Da li se rehabilitacijom Mihailovića rehabilituje ideja o Velikoj Srbiji

U novom Mostu RSE razgovaralo se o tome kako će se rehabilitacija Draže Mihailovića odraziti na odnose u regionu, posebno na odnose Srba i Bošnjaka. Sagovornici su bili: Zijad Šehić, profesor na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu, i Milivoj Bešlin istoričar iz Novog Sada.

Bilo je reči o izjavi Olivera Antića, savetnika predsednika Srbije, da je rehabilitacija Draže Mihailovića osnov za pomirenje u regionu, da li se tom rehabilitacijom rehabilituju i svi oni koji su devedesetih godina u četničkim uniformama činili zločine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, da li rehabilitacija četnika otvara mogućnost rehabilitacije i drugih kvislinga u regionu, kako će rehabilitacija Mihailovića uticati na srpsko-bosnjački dijalog koji je najavio premijer Vučić, kao i o tome da li je nakon rehabilitacije Draže Mihailovića pomirenje u regionu dalje nego ikad.

Omer Karabeg: Nakon što je saopštena sudska odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije, izjavio je da je ta rehabilitacija osnov za pomirenje u regionu jer se, kako je on rekao, pod Dražinim zastavama borilo 10.000 Hrvata, 8.000 Muslimana i 6.000 Slovenaca. Kako gledate na tu izjavu?

​Milivoj Bešlin: Projekt rehabilitacije četničkog pokreta i njihovog komandanta Mihailovića započeo je još devedesetih, a posebno je dobio na intenzitetu posle 2000. godine. Sve vreme je bio vođen kao državni projekt. U kontekstu tog državom sponzorisanog revizionizma trebalo bi tumačiti i angažman Nikolićevog savetnika Antića, kao i drugih protagonista rehabilitacije zločina protiv čovečnosti, kolaboracije i izdaje zemlje, za šta je Mihailović i optužen.

Oni su se služili i služe se neverovatnim neistinima i istorijskim falsifikatima. Izjava koju ste citirali ne zaslužuje bilo kakav ozbiljan komentar. Jer, istorija je nauka koja ima svoje metode. Svaka interpretacija u istoriografiji mora biti utemeljena na relevantnim izvorima. Ovo poigravanje sa elementarnom istorijskom istinom je zaista nezabeleženo. Bojim se da ti neki savetnici u stvari pišu istoriju beščašća današnjice.

Zijad Šehić: Činjenica jeste da je u četničkim redovima bio mali broj Hrvata i Bošnjaka. To niko ne osporava, ali ne u onoj mjeri kako se to nastoji predstaviti. Ova rehabilitacija nije nikakva osnova za pomirenje, već za stvaranje novih sukoba. Taj proces traje tridesetak godina i i sada je doživio svoj vrhunac.

Cilj tog procesa je homogenizacija nacije. Da je taj cilj bio ostvaren, rata devedesetih nikada ne bi ni bilo. Ja ovo doživljavam, ne samo kao rehabilitaciju Draže Mihailovića, nego kao rehabilitaciju jedne ideologije koja nije ostvarila ono što je zacrtala, pa se zbog te frustracije i događaju ovakve stvari.

Omer Karabeg: Gospodine Bešlin, vi ste nedavno rekli da se oružani sukob devedesetih godina nije mnogo razlikovao od onoga što su četnici hteli tokom Drugog svetskog rata. I u jednom i u drugom slučaju radilo se o etničkom čišćenju teritorija.

Milivoj Bešlin: U rat, za koji se Miloševićeva Srbija spremala krajem osamdesetih, nije se moglo ući sa vrednostima nadnacionalnog, antifašističkog i partizanskog pokreta, koji je bio utemeljen na principima nacionalne ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, nego sa idejama i vrednostima poraženog kvislinštva iz Drugog svetskog rata. Upravo su ideje četništva bile kompatibilne sa idejama i ciljevima rata devedesetih.

Rat devedesetih, čiji je cilj bio stvaranje etnički čiste države metodama zločina i etničkog čišćenja, nije se značajnije razlikovao od rata koji su četnici vodili četrdesetih godina. Zbog toga je pitanje antifašizma, ne samo problem odnosa prema Drugom svetskom ratu i Jugoslaviji, nego i pitanje odnosa prema ratu devedesetih godina.

Četništvo se rehabilituje, ne radi nekakve istorijske istine, već prevashodno radi toga da bi ta ideologija nastavila da živi i bila rasterećena istorijske odgovornosti i stigme zbog počinjenih zločina i kolaboracije sa fašistima.

U instrukciji svojim komandantima Mihailović piše: "Stvoriti Veliku Srbiju, čišćenjem državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata, čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa". Kada se ovo pročita teško je ne preopoznati kontinuitet te ideologije sa ideologijom u ime koje je vođen rat devedesetih. O tome svedoči čitav niz dokumenata četničkog pokreta i njihovo sprovođenje na terenu .

Zijad Šehić: Ideja stvaranja Velike Srbije razrađena je u spisu "Homogena Srbija" Stevana Moljevića, banjalučkog advokata i člana najužeg rukovodstva četničkog pokreta. Taj program je kasnije dopunjen programom četničkog pokreta Draže Mihailovića u kome pored ostalog piše: "Omeđiti de facto srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj, posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjavanje svježim srpskim elementom, izraditi plan za čišćenje ili pomjeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti državne zajednice, u srpskoj zajednici kao naročit težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti riješiti ga u ovoj fazi".

Ako ovo uporedimo sa programom, koji je usvojen 12. maja 1992. godine na 16. sjednici Skupštine srpskog naroda u Banjaluci, očigledna je podudarnost ova dva plana. Progam usvojen u Banjaluci imao je šest tačaka. Prva tačka bila je državno razdvajanje od druge dvije zajednice, druga - povezivanje svih srpskih oblasti u jednu cjelinu, treća - uspostavljanje koridora dolinom Drine i brisanje granica između Srbije i Crne Gore, četvrta - uspostavljanje granice na Uni i Neretvi, peta - podjela Sarajeva na srpski i muslimanski dio i šesta - izlaz na Jadran. Kada je ovo pročitano na skupštini u Banjaluci javio se za riječ Ratko Mladić i rekao: "Ljudi, ovo je genocid". Kasnije će se pokazati da će upravo on izvršiti taj genocid i dati mu svoj pečat.

Omer Karabeg: Da li je rehabilitacija Draže Mihailovića na neki način i rehabilitacija svih onih koji su u četničkim uniformama devedesetih godina vršili zločine po Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj?

Milivoj Bešlin: Apsolutno jeste. Tu nema sumnje. Nisu ti ljudi slučajno sebe nazivali četnicima. Oni su time na simboličkom, ali i realnom nivou želeli da uspostave idejni kontinuitet sa svojim ideološkim prethodnicima iz Drugog svetskog rata. Zanimljivo je da se u ratovima devedesetih na semantičkom nivou pojavljuju gotovo sve frakcije iz Drugog svetskog rata, samo partizana nije bilo. Niko nije uzeo partizansko ime, jer niko nije nastupao sa nadnacionalne platforme. To je jedan od razloga zbog čega je mir u Bosni i Hercegovini i dalje nesiguran i fragilan, jer nacionalne elite još uvijek nisu odustale od te nacionalističke retorike i nacionalnih omraza.

Zijad Šehić: Kao što sam već rekao u prvom planu je rehabilitacija ideologije. Draža Mihailović je samo dobar povod za to. Počelo je sa Memorandumom Srpske akademije nauka i umjetnosti 1986. i od tada se stalno radi na homogenizaciji nacije. Aprila 1994. godine, u jeku rata, u Beogradu se održava Drugi kongres srpskih intelektualaca na kome se govori o ujedinjavanju srpskih zemalja i o tome da treba ostvariti jedinstvo - bez obzira na političke opcije. U ime te ideologije mnogi su išli u Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku da se bore i pri tome činili mnogobrojne zločine.

Omer Karabeg: Da li će rehabilitacija Draže Mihailovića još više produbiti sporove u Bosni i Hercegovini oko uloge četnika?

Milivoj Bešlin: Naravno da će produbiti te sporove ako imamo u vidu istorijske činjenice koje govore o odgovornosti - ne samo četničkog pokreta kao celine, nego i Mihailovića lično - za zločine koji su u Bosni i Hercegovini počinjeni nad bošnjačkim stanovništvom. Postoje Mihailovićeve depeše koje je on 2. januara 1943. godine šalje svojim komandantama.

U depeši komandantu Baćeviću Mihailović govori o projektu za čišćenje, kako on kaže, Turaka u oblasti Čajniča. Slična je i depeša koja je upućena Đurišiću. Bio sam u Vojnoistorijskom arhivu u Beogradu i video sam tu građu. Ima mnogo dokumenata koji govore o tome kakve su posledice na terenu imale depeše i naredbe Draže Mihailovića.

Postoje depeše u kojima ga njegovi komandanti izveštavaju o tome šta su uradili. Recimo, nakon pokolja 10. januara 1943. u okolini Bijelog Polja Pavle Đurušić ga izveštava da je akcija na desnoj obali Lima u srezu bjelopoljskom bila izvedena po tačno utvrđenom planu i da su kao rezultat te akcije potpuno uništena 33 muslimanska sela koja poimenice nabraja. Onda kaže da je među žrtvama oko 400 muslimanskih boraca i oko 1.000 žena i dece.

U jednoj depeši se pominje da je februara 1943. godine ubijeno više hiljada žitelja opština Pljevlje, Priboj, Foča i Čajniče. U izveštajima se pominje cifra od 9.200 muslimana, od čega 1.200 muškaraca i oko 8.000 žena, dece i staraca.

Prema posleratnim popisima samo u jednom takvom naletu stradalo je oko 3.000 civilnih žrtava. Istoričari poput Antona Miletića i Vladimira Dedijera su o tome napisali vrlo ozbiljne knjige. Kada to imate u vidu, onda je jasno da rehabilitacija Draže Mihailovića samo može da izazove dalje sukobe i nepoverenje između naroda u Bosni i Hercegovini.

Zijad Šehić: Ne mislim da će ova rehabilitacija izazvati neke velike sukobe u Bosni i Hercegovini. Ono čega se plašim je da će vrlo brzo zavladati šutnja o tome, a da će se i dalje provoditi ta ista politika.

Omer Karabeg: Da li rehabilitacija Draže Mihailovića otvara mogućnost rehabilitacije drugih zločinaca u regionu?

Milivoj Bešlin: Kada je reč o Srbiji, većina kvislinga je već rehabilitovana - čak i u udžbenicima istorije. Neki od njih, poput Ljotića i Nedića, nisu pravosnažno osuđeni, pa se ne može izvršiti njihova sudska rehabilitacija, ali ona je faktički već izvršena s obzirom da ih neki politički uticajni istoričari više ne nazivaju kvislinzima nego nacionalnim snagama. Međutim, ima i onih, kao što je knez Pavle, koji su sudski rehabilitovani iako uopšte nisu bili osuđeni. Tako nešto moguće je samo u našem ispolitizovanom pravosuđu.

Što se tiče regiona, mislim da će se i u drugim državama pojaviti slični zahtevi. Uostalom i u samoj Srbiji, u Sandžaku, postoji ideja da se rehabilituje Aćif-efendija. Svako ima svoje kvislinge i, naravno, ako to krene iz Srbije, onda će i ostali naći svoje kvislinške pretke koje će želeti da proglase nacionalnim snagama i borcima za nacionalnu stvar.

​Zijad Šehić: Možda postoje takva mišljenja i takvi planovi i u drugim državama regiona, ali ne vjerujem da će do toga doći. Ne vjeruejem, na primjer, da bi Crna Gora mogla rehabilitirati Pavla Đurišića, mada neki to pominju. Postoje neki nagovještaji da bi se mogla zatražiti i rehabilitacija Ante Pavelića, ali ni u to ne vjerujem. Europske i atlantske integracije su u Hrvatskoj u prvom planu, a i odnos snaga to ne bi dozvolio - tako da mislim da su male šanse da se to dogodi.

Omer Karabeg: Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je krajem aprila da je spreman da razgovara sa svim Bošnjacima - kako sa onima u Sarajevu, tako i sa onima u Novom Pazaru - da bi se otvorio pravi dijalog i da ne bi bilo sukoba u budućnosti. Međutim, nakon toga usledila je rehabilitacija Draže Mihajlovića.

Milivoj Bešlin: Ja zaista ne želim da sumnjam u dobru volju premijera kada je reč o otvaranju ozbiljnog dijaloga između Srba i Bošnjaka, on je poslao i neke dobre poruke prilikom posete Sarajevu. Ja ne bih rekao da je vlada Srbije podsticala proces rehabilitacije, za razliku od kabineta predsednika Nikolića.

Naposletku, dva uticajna ministra su dosta oštrim rečima osudili rehabilitaciju Draže Mihailovića - ministar spoljnih i ministar unutrašnjih poslova. S druge strane, treba se setiti da je proces rehabilitacije vrlo intenzivno podsticala bivša vlast, u kojoj su dominatnu ulogu imali Demokratska stranka i predsednik Tadić. Uostalom, Demokratska stranka, dok je bila na vlasti, nikada se nije ogradila od revizije istorije. Ona je i sada, povodom ove rehabilitacije, dala jedno nemušto saopštenje.

Omer Karabeg: Gospodine Šehiću, da li će se rehabilitacija Draže Mihailovića odraziti na najavljeni dijalog između Srba i Bošnjaka, o kome govori Aleksandar Vučić?

Zijad Šehić: To će na izvjestan način imati posljedica. Posmatrajući političku scenu Srbije može se reći da se tu igra predstava sa podijeljenim ulogama, ali se uvijek ide ka jednom cilju. Zbog toga sam ja pesimista. Recimo, zašto Srbija nije obilježila Dan pobjede nad fašizmom? Nikolić jeste otišao na paradu u Moskvu, ali Srbija nije obilježila taj dan.

Milivoj Bešlin: Ja, na žalost, moram da dodam da je Srbija jedina zemlja na postjugoslovenskom prostoru koja ne obeležava nijedan dan koji podseća na antifašističku borbu. Sve ostale zemlje, od Slovenije do Makedonije, imaju nekakav datum kojim se obeležava antifašistička borba u Drugom svetskom ratu. Samo Srbija nema i mislim da je to vrlo ozbiljan problem.

Omer Karabeg: Jedan od ciljeva rehabilitacije je da se u Srbiji pomire četnici i partizani. I Vučić i ostali funkcioneri govore da je dosta bilo podela. Ali, paradoksalno, to unutrašnje pomirenje u Srbiji još više udaljava pomirenje u regionu, jer u regionu niko ne može da prihvati da su četnici bili antifašisti.

​Milivoj Bešlin: Naravno. Ne može se vrštiti nikakvo nacionalno pomirenje na platformi poraženog kvislinštva iz Drugog svetskog rata. Naposletku, šta znači nacionalno pomirenje? Kakvo je to pomirenje? Taj koncept je za mene kao istoričara vrlo sporan. Prvi ga je izneo ljotićevski, dakle, fašistički pisac Stanislav Krakov, koji je bio šef propagande Ljotićevog pokreta Zbor. On je u emigraciji, u istorijskom romanu koji je apologija Milanu Nediću, prvi izneo tu tezu o potrebi nacionalnog pomirenja među Srbima. Pokazalo se, međutim, da se to pomirenje ne može ostvariti bez rehabilitacije sveukupnog kvislinštva, pa su se onda kvislinzi pretvorili u nacionalne snage. Uslov za nacionalno pomirenje, čiji je cilj nacionalna homogenizacija, je radikalna revizija istorije.

Taj pokušaj srpskog nacionalnog pomirenja na anti-antifašističkoj osnovi, što bi rekao profesor Todor Kuljić, nije se mnogo razlikovao od sličnih pokušaja nacionalističkih ideologija u Hrvatskoj devedesetih godina, u vreme Tuđmana. Inače, nacionalno pomirenje zajedničkim sahranjivanjem poginulih fašista i antifašista, kao pokušaj normalizacije fašizma, zamisao je španskog diktatora Franka. On je to pokušao da ostvari izgradnjom memorijalnog kompleksa "Dolina palih" na obroncima Gvadarame.

Zijad Šehić: Homogenizacija nacije je cilj iz kojeg je proizašlo sve ostalo. Taj proces, koji je svoju kulminaciji doživio 1991. godine, krenuo je odmah nakon Titove smrti 1981. godine. Kad NIN 1983. piše da je to godina proloma historije - to je u stvari najava budućih dešavanja. Upravo tada je u Srbiji krenulo propitivanje prošlosti. Nakon toga je uslijedilo donošenje Memoranduma SANU, zatim ukidanje autonomije Kosova i Vojvodine i smjena vlasti u Crnoj Gori, govor Miloševića na Gazimestanu, da bi se nakon toga pristupilo realizaciji završnog čina tog procesa - stvaranju jedne države za sve Srbe. To je bio politički cilj, dugo je trebalo da se on iskristališe i da se počne sa njegovom realizacijom, a posljedice smo vidjeli.

Omer Karabeg: Da li rehabilitacija Draže ima na neki način veze sa oživljavanjem ideje o Velikoj Srbiji?

Milivoj Bešlin: Naravno. Rehabilitacijom Draže Mihailovića se rehabilituje jedna ideologija s namerom da se ona oslobodi stigme kolaboracije i zločina koji si počinjeni u Drugom svetskom ratu.

Omer Karabeg: Može li se onda reći da je ta rehabilitacija veliki ustupak srpskom nacionalizmu?

Milivoj Bešlin: Apsolutno. Tu nema nikakvog spora. Možda jedan od najozbiljnijih.

Zijad Šehić: Nacionalizam se time hrani. Ako se krene tim putem, nakon dvadeset godina ćemo se ponovo pitati gdje smo bili i zašto smo izgubili tolike godine života.

Omer Karabeg: Čini se da je nakon ove rehabilitacije izlišno pričati o potrebi suočavanja sa prošlošću.

Milivoj Bešlin: Nema suočavanja sa prošlošću dok se ne suočimo, pre svega, sa vlastitom odgovornošću. Nema suočavanja u situaciji kada u Srbiji i vlast i opozicija - dakle i protagonisti 1990. i 2000. - kažu: "Grešili smo, ali smo se popravili i idemo dalje". Moraju da kažu gde su grešili. Da biste bili uverljivi, da bi vam ljudi poverovali da ste se popravili i da sada mislite drugačije, morate da kažete gde ste grešili i da time pokažete da ste svesni svoje, pre svega, moralne, ali i političke odgovornosti.

Nije Vili Brant u Varšavskom getu rekao: "Pogrešili smo i idemo dalje", on je sa punom svešću o strahoti tog zločina rekao: "Mi to više nećemo počiniti". Time je pokazao da je svestan onoga što je počinjeno i da je prihvatio odgovornost. Bez toga nema suočavanja sa prošlošću. Ja to u našem društvu, na žalost, ne vidim.

Omer Karabeg: I na kraju, može li se reći da je nakon rehabilitacije Draže Mihailovića pomirenje u regionu dalje nego ikad.

​Zijad Šehić: To je sigurno. Ako je postojalo imalo povjerenja, ako se insistiralo na saradnji i zajedništvu, mislim da je ovo korak koji će pokrenuti negativni trend, jer ovo znači reviziju historije. Mene, međutim, raduje da ima historičara kojima je stalo do struke i koji ne prihvataju da budu u službi politike.

Milivoj Bešlin: Ja ne mislim da smo ni bliže ni dalje od pomirenja, jer nekih pozitivnih procesa u regionu ni pre nije bilo. Ovo je samo korak u negativnom pravcu. Ja mislim da će se posledice ove rehabilitacije u dugoročnom smislu najviše osetiti u samoj Srbiji, koja je sada dalje od elementarnih istina o tako kardinalnim stvarima kao što su antifašizam i Drugi svetski rat.

Kao istoričar moram da kažem da će najteže posledice biti po samu istorijsku nauku - po kritičku istoriografiju. Već četvrt veka istorijski revizionizam devastira same osnove kritičke istoriografije, što je vrlo zabrinjavajuće, jer kada u društvu prevlada mitska iracionalnost onda se stvaraju pretpostavke da se i najzlokobnije stranice istorije dvadesetog veka ponove.