Da li je Vučić sam sebi najveći neprijatelj?

U najnovijem Mostu RSE razgovaralo se o tome u kojoj meri premijer Srbije Aleksandar Vučić svojim ponašanjem u javnosti nanosi štetu samom sebi. Sagovornici su bili Jovo Bakić, sociolog i docent na Filozofskom fakuletu iz Beograda, i Miljenko Dereta, osnivač beogradske nevladine organizacije Građanske inicijative.

Bilo je reči o tome zašto se Vučić i pored velike podrške, koju ima u narodu, oseća ugroženim, da li ljudi veruju u priče o zaverama protiv srpskog premijera, zašto je Vučić toliko osetljiv na svaku, pa i najmanju kritiku, u kojoj meri Vučić kontroliše medije, smeta li gledaocima udvoričko ponašanje novinara u emisijama u kojima on gostuje, koje su dobre i loše strane njegove enormne prisutnosti u medijama, kako javnost reaguje na podaničko ponašanje ministara njegove vlade i funkcionera njegove partije, koliko su uverljive Vučićeve priče o tome kako se on žrtvuje za srpski narod i Srbiju, kao i tome zašto se u javnim istupima bavi svojom porodicom i kako se to odražava na njegov imidž.

Omer Karabeg: Odavno jedan političar nije imao toliku podršku naroda kao što je danas ima Aleksandar Vučić. Istovremeno, ne ugrožava ga opozicija koja je izuzetno slaba, a i mediji mu manje-više pišu hvalospeve. Pa ipak, on je stalno nezadovoljan, stalno govori da mu rade o glavi. On u stvari govori kao čovek koji je ugrožen. Kako to tumačite?

Jovo Bakić: Čini mi se da se radi o izrazito narcisoidnoj ličnosti koja mora da bude voljena i, kadgod mu se učini da nije voljen, on reaguje kao uvređeno dete. U tom smislu svakako da je on najveći neprijatelj samom sebi.

Miljenko Dereta: Mene mnogo više brine to što on misli da je jedini pravi prijatelj samom sebi, a neko ko hoće da upravlja državom, a nema prave prijatelje, ne može to uspešno da radi.

Omer Karabeg: Veruju li ljudi u te priče o zaverama protiv premijera?

Jovo Bakić: Verovatno da neki ljudi veruju, a neki ne. Srbija je već odavno veoma podeljena na one koji su politički opredeljeni i one koji nisu. Među onima koji su politički opredeljeni verovatno značajan broj veruje da je premijer ugrožen, dok ovi drugi u to ne veruju. Kada je 2012. godine Vučić krenuo u nešto što se zove obračun sa krupnim kapitalom u Srbiji, stekao je značajan broj pristalica. Tada se verovalo da bi mogao biti ugrožen s obzirom na moć vlasnika tog kapitala.

Međutim, kako vreme odmiče, sve je jasnije da se nije radilo o obračunu sa krupnim kapitalom, već o tome da li će Vučić komandovati krupnim kapitalom ili će vlasnici tog kapitala komandovati njime. Pošto se je on izborio za komandnu ulogu, jasno je da ne može biti ni ugrožen.

Miljenko Dereta: Ljudi sve manje veruju u te priče zato što smo mi sve vreme izloženi testiranju granice našeg zdravog razuma. Uzmite samo ovo poslednje što se dešava sa bratom gospodina premijera gde se govori da postoji višegodišnja zavera, krađa identiteta i tako dalje. Ljudima se nude zavere koje su toliko teško izvodljive i toliko neverovatne da morate u njih da posumnjate, a u trenutku kada posumnjate ruši se i deo autoriteta onih koji pokušavaju da vam nametnu takve priče.

Omer Karabeg: Zašto je Vučić toliko osetljiv na svaku, pa i najmanju kritiku, čak i onu koja se pojavljuje na minornim internet portalima? Izgleda da još samo može da opstane Zoran Kesić sa svojom satiričnom emisijom “24 minuta“ na B 92?

Jovo Bakić: Kao što sam na početku kazao, čini mi se da se radi o detinjoj potrebi da se bude voljen. Premijer Vučić ne može da živi ako ga neko slučajno ne voli. Ta detinja potreba se onda pretvara u nešto što je mnogo manje bezopasno, a to je težnja da se kontrolišu mediji. Potpuno je jasno da danas postoji, kao što je postojala i ranije, sprega između krupnog kapitala i političke moći.

Ranije je ta sprega bila takva da se moglo govoriti o oligarhij, a danas se može govoriti o autoritarno-oligarhijskom sistemu, odnosno o sistemu u kome se na čelu oligarhije nalazi jedan autoritarni vlastodržac, odnosno Aleksandar Vučić, koji se trudi da kontroliše što je moguće više društvenog prostora, a naročito sredstva masovne komunikacije, jer smatra da onaj ko ih kontroliše može kontrolisati i društvo. U tome je on vrlo naivan.

Ne zaboravimo da je Slobodan Milošević pao upravo u trenutku kada je kontrolisao najviše medija, a Aleksandar Vučić je tada bio ministar informisanja u vladi Srbije. Drugim rečima, iskustvo nije nabolji učitelj Aleksandra Vučića.

Miljenko Dereta: Mislim da Vučić ima neverovatnu samosvest o svojim kapacitetima. Kada ga neko kritikuje, on odmah reaguje kao da je taj povukao nit džempera, pa ako se to ne odmah ne zaustavi, rasparaće se ceo džemper i videće se da je car go. On se od toga brani na sve moguće načine, ali se ne bih složio s vama da je ostao samo Kesić.

Tu je i Njuz.net koji je ubitačan, tu su i karikaturisti Somborac i Petričić i za mene je pravo čudo što se u toj apsolutnoj kontroli medija još uvek u Politici i Blicu pojavljuju karikature koje su neverovatna slika naše realnosti i koje se, ne samo podsmevaju, nego i izazivaju osećaj neprijatnosti koji guši svaku nadu.

Omer Karabeg: Gospodine Bakiću, gospodin Dereta kaže da ipak nije apsolutna kontrola?

Jovo Bakić: Nije. U štampanim medijima se svašta može reći. Međutim, gospodina Vučića u ovom trenutku štampani mediji ne interesuju. Ne interesuje ga ni radio. U ovom trenutku njega zanimaju televizijske stanice, naročito one sa nacionalnom frekvencijom. Na tim televizijama trenutno imate dve emisije gde se nešto može reći - to su emisije Olivere Kovačević i Suzane Trninić. Tu je i Danica Vučinić, ali njena emisija nije na nacionalnoj frekvenciji. Nigde više na televiziji ne možete čuti nešto kritički na račun vlasti.

Kada imate opštu bedu i siromaštvo, kao što je to danas u Srbiji, novine se slabo čitaju, tako da ljudi zavise od informacija koje dobijaju preko televizija, pre svega onih sa nacionalnom frekvencijom. Tu je stanje užasno. Kada se ukinu i te dve emisije, koje još postoje na RTS-u i B92, pretpostavljam da će se onda krenuti na gušenje radija i štampanih medija.

Omer Karabeg: Šta ćemo sa tabloidima?

Jovo Bakić: Najtiražniji dnevni listovi Kurir, Informer, pa i Večernje novosti podržavaju Vučića. Politika i Danas još uvek mogu da objave nešto što Aleksandru Vučiću ne ide u prilog, ali pitanje je dokle će to tako biti. Logika autoritarnog vođe je da se postepeno sužava prostor slobode informisanja.

Miljenko Dereta: Nismo pomenuli nešto što je danas vrlo bitno za komunikaciju, a to su društvene mreže. One koriste svaku priliku da se podsmehnu, da ukažu na sav apsurd ove politike. Razvija se jedna vrsta komunikacije koju ova antimoderna politika, koju gospodin Vučić vodi, zapravo ne razume. On je uveren da je to tamo negde u nekom apstraktnom i virtuelnom prostoru i da nije opasno po njegov režim, a pokazaće se da je prelaz iz jednog u drugi svet relativno jednostavan. Mislim da tu slede velika iznenađenja za naš politički establišment.

Jovo Bakić: Ja ne bih ni internetu, ni društvenim mrežama pridavao preveliki značaj u Srbiji. To koristi mlađi i obrazovaniji svet, dok najveći deo stanovništa i dalje ostaje zavisan od televizija, naročito onih sa nacionalnom frekvencijom. To Aleksandar Vučić zna i zato je prvo počeo da kontroliše tu oblast.

Omer Karabeg: Mislite da se taj ogroman medijski publicitet na kraju okreće protiv same ličnosti koja je u centru tog publiciteta?

Jovo Bakić: To je izvesno. Ako pogledate istoriju različitih autoritarnih vođa u svetu, uvek se na kraju okreće protiv njih. Najskoriji primer je Slobodan Milošević. Ali ne samo on. Po pravilu se apsolutna kontrola sredstava masovne komunikacije obije o glavu onome ko ih kontroliše. To će se Vučiću vratiti kao bumerang. Problem je što žrtva tog bumeranga neće biti samo Aleksandar Vučić, nego, kako to po pravilu biva, i javnost Srbije.

Miljenko Dereta: Kada se Milošević pojavio, setite se, šoferšajbne kamiona i autobusa su bile oblepljene njegovim slikama. To je polako nestajalo, pa na kraju njegovih slika nije više nigde bilo.

Omer Karabeg: Govorimo o televizijskim emisijama. Njih ima jako mnogo. U njima Vučić gotovo svakodnevno nastupa. Smetaju li ljudima emisije u kojima se voditelji, umesto da postavljaju provokativna pitanja, trude da se što više dodvore premijeru. Gledam ovde u Pragu razne televizijske informativne emisije i prosto mi nekada dođe žao češkog premijera, kada novinari na njega nasrnu s neprijatnim pitanjima. Oni čak idu u drugu krajnost, stalno ga prekidaju, ne daju mu da završi rečenicu, pa to počinje da smeta i gledaocu.

Jovo Bakić: Mislim da je novinarstvo u Srbiji došlo do dna. Ono nije takvo bilo ni u vreme Slobodana Miloševića. Ja tu vidim i krivicu Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Setite se da su devedesetih godina postojali fondovi koji su bili pristupačni novinarima koji su želeli da budu profesionalni. Danas toga nemate zato što je Aleksandar Vučić sasvim po volji međunarodnog kapitala.

Retko ko je spreman da odreši kesu za novinare koji hoće da se ozbiljno bave svojim poslom. A novinari imaju svoje porodice, decu o kojima treba da se brinu. Ako dobiju otkaz, gde će se zaposliti. Tako da je perspektiva slobodnog novinarsta značajno tamnija danas nego što je bila devedesetih godina.

Miljenko Dereta: Mislim da ne treba svu krivicu bacati samo na novinare kao na neku vrstu dežurnih kukavica i krivaca. Ljudi se bore za svoju egzistenciju. Meni mnogo više smeta otvoreno podaništvo onih koji pripadaju institucijama. Znamo šta se je sve događalo na nedavnoj utakmici između Srbije i Albanije, a jedino što je ministar policije nakon utakmice imao da kaže bilo je: "Sram da bude televiziju što je dozvolila da neko vređa premijera", aludirajući na incident kada je jedan čoveki upao u direktni prenos RTS-a i vređao Vučića.

Međunarodni skandal, nasilje, siledžije na sredini terena, a ministra policije jedino interesuje da odbrani lik i delo onoga od koga direktno zavisi. To vidite u svim institucijama. To vidite kada premijer ulazi u skupštinu, a poslanici ustaju i aplaudiraju mu. To se nekada zvalo moralno-politička podobnost, a danas je to dokazivanje da si veran i da bezuslovno prihvataš sve ono što premijer misli i kaže. To je jedini način da opstaneš u bilo kojoj oblasti kojom se baviš.

Omer Karabeg: Karakteristično je da Vučić u svojim javnim istupima sve češće pominje svoju porodicu i tu onda pravi gafove. U trenutku kada smanjuje penzije da bi bio ubedljiviji on kaže: "Ja radim i protiv svoje porodice. Moji roditelji spadaju među one sa najvećim penzijama i oni su ovim merama najviše oštećeni". Onda to postigne suprotan efekat od onoga koji je Vučić hteo da postigne. Ljudi počnu da se pitaju - a otkud njegovim roditeljima tolike penzije.

Jovo Bakić: Pre nekoliko godina, kada je Aleksandar Vučić raskidao sa radikalima, što je meni bilo veoma simpatično, govorio sam da je on samom sebi najveći neprijatelj, misleći prvenstveno na njegovu impulsivnost. Ako sadašnje njegovo ponašanje poredimo sa njegovim radikalskim periodom, videćemo da je on u najvećem delu naučio da kontroliše svoju impulsivnost.

Tek kada dođu izrazito krizne situacije, kao što je bila ona sa poplavama, on ispada iz šina. Setimo se samo kako je za vreme poplava vikao na ministre, što je bilo katastrofalno. Ali ono što on očigledno nikada neće naučiti da kontroliše - to je njegova izrazita narcisoidnost. On uživa u tome da on - a onda i svi njemu bliski, naravno i njegova porodica - budu u žiži interesovanja javnosti.

On želi da na neki način postane intiman s tom javnošću, da s njom podeli sve svoje muke i probleme koje ima. U toj težnji on pravi greške. To je nešto što se odvija na nesvesnom planu, jer je on izrazito inteligentan čovek, ali nije naučio, niti verovatno i može naučiti, da kontroliše nešto što je duboko u strukturi njegove ličnosti, a to je ta narcisoidnost.

Miljenko Dereta: Primetio sam da svaka njegova izjava najpre ima deo koji je politički ili ekonomski, onda sledi pauza posle koje se otvara agresivni blok usmeren prema nekome. Suština njegove politike u ovom trenutku je obračun sa svima koji na bilo koji način stavljaju pod sumnju njegov koncept. Borba na život i smrt, koju on vodi protiv opozicije, je u stvari borba protiv demokratije, jer bez opozicije nema demokratije.

Svedoci smo pokušaja da se sve stavi pod kontrolu. To smo tokom naše istorije imali u više navrata i svaki put se pokazalo da je to nemoguće i da se obilo o glavu onima koji su to pokušali. Slažem se sa gospodinom Bakićem da je Vučić vrlo inteligentan čovek i zapravo dobar političar za sebe i za ono što želi da ostvari.

Podsećam vas da je od trijade, koja je bila na čelu Srpske radikalne stranke, ostao samo on. Šešelj je u Hagu, Nikolić deluje smešno, dok je Vučić veliki pobednik i sa lovorovim vencem šeta po gradu.

Omer Karabeg: U gafove se može ubrojati i Vučićeva reakcija na slučaj njegovogog brata koga su istukli žandarmi za vreme Parade ponosa pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Prva njegova reakcija je bila sjajna. On je rekao da su se žandarmi izvinili i da je stavljena tačka na ceo slučaj. A onda je promenio mišljenje, počela je medijska hajka na žandarme, oni su suspendovani i protiv njih se vodi postupak.

Jovo Bakić: Pri tome treba postaviti pitanje - otkud njegovom bratu premijerovo obezbeđenje. To nije obezbeđenje gospodina Aleksandra Vučića, već je to obezbeđenje premijera Srbije, a premijer je u ovom trenutku igrom slučaja Aleksandar Vučić. To je svojevrsna zloupotreba premijerske funkcije ili, ako hoćete, osmansko poimanje političkog sistema - pošto je on vlasnik cele zemlje, onda i njegov brat može imati njegovo obezbeđenje.

U civilizovanim društvima to nije normalo i nije moguće. Nemoguće je da elitne jedinice vojne policije čuvaju nekog ko nema nikakvu državnu funkciju. To je neshvatljivo, ali to se desilo. Onda ti ljudi dobiju batine od organa koji su dužni da se bave zaštitom Parade ponosa. Kao što ste rekli, prva reakcija premijera je bila odlična, da bi se posle otišlo u potpuno izvitoperenje i krenulo u progon žandarma. To govori o slabosti državnih institucija u Srbiji.

Ovde se država još uvek povremeno smatra privatnom svojinom. Međutim, ne može to tako. Država nadilazi svakog pojedinca pa i predsednika i premijera koji nju samo oličavaju, ali njihovi srodnici nikako ne mogu da budu u funkciji državnih zvaničnika. Ako se to u državi Srbiji ne shvati, ona ne može izaći na zelenu granu.

Miljenko Dereta: Ta vrsta prenosa vlasti sa jednog na drugog člana porodice u Srbiji se očigledno nastavlja. Svedoci smo da je ovih dana bez izbora promenjena vlast u Kragujevcu i da je gospodin Nikolić mlađi, sin predsednika Nikolića, postao gradonačelnik Kragujevca. Ta vrsta politike pripada srednjem veku. Da li je ona sultanška ili feudalna - to je potpuno irelevantno, ali sasvim sigurno nije moderna. Ona je antimoderna i nedemokratska.

Omer Karabeg: Međutim, Vučićeva stalna prisutnost u javnosti može se tumačiti i kao njegova želja da bude u stalnom kontaktu sa narodom, kao nastojanje da se ostvari direktan kontakt sa ljudima.

Jovo Bakić: To je opet nešto što inteligentne autoritarne vođe u pravilu rade. Josip Broz Tito je to radio. Slobodan Milošević je to radio na početku svoje vladavine. Franjo Tuđman je to radio, a, ako idemo dalje u prošlost, Napoleon III je pokušavao to da radi, a i Napoleon Bonaparta. To je nešto što se u teoriji zove plebiscitarnim cezarizmom.

Od trenutka kada je nastupilo doba demokratije u smislu opšteg prava glasa, autoritarne vođe su pokušavale da uspostave neposrednu vezu sa biračima. Suštinski je to vrlo opasno zato što se ukidaju različiti posebni interesi u društvu. Društvo nije istovrsna celina. Tu postoje različiti društveni slojevi, različite profesionalne grupe, različita nevladina udruženja i svi oni treba da imaju mogućnost da se iskažu i i profilišu svoje interese.

Ako se interesi svih tih posebnih grupa potpuno zanemare, a narod se pokuša predstaviti kao istovrsna amorfna masa, čiji se interesi poklapaju sa interesom vođe, onda se ulazi u ono što autoritarni vođa iznad svega želi, a to je mogućnost da on komanduje čitavim društvom To je katastrofa. Možemo se samo nadati da se to neće desiti u Srbiji.

Miljenko Dereta: Pogledajmo sadržaj onoga što Vučić govori. Tu ima vrlo malo konkretnih informacija. To su uopštene rečenice, obećanja, uvek neki futur, ali prave, suštinske rasprave o bilo kojoj temi nema. Nema je, jer on nema s kim da raspravlja. Onog trenutka kada ugušite svaki glas kritike, vi nemate više s kim da proveravate svoje ideje. Nema dijaloga i razmene mišljenja, a kada nema razmene mišljenja, onda nema ni mišljenja.

Omer Karabeg: I na kraju, da se vratimo pitanju iz naslova emisije - da li je Vučić sam sebi najveći neprijatelj i da li u ovom trenutku on sam svojim ponašanjem u javnosti najviše ugrožava svoju vlast?

Miljenko Dereta: Pokušaću da se našalim i da kažem da on sigurno jeste svoj najveći neprijatelj. Jer, stajati na kiši bez ikakve zaštite, kao što je on stajao za vreme vojne parade, i pri tom prisilio i ljude oko njega da izigravaju neku vrstu heroja kojima kiša ništa ne može - očigledno govori o tome da je on spreman da žrtvuje i svoje zdravlje radi imidža koji želi da postigne u javnosti.

Jovo Bakić: Ovo sa vojnom paradom je veoma ilustrativan primer. Jedino što premijera zanima jeste utisak koji će on ostaviti u javnosti. U tom smislu treba tumačiti i spasavanje iz smetova onog deteta i njegovo nepotrebno izlaganje kiši tokom poplava i nedavno na vojnoj paradi. To se uklapa u obrazac političke kulture, koji je preovlađujući ne samo u Srbiji nego i u dobrom delu Balkana, po kome je bitno da se lider žrtvuje, a onda će masa da prepozna žrtvu, heroja i mučenika. Meni se čini da je to isforsirano, da će biti zapamćeno kao nešto što nije bilo nužno, pa će se opet na kraju obiti o glavu premijeru.