Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je kakve su namere Rusije u Bosni i Hercegovini. Sagovornici su bili Dimitar Bechev, docent na Oxfordskom univerzitetu, i Bodo Weber, viši saradnik Veća za demokratizaciju politike iz Berlina.
Bilo je reči o tome kako je Rusija uz mininalna finasijska ulaganja uspela da ostvari značajan uticaj u Bosni i Hercegovini, zašto se Milorad Dodik u ukrajinskom ratu otvoreno stavio na stranu Rusije, šta Moskva očekuje od Dodika, a šta Dodik od Moskve i da li ima li istine u spekulacijama da je decembra prošle godine u dogovoru sa Rusijom bio pripremljen plan otcepljenja Republike Srpske od koga se odustalo zbog početka rata u Ukrajini.
Razgovaralo se i o tome da li Dodik vodi otvorenu prorusku politiku uz saglasnost predsednika Srbije Aleksandra Vučića ili to radi na svoju ruku, da li Moskva ima veće poverenje u Dodika nego u Vučića, zašto sankcije koje su Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija uvele rukovodstvu Republike Srpske ne postižu željeni efekat, kako Rusija pokušava da pridobije rukovodstvo bosanskohercegovačkih Hrvata time što snažno podržava njihov zahtev za izbornom reformom u Bosni i Hercegovini i kako zvanični Zagreb reaguje na tu podršku.
Omer Karabeg: U poslednje vreme, naročito nakon početka ukrajinskog rata, Rusija pokušava da ojača svoj uticaj u Bosni i Hercegovini. Zašto je Rusiji u ovom trenutku važna Bosna i Hercegovina?
Dimitar Bechev: Rusija gleda na Balkan kao na područje nestabilnosti. Ona traži slaba mesta Zapada i, ako joj se takva prilika ukaže na Balkanu, ona će je iskoristiti. A Bosna i Hercegovina je za Rusiju takvo mesto.
Bodo Weber: Putinu u osnovi nije ništa važno sem Putina i Rusije i širenja ruskog uticaja u svijetu. U tom kontekstu Milorad Dodik je kao neko ko pravi probleme Zapadu prirodni saveznik Rusije već 15 godina. Zahvaljući Dodiku Rusija ima mogućnost da podriva Zapad i širi svoj uticaj na Zapadnom Balkanu, a da je to ekonomski ništa ne košta. Rekao bih da je ovo što sada radi Rusija samo nastavak dosadašnje politike u novom kontekstu - kontekstu rata u Ukrajini.
Omer Karabeg: Milorad Dodik se u ukrajinskom ratu otvoreno stavio na stranu Rusije. Rusku agresiju na Ukrajinu naziva specijalnom vojnom operacijom, oštro kritikuje Zapad. a ruskog ambasadora u Bosni i Hercegovini Igora Kalabuhova pozvao je ovih dana da govori na sednici Narodne skupštine Republike Srpske. Pohvalio se i da će se 17. juna u Petrogradu sastati sa sa ruskim predsednikom Putinom, a ruski ministar inostranih poslova Lavrov za njega kaže da je prijatelj Rusije. Šta Rusija očekuje od Milorada Dodika?
Dimitar Bechev: Mislim da očekuje simboličku podršku jer Republika Srpska nije neki faktor. Dodik je pozvan na ekonomski forum u Sank Peterburgu gde će se navodno susresti sa Putinom, ali na taj forum neće doći nijedna ozbiljna zemlja. Pročitao sam da će tamo biti i Talibani iz Avganistana. Rusiji je važno da pokaže da nije u izolaciji. Na kraju krajeva, Rusija je uvek je podržavala Dodika i zato on sada treba da pokaže da joj je lojalan.
Bodo Weber: Otkad je počeo rat u Ukrajini postoji strah da bi Putin mogao da iskoristi Dodika da otvori drugi front u Evropi tako što će Dodika gurnuti u secesiju Republike Srpske što je on već pokrenuo krajem prošle godine odlukom o prenošenju ključnih državnih nadležnosti sa Bosne i Hercegovine na Republiku Srpsku. Dodik to odugovlači tako da ne znamo kada bi on stvarno mogao da povuče taj potez. Ali to je opasnost koja već dugo prijeti.
Sve zavisi od toga šta Putin smjera i, ako Putin odluči da treba krenuti u secesiju, Dodik bi teško mogao da mu odoli. Moje kolege i ja smo 2014. na osnovu informacija iz zapadnih izvora objavili da je Putin nekoliko sedmica nakon ilegalne aneksije Krima ohrabrio Dodika da krene u avanturu secesije, ali je to navodno spriječio Vučić jer nije bio spreman da žrtvuje stabilnost Srbije zbog te avanture.
Propali scenario?
Omer Karabeg: Gospodin Weber je pomenuo odluku o prenošenju državnih nadležnosti na Republiku Srpsku koja je doneta decembra prošle godine. Bilo je spekulacija da je ta odluka doneta u dogovoru sa Rusijom i da je nakon toga trebalo da usledi secesija Republike Srpske. Taj scenario navodno nije realizovan zbog izbijanja ukrajinskog rata. Ima li istine u tome?
Dimitar Bechev: Ne znam. Ne mogu da spekulišem. Meni ipak izgleda da Dodik nastoji da dobije što više suvereniteta bez da ide na otcepljenje. Jer taj scenario nosi rizike. Ne verujem da bi imao podršku Srbije i ostao bi u izolaciji. Ne znam i da li bi Rusija bila u stanju da pomogne.
Dodik koristi svaku mogućnost da dobije što više vlasti, ali ja mislim da neće biti otcepljenja, neće biti onog čuvenog referendum o kome on priča već godinama. Mislim da je to njegova igra. Ide malo napred, pa onda krene natrag. I zato sumnjam da je postojala odluka da se ide na najradikalniji potez. Jer cena secesije bi bila prevelika. Ali u sadašnjoj situaciji rata u Ukrajini Dodik ima prostora za manevre kako bi dobio još više nadležnosti i još više moći. Mislim da je to njegova strategija.
Bodo Weber: Ako gledamo dešavanja posljednjih godinu i po dana, čini mi se da je prema svim raspoloživim informacijama Dodik zaista ozbiljno ušao u igru oko u secesije. Bio je ohrabren, nažalost, vrlo problematičnom ulogom zvaničnika SAD-a i Evropske unije u pregovorima o takozvanoj reformi izbornog zakona koji su bili neka vrsta BiH reprize ranijih pregovora između Srbije i Kosova o razmjeni teritorija.
Pregovaračima je toliko bilo stalo da postignu bilo kakav, makar i lažni napredak, da su bili spremni da udovolje nacionalističkim interesuma domaćih lidera u Bosni i Hercegovini. Vjerujem da su time gospodin Dodik, kao i gospodin Čović, bili ohrabreni u svojim nastojanjima podrivanja države Bosne i Hercegovine. Takozvano prenošenje nadležnosti, kažem takozvano jer je to bio ilegalan akt i antiustavni čin, taj pohod u secesiju bio bi opasan i po stabilnost i Republike Srpske. Taj poduhvat bi završio u destabilizaciji Bosne i Hercegovine i u haosu u kojem bi Republika Srpska sigurno izvukla deblji kraj. Tako da ja vjerujem da je odustao jer je vidio da je suviše daleko otišao.
Omer Karabeg: Zanimljivo je da je prenošenje nadležnosti odloženo za šest meseci na istoj sednici Narodne Skupštine Republike Srpske na kojoj je govorio ruski ambasador Kalabuhov i na kojoj je sam Dodik održao proruski govor. Kako to tumačite?
Bodo Weber: Vjerujem da je Dodik procijenio da sada nije trenutak da uđe u tu avanturu. Riješio je da to odloži nakon izbora u oktobru.
Kolonijalni odnos
Omer Karabeg: U Republici Srpskoj je jako prorusko raspoloženje. Rusija se u tom enitetu doživljava kao veliki prijatelj. Mediji koji su pod kontrolom vlasti, a njih je većina, kada govore o ratu u Ukrajini, uglavnom prenose ruske izvore. Može li se reći da Rusija danas ima jako uporište Republici Srpskoj?
Dimitar Bechev: Naravno. I to ne samo danas. Godinama se to dešava. Oni vole Rusiju tako da će Rusija uvek biti značajan faktor u Republici Srpskoj bez obzira na to kakvi su odnosi između Rusije i Zapada.
Bodo Weber: Ja bih rekao da je to poprilično slično stanju u Srbiji. Nostalgična podrška Rusiji je praktično rezultat medijske propagande, ali građani vrlo dobro znaju da njihovi interesi nisu identični sa interesima Rusije. Rusija daje veliku političku podršku Miloradu Dodiku i Republici Srpskoj, ali kada pogledamo kakava je ekonomska saradnja, vidimo da je riječ o nekoj vrsti kolonijalnog odnosa Rusije prema Republici Srpskoj.
Moskva, Dodik i Vučić
Omer Karabeg: Dodik jako mnogo zavisi od Srbije, posebno od dobrih odnosa sa predsednikom Vučićem. Da li on vodi otvorenu prorusku politiku uz saglasnost predsednika Srbije ili to radi na svoju ruku?
Dimitar Bechev: Ja mislim da Dodik to radi na svoju ruku. Ne verujem da postoji neka koordinacija. Svako ima svoje interese i igra svoju igru. Dodik nije agent Beograda. On ima svoju agendu i ima više mogućnosti da sarađuje s Rusijom. S druge strane, Vučić ponekad ima suprotne stavove o Republici Srpskoj. Vučić i Dodik su na istoj strani, ali često nemaju iste stavove kad se radi o balkanskim pitanjima i Rusiji. Tako da ne verujem da postoji alijansa Vučić - Dodik.
Bodo Weber: Dodik ima mnogo veći manevarski prostor da se stavi na rusku stranu i zato ima bolji pristup Moskvi za razliku od predsjednika Vučića koji tamo mora da brani svoje balansiranje između Zapada i Istoka. Tako da ima razlike u interesima. Čak vjerujem da su tačne priče da Vučić uopšte nije bio sretan kada je Dodik krajem prošle godine odlukom o prenošenju nadležnosti krenuo u avanturu secesije. Vučić vodi licemjernu politiku kad je riječ o njegovom odnosu prema Dodiku. On stalno signalizira Zapadu da nema toliki uticaj na Dodika i da prestanu da na njega vrše pritisak da Dodika stavi pod kontrolu.
Međutim, kada mu je propao projekt razmjene teritorija sa Kosovom, on je intenzivirao vezu sa Dodikom kako bi na domaćem terenu skrenuo pažnju sa kraha politike razmjene teritorija. Vučić jedno priča Zapadu, a drugo radi za domaću upotebu. Jedina mogućnost da se Dodik obuzda je da Zapad izvrši snažan pritisak na Vučića da stavi Dodika pod kontrolu. Jer kada bi Vučić javno i otvoreno istupio protiv Dodika, vjerujem da bi Dodik bio politički mrtav. Ali bez snažnog pritiska Zapada na Vučića to se neće desiti.
Omer Karabeg: Da li je Moskva sigurna da joj je Dodik odan dok na izvestan način mora da se bori za Vučića?
Dimitar Bechev: To je tačno. Dodik je zavisniji od Moskve nego Vučić. Srbija je suverena država i kandidat za Evropsku uniju. Koliko se sećam prorežimski mediji u Srbiji su bar dva puta nagoveštavali da Rusija ima agendu da destabilizuje Srbiju. Kada su jula 2020. godine bili protesti u Srbiji, ti mediji su pisali da su u to bile uključene ruske službe. To se nikad ne bi moglo dogoditi u Republici Srpskoj. Generalno, Srbija ima mogućnost da balansira i traži saveznike, da igra igru i sa Amerikom, dok je Dodik mnogo zavisniji od Rusije.
Bodo Weber: Moskva svakako više vjeruje Dodiku, mada nisam siguran da je Dodik zavisniji od Moskve nego Vučić. Ali dokle god Dodik bude pokazivao svoju antizapadnu orijentaciju, savez sa Moskvom je za njega siguran. Jer za Moskvu savez sa Dodikom, koji je ništa ne košta, znači podrivanje stabilnosti Evropske unije na njenoj periferiji u Jugoistočnoj Evropi.
Podrška Orbana, Janše i Putina
Omer Karabeg: Rusija pokušava da pridobije i rukovodstvo bosanskohercegovackih Hrvata time što odlučno podržava njihov zahtev za promenom izbornog zakona. Koliko u tome uspeva?
Dimitar Bechev: Sve što destabilizuje region i što podriva zapadnu politiku da se izgradi država u Bosni i Hercegovini odgovara Rusiji. Ali ja mislim to nije inicijativa koja potiče iz Moskve, to je inicijativa bosanskohercegovačkih Hrvata koji imaju podršku Hrvatske. Ruska politika na Balkanu je fleksibilna, ona traži i nalazi saveznike na bilo kojoj strani. Ona uvek traži slaba mesta Zapada.
Bodo Weber: Ja bih rekao da je obrnuto. Već dugo vidimo agresivnu politiku vođstva HDZ BiH i Dragana Čovića, koja je, nažalost, bezrezervno podržana od strane vlade u Zagrebu. To je rezultat odnosa predstavnika Evropske unije prema ideji o reformi izbornog zakona koju zastupa HDZ BiH, a koja bi dovela da daljnje etnoteritorijalane podjele Bosne i Hercegovine i podrivanja njenog ustavnog poretka, stabilnosti i integriteta. I zato nije slučajno da se ta ideja sprovodi u savezu sa Miloradom Dodikom i njegovim projektom podrivanja Bosne i Hercegovine. Zagreb i Mostar traže podršku za svoju ideju o izbornoj refermi gdje god je mogu dobiti, pa su se orijentisali i prema Moskvi.
A Moskva podržava sve ono što ide u pravcu udovoljavanja interesima nacionalističkih elita jer to vodi ka destabilizacije regije Zapadnog Bakana. HDZ BiH i Zagreb insistiraju da je njihova ideja izborne reforme u duhu principa i demokratskih vrijednosti Evropske unije, a na kraju se pokazalo da su dobili podršku samo od Orbana, Janše i Putina.
Omer Karabeg: Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija uvele su sankcije Dodiku i njegovim najbližim saradnicima. Međutim izgleda da te sankcije ne postižu željeni efekat. Nakon njih Dodik se još više okrenuo Rusiji.
Dimitar Bechev: Sankcije ponekad imaju obratan efekat. Lideri ih koriste kao dokaz da su oni patrioti i da štite nacionalni interes. To radi i Dodik. Mislim da ima prostora za snažnije sankcije koje bi mogla da uvede Evropska unija jer ona ima i mogućnosti i kapaciteta da utiče na Bosnu i Hercegovinu. Ali dok nema takvih sankcija iz Brisela, Berlina i Pariza, Dodik će se ponašati onako kako se ponaša.
Bodo Weber: Kad je riječ o sankcijama postoje dva problema. Nije jasno kakva je strateška politika SAD prema Bosni i Hercegovini i kako su tu uklapaju sankcije. Zato one imaju vrlo ograničen efekt. A što se tiče Evropske unije, vidjeli smo kako je zahvaljujući Orbanu i vladi u Zagreba praktično uništena mogućnost da Evropska unija uvede sankcije. Nažalost, države koje imaju konstruktivan odnos prema prema Bosni i Hercegovni, uključujući i Njemačku, pristale su na ucjenu premijera Orbana da se promijeni način odlučivanja o sankcijama, pa je sada za odluku umjesto kvalifikovane većine potrebna jednoglasnost čime je faktički onemogućeno uvođenje sankcija Evropske unije prema ličnostima iz Bosne i Hercegovine.
Novi ‘front’?
Omer Karabeg: Da li je cilj Rusije da uz ukrajinski otvori i front na Zapadnom Balkanu, pa je izabrala Bosnu i Hercegovunu kao zemlju gde bi najlakše mogla izazvati konflikt koji bi se proširio na ceo region?
Dimitar Bechev: Ne mislim da postoji takav cilj jer je Rusija sada sto posto fokusirana na Ukrajinu. Mislim da Rusija nema svoju strategiju prema Balkanu. Na Balkanu ponekad misle da Moskva ima neki veliki plan, ali čini mi se da on ne postoji. Inicijative često potiče iz regiona, od lokalnih igrača. Osim toga, potencijalni saveznici Rusije u regionu nemaju kapaciteta da vode rat. Možda informacijski i propagandni, ali ne i pravi rat jer je on rizičan i mnogo košta - i politički i ekonomski i društveno. I zato mislim da neće biti ratnih sukoba ni na Balkanu, ni u Bosni i Hercegovini. Ali to ne znači da je region u dobrom stanju. Postoji politička nestabilnost i nepoverenje između zajednica. Dakle, Rusija ima mogućnosti da utiče na region bez da koristi vojnu silu.
Bodo Weber: Mislim da mogućnost otvaranja fronta na Zapadnom Balkanu, na žalost, postoji. Da li je ona smanjena zatvaranjem vazdušnog prostora zbog rata u Ukrajini što onemogućuje da na Zapadni Balkan stignu pripadnici Wagner grupe ili neke druge paravojne formacija iz Rusije - to je drugo pitanje. Vidjeli smo šta se desilo Lavrovu kada se spremao da poseti Beograd. Glavno je pitanje kakvi su planovi predsjednika Putina. Čini se da u ovom trenutku Putin nema interesa da konflikt proširi izvan Ukrajine i neposrednije atakuje na Evropsku uniju. Ali to ne znači da to nije pitanje kojim ćemo se morati baviti u budućnosti.
Omer Karabeg: A mislite li da bi Rusija, ukoliko bi se odlučila na destabilizaciju Balkana, najpre izazvala konflikt u Bosni i Hercegovini?
Bodo Weber: S obzirom na savez sa Dodikom, odnose unutar Bosne i Hercegovine i konstelaciju odnosa u regionu to bi bilo najpovoljnije mjesto gdje bi Moskva mogla otvoriti drugi front. Mada bi to više dovelo do nasilne eskalacije i destabilizacije Bosne i Hercegovine nego do ostvarenja cilja o osamostaljenju Republike Srpske. Sigurno bi najviše platili sami građani Republike Srpske.
Dimitar Bechev: Rusija bi sigurno najpre krenula na Bosnu i Hercegovinu. Tamo ima saveznike na terenu, društvo u Republici Srpskoj je raspoloženo prema Rusiji. Ali pitanje je kakav bi to bio konflikt. Da li bi to bila politička destabilizacija ili bi bila izvedena vojnom silom. Ja ipak mislim da će Rusija, ukoliko ima neki plan, a to je veliko pitanje, ići na političku destabilizaciju preko medija i političkih elita. Neće biti pravog rata. Ali slažem se da je Bosna u centru ruskog uticaja. To je vidljivo.