Pišu: Marina Aronova i Robert Coalson
Tamara Filatova imala je 19 godina kada je 1948. osuđena na 20 godina u gulagu zbog "zločina" što je bila etnička Nemica. Deo kazne je izdržavala u radnom logoru Dnjeprovski u brutalnom rudarskom regionu Kolima na Dalekom istoku, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Oslobođena je 16. marta 1955. godine u talasu destaljinizacije posle smrti sovjetskog diktatora Josifa Staljina.
"Tužilac je pogledao moj dosije i rekao: 'Oslobođeni ste 1953. pošto je Staljin umro", seća se Filatova u usmenoj istoriji koju je zabeležila grupa za ljudska prava Memorijal. "Ispostavilo se da sam poslednje dve godine služila kao slobodna osoba."
Posle puštanja prvo je pomislila na svoju majku koja je prognana u Karagandi, region u Kazahstanu.
"Razmišljala sam da odem tamo i nekako vratim moju majku", rekla je Filatova. "Ali dok sam služila kraj moje kazne, ona je umrla... Ne znam ni gde je njen grob."
Čak i posle puštanja, Filatova nije smela da se vrati u rodnu Moskvu. Smestila se u Magadanu, regionalnoj prestonici i tranzitnom punktu za ljude koji su dolazili u logore u Kolimi ili odlazili iz njih. Tamo se udala i rodila sina Petra 1964. godine.
Zid ćutanja
"Živeli smo u baraci u Magadanu", rekao je Petar Filatov za RSE. "Sve naše komšije bili su osuđenici".
Filatov kaže da je navika skrivanja staljinističkih zločina iza zida ćutanja počela rano. "Tokom mog detinjstva, politički zatvorenici, kriminalci i zatvorski čuvari sedeli su zajedno za istim stolom", priseća se on. "Niko se ničega nije sećao. Niko ništa nije nagoveštavao niti nekome prebacivao. Jer da je počelo, bilo bi strašno. Ubijali bi jedni druge i šta bi bio smisao?"
Sada su, međutim, moskovski Muzej istorije gulaga i Fondacija za sećanje podneli zahtev vladi oblasti Magadan da ostatke radnog logora Dnjeprovski pretvore u otvoreni istorijski kompleks s ciljem da se sačuvaju sećanja na zatvorenike koji su tamo radili i umrli pod Staljinom.
Plan bi tek mogao da naiđe na poteškoće, uprkos početnoj podršci vlasti u Magadanu. Pod predsednikom Vladimirom Putinom, Staljinova reputacija je postepeno rehabilitovana i napori da se razotkriju njegovi zločini ili zapamte milioni njegovih sovjetskih žrtava često su nailazili na otpor.
Muzej gulaga u Permskoj oblasti je 2015. preuzela uprava bliska Kremlju i ton izložbi se primetno promenio. Lokacija prvog sovjetskog radnog logora, manastirski kompleks Solovki na Dalekom istoku preuzela je Ruska pravoslavna crkva i znaci njegove mračnije prošlosti polako su izbrisani.
Bez obzira na to, direktor Muzeja istorije gulaga Roman Romanov veruje da je od ključnog značaja nastaviti napore. "Ne govorimo samo o istoriji Kolime ili čak ni naše zemlje. Ovo je istorija čitavog čovečanstva", rekao je on za RSE. "Širom sveta ljudi posećuju mesta poput muzeja Topografija terora u Berlinu, gde se nalaze ruševine zgrade u kojoj je bilo sedište Gestapoa... Ovde u Rusiji ima veoma malo mesta gde istorija gulaga nije prepravljana ili izbrisana".
"Ali u Kolimi je mnogo toga očuvano nepromenjeno", dodao je on. "To je jedinstveno iskustvo, kao i osećanja koja ćete imati u tom trenutku".
'Pejzaž sećanja'
Dnjeprovski je idealno mesto za početak takvog projekta, kaže Romanov. To je najbolje očuvani radni logor u regionu i nalazi se "samo" 320 kilometara od Magadana – bliže od nekih drugih u regionu koji se prostire severno od lučkog grada na Ohotskom moru.
Mnogi zatvorenici koji su poslati tamo – poput Tamare Filatove koja je 17 godina radila kao kustos Memorijala pre nego što je preminula 2017. godine – ostavili su memoare s detaljima o tamošnjem svakodnevnom životu. Takođe je sačuvana tehnička dokumentacija zatvorskih zgrada i rudnika.
"Moje kolege i ja uradili smo mnogo posla poslednjih nekoliko godina", rekao je Romanov. "Fotografisali smo region iz vazduha, snimili panoramske fotografije, napravili topografske mape i tako dalje. I sada ova tri sloja – memoare, dokumente i trenutno stanje logora – treba posložiti tako da Dnjeprovski može biti mesto koje priča svoju istoriju".
Romanov se nada da će eventualno napraviti mrežu važnih lokacija povezanih s gulagom u Kolimi, uključujući logor kod rudnika uranijuma Butugičag, spomenik Maska tuge i tranzitni zatvor u Magadanu.
"Moramo napraviti jedinstvenu infrastrukturu sećanja", rekao je Romanov. "To je vrlo težak zadatak, jer Rusija nema iskustva s pretvaranjem velikih površina u muzejski kompleks. Ali ako uspemo... podelićemo iskustvo s drugim logorima. Veliki prirodno-istorijski prostor, nešto poput nacionalnih parkova, mogao bi da bude napravljen. Neka vrsta pejzaža sećanja."
Romanov kaže da se muzej nada da će prve izlete u Dnjeprovski ponuditi na leto 2021. godine.
Petar Filatov je često odlazio u moskovski Muzej istorije gulaga s majkom pre njene smrti. Sada tamo ide sam.
"Pokušao sam da ispričam svojoj deci šta se dogodilo njihovoj baki", rekao je on. "Ali oni ne žele to da slušaju. To ih ne interesuje. Moja deca, moje nećake i nećaci – oni znaju za to, ali ne razumeju... Ceo život sam živeo s bivšim zatvorenici, ali oni to nisu doživeli".
'Lice užasa'
Otac Mihaila Fidelgolca, Jurij, odslužio je 10-godišnju kaznu u gulagu. Sada njegova fotografija posle hapšenja visi na zidu Muzeja istorije gulaga.
"Da li ste videli njegovu fotografiju posle hapšenja? Pitao je Fidelgolc. "Prikazuje mladog momka dobrog izgleda, ali je njegovo lice potpuno u senci straha i nepoimanja. To je lice užasa."
Juri Fidelgolc je pušten u maju 1954. godine i potpuno rehabilitovan 1962. godine.
"Oni koji su prošli kroz logore imaju jedinstven način ophođenja s ljudima", seća se mlađi Fidelgolc. "Nisu otvoreni za svet. Oni se plaše. Ne veruju nikome. Plaše se da ponovo padnu u tu drobilicu."
"Bez obzira na to, moj otac je prilično rano, čim je video da mogu da razumem, počeo da mi govori šta se dogodilo", dodao je. "Nekoliko godina mi je govorio deo po deo. A kada sam napunio 18 godina, rekao mi je sve do poslednjeg detalja."
Juri Fidelgolc je takođe dugo godina radio u Memorijalu i napisao nekoliko knjiga o svojim iskustvima u logorima. Preminuo je 2015. godine.
"Čak i da moja deca svojim očima mogu videti gde i kako je njihov deda služio svoju kaznu, mislim da ne bi u potpunosti razumela", rekao je Mihail Fidelgolc na pitanje o projektu Kolima. "Videli bi da je to bilo loše i zastrašujuće, ali je to toliko daleko od njihovog iskustva. Ali stvaranje muzeja u logorima u Kolimi je ipak neophodno i korisno."
Kada Romanov sada razmišlja o projektu, priseća se tamošnjih groblja, gde su grobovi zatvorenika obeleženi malim metalnim znacima isečenim od limenih konzervi.
"Na njima nema ništa napisano jer je vreme izbrisalo boju", rekao je za RSE. "Potomci ljudi koji su tamo sahranjeni – unuci i praunuci – ne znaju ni gde su sahranjeni njihovi rođaci, ni kako da do njih dođu. Ta groblja moraju biti obnovljena. To je samo još jedan razlog zašto logori u Kolimi moraju biti deo memorijalno-muzejske infrastrukture naše zemlje".
Facebook Forum