moraju da trpe i dele sramotu zbog onoga što se dešava u njihovo ime, a bez njihovog znanja.
Srpska pravoslavna crkva, koja dobija ogromna sredstva iz budžeta, ne određuje se prema ideologijama koje su u suštini antipravoslavne i antihrišćanske jer postoji sadejstvo između ekstremne desnice i velikog broja sveštenika. Ta šizofrenija je zaista kod nas poprimila velike razmere i ne znam kako ćemo se izvući iz svega toga.
Izabela Kisić: Srpska pravoslavna crkva se uključila u politički život još osamdesetih godina. Ona ima svoje političke ciljeve i nastoji da se što više meša u politički život - tako da mi više nemamo sekularnu državu.
Mogu da razumem da država ima zajedničke ciljeve sa Srpskom pravoslavnom crkvom kad je u pitanju jedinstvo srpskog naroda, ali ne mogu da razumem da država dopušta da crkva negativno utiče na demokratizaciju zemlje, da utiče na sužavanje ljudskih prava i da država uvek poklekne pred zahtevima crkve.
Analize Helsinškog odbora pokazuju da postoje bliske veze između desničarskih organizacija i pojedinih vladika. Imali smo prilike da vidimo kako na nekim manifestacijama zajedno nastupaju pripadnici crkve i ultradesničarskih organizacija.
Nedavno smo na Beogradskim danima porodice, jednoj potpuno antifeminističkoj manifestaciji, videli simbiozu delovanja crkve, ultradesničara i gradske vlasti.
Postoje takođe indicije da su određeni objekti crkve stecište ultradesničara.
Mene posebno brine logistički potencijal crkve. Poslednjih nekoliko godina imali smo prilike da vidimo da je u različitim izveštajima crkva dovođena u vezu sa posedovanjem oružja. To nikada nije do kraja istraženo.
Da ne govorimo o tome da crkva ima ogromnu finansijsku moć i da nikome ne polaže račune kako troši novac.
Neshvatljiva ćutnja
Omer Karabeg: U zaključku, koliko je jaka ultradesnica u Srbiji?
Branislav Grubački: Ona je jaka onoliko koliko je jak režim. Kada bi pao režim, videlo bi se koliko je mnogo ultranacionalističkih balona naduvano.
Bez obzira što je nacionalistička ideologija ušla u mnoge društvene pore i među omladinu, što je meni najviše žao, verujem da bi se sa proevropskim vlastima i drugačijim, nezavisnim medijima moglo relativno brzo stvoriti drugačije javno mnjenje koje je danas proradikalsko. Ono vodi poreklo još od Osme sednice, od populističkog i nacionalističkog prevrata Slobodana Miloševića.
Ipak, nadam se da je ovo što se danas dešava završni čin, ostavinska rasprava Osme sednice, i da će biti dovoljno građanski i prodemokratski nastrojenih ljudi koji će ovo društvo okrenuti ka modernoj evropskoj levici.
Izabela Kisić: Do urušavanja ultradesnice može doći jedino ukoliko društvo bude reagovalo. Međutim, kada je nedavno bila zabranjena Mirdita i kada se pretilo organizatorima i učesnicima tog festivala, nisam primetila da je reagovala ijedna institucija kulture. Nisam primetila ni da su reagovali ljudi iz sfere kulture, da su reagovali umetnici osim naravno onih koji već godinama reaguju na takve stvari.
Bojim se da bez šireg otpora samo promenom režima neće nestati ultradesnica i njen uticaj jer ona ima jako duboke korene u ovom društvu.
Neshvatljivo je da pojedini intelektualci i kulturni radnici, koji imaju veliki uticaj u društvu, nisu reagovali i nisu podržali Mirditu. Nije reagovao čak ni čuveni glumac Miki Manojlović koji je svojevremeno učestvovao u toj manifestaciji kada je to bilo poželjno i kada je sadašnji režim promovisao kulturnu saradnje između Srba i Albanaca.
Dok god taj otpor ne bude mnogo širi i jači nego što je sad, ultradesnica će biti pretnja društvu.
