Početak radova na deonici gasovoda Južni tok kroz Srbiju, domaće vlasti su ocenile kao istorijski događaj za zemlju, čime će obezbediti, ne samo dugoročno snabdevanje ovim energentom, već i revitalizaciju celokupne privrede.
On je kazao nedavno u Beogradu da ako se pravi nova energetska infrastrutkutra kao što je Južni tok mora da obezbedi da i treća strana ima koristi od toga:
"Postoji mogućnost da se zatraži izuzetak, ali za to je potrebno pokrenuti proceduru koju nikada nije inicirao Gasprom, Srbjagas niti i jedna od kompanija uključenih u projekat ‘Južni tok’ koji nije usklađen sa evropskim pravilima pošto treća strana nema pravo da koristi kapacitete tog gasovoda, kao i zbog toga što nema razdvajanja delatnosti tranzita od snabdevanja”.
Naveo je i da Srbijagas i Jugorosgas hitno moraju da razdvoje delatnosti prenosa i prodaje gasa, te da je rok za to istekao je još 2006. godine.
Istovremeno, u Moskvi smatraju da “Treći energetski paket”, a još više “misteriozni“, kako ga ruski zvaničnici nazivaju, “Južni gasni koridor” – kao kraći put za dopremanje gasa iz Azerbejdžana, umesto dužeg „Nabuka”, preko Turske, Grčke, Albanije do juga Italije – daje na netransparentan i netržišni način prednost Evropskoj Uniji u cilju obaranja cene gasa i time podrila pozicija Rusije.
Pristalice “Južnog toka” smatraju da je ovaj projekat potreban Evropi, imajući u vidu i da opada njena domaća proizvodnja, pre svega u Severnom moru, a zbog nemira u arapskom svetu otežan je i uvoz gasa iz ove regije, pre svega iz Katara, Libije i Iraka.
Procenjuje se i da će zemlje poput Nemačke podstaći rast tražnje zbog zatvaranja nuklearnih elektrana nakon havarije u atomskoj centrali Fukušima u Japanu, a što bi trebalo da bude kontra argument da je tržište gasa prezasićeno.
Holanđanin Marsel Kramer, izvršni direktor “Južnog toka, nedavno je demantovao da je cilj ovog projekta manje više da izbaci iz igre konkurentski “Nabuko”. On naglašava da sve veći broj evropskih kompanija, uključujući francuski EDF, zatim Wintershall, nemački ogranak BASF, iskazuje podršku “Južnom toku”, što potvrđuje da je reč o poduhvatu od “evropskog interesa”.
EU je najveći trgovinski partner Rusije koja uvozi 45 odsto roba sa starog kontinenta i izvozi 55 procenata. Skoro 90 odsto ruskog izvoza nafte odlazi u EU i 70 procenata gasa.
Istovremeno, EU za svoju potrošnju obezbeđuje četvrtinu gasa iz Rusije, dok je 2000. godine to iznosilo skoro polovinu a 2010. 31,8 odsto. Norveška je 2012. preuzela primat od Rusije kao najveći snabdevač starog kontineta gasom. Zbog globalne recesije, potražnja za gasom u EU je smanjena 2011. godine za 10 odsto, a prošle dodatnih 2.3 procneta.
Nakon negativnog iskustva sa prekidom snabdevanja ruskim gasom preko Ukrajine, EU nastoji da pronađe nove izvore, pre svega tečnog gasa. U tom kontekstu, dramatičan rast proizvodnje ovog energenta iz škriljaca u SAD, pomaže evropskim zemljama da smanje zavisnost od Rusije.
Vrhunac u sporu između Rusije i EU je nedavna najava komisije za borbu protiv monopola u Briselu da će pokrenuti postupak protiv Gasproma zbog monopolskog ponašanja, odnosno sprečavanja slobodnog protoka gasa između članica EU i nametanja nefer cena, pre svega u istočnoj Evropi. Paradokslano, zemlje u ovoj regiji plaćaju višu cenu nego u Nemačkoj, Italiji ili Francuskoj. Tako je prošle godine Litvanija plaćala skuplje gas za 15 odsto u odnosu na evropski prosek.
Međutim, ima mnogo nedoumica oko ovog ambiciozno zamišljenog i veoma skupog projekta.
Prvi je isplativost gasovoda, imajući u vidu ekonomsku krizu u Evropskoj uniji i, istovremeno, nove izvore snabdevanja ovim energentom na starom kontinentu, pre svega tečni gas sa Bliskog istoka i SAD.
Takođe, postavlja se i pitanje u kojoj meri je gradnja Južnog toka motivisana i političkim razlozima, odnosno nastojanjem Rusije da velikim infrastrukturnim projektima ojača svoj uticaj na balkanske zemlje, koje teže članstvu u Evropskoj uniji, a većina njih i u NATO-u.
Gasovod Južni tok, jedna je od najvećih investicija u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija, ali i projekat oko kog se od samog početka vodila velika polemika.
Koliko je isplativ, da li je sporazum na štetu Beograda i da li njegova izgradnja Rusiji daje političku polugu za njene interese u Srbiji - pitanja su na koja još nema jasnog odgovora, prenosi Zoran Glavonjić u tekstu Da li će cena energetske sigurnosti biti politički uticaj?
Da li je osnovan veliki entuzijazam u Srbiji povodom početka gradnje Južnog toka komentarišu Neil Melvin, analitičar u Međunarodnom institutu za praćenje mira sa sedištem u Stokholmu (SIPRI) i Artem Uljunian, analitičar iz Moskve, u tekstu Umanjen geopolitički značaj "Južnog toka".
„Očigledno je da ovakve projekte prati veliki entuzijazam, naročito onih koji imaju neposredan interes, odnosno koristi od učešća u gradnji. Međutim, sveukupni pozitivan efekat je beznačajan u poređenju sa benefitima od potpuno otvorenog pristupa evropskom tržištu, investicijama i mogućnostima za trgovinu. Dakle, treba izvagati koje su koristi od „Južnog toka“ a koje od članstva u EU. Pitanje je da li će investitor da rizikuje svoj novac. Naime, Južni tok neće biti funkcionalan i isplativ ako se ne uskladi sa evropskom regulativom", ocenjuje Melvin.
Za razliku od Bugarske, koja ima 51 odsto akcija u zajedničkom preduzeću, a ruski partner 49, u Srbiji je država manjinski partner sa 49 procenata - što je nastavak ustupaka Moskvi, nakon prodaje Naftne industrije Srbije za samo 400 miliona evra 2008. godine.
Istovremeno, Artem Uljunian ističe da ovakvi projekti služe kao podsetnik svim onim zemljama koje žele da osim u Evropsku Uniju uđu i u NATO, „da političke ambicije članstva u EU ne treba kombinovati sa vojnim, odnosno članstvom u Severnoatlantskoj alijansi“.
Jedan krak Južnog toka ići će i prema Bosni i Hercegovini, odnosno kroz Republiku Srpsku. Kako sada stvari stoje Federacija BiH neće učestvovati u njegovoj gradnji. Početak radova se očekuje pred kraj iduće godine.
Za sada se ne zna koliko će koštati, ne zna se ni cijena gasa, a ne zna se ni kada će biti ispunjen osnovni uslov gradnje, da BiH Rusiji izmiri milionska dugovanja za isporuku gasa, navodi Milorad Milojević u tekstu Gradnja "Južnog toka" kroz BiH još uvijek neizvjesna.
Hrvatska će u projekt Južnog toka biti uključena samo kroz gradnju stotinak kilometara priključka od Bačke Palanke do čvorišta Slobodnica, kraj Slavonskog Broda.
No, pregovori još nisu završeni, - potvrđuju u hrvatskom Ministarstvu privrede, prenosi Ankica Barbir Mladinović u tekstu Južni tok kroz Hrvatsku čeka usuglašavanje Brisela i Moskve.
Sporovi EU i Rusije
Zamenik direktora Sekretarijata Energetske zajednice Dirk Bušle izjavio je da je sporazum o izgradnji gasovoda Južni tok u Srbiji u mnogim tačkama u koliziji sa evropskim pravilima.On je kazao nedavno u Beogradu da ako se pravi nova energetska infrastrutkutra kao što je Južni tok mora da obezbedi da i treća strana ima koristi od toga:
"Postoji mogućnost da se zatraži izuzetak, ali za to je potrebno pokrenuti proceduru koju nikada nije inicirao Gasprom, Srbjagas niti i jedna od kompanija uključenih u projekat ‘Južni tok’ koji nije usklađen sa evropskim pravilima pošto treća strana nema pravo da koristi kapacitete tog gasovoda, kao i zbog toga što nema razdvajanja delatnosti tranzita od snabdevanja”.
Naveo je i da Srbijagas i Jugorosgas hitno moraju da razdvoje delatnosti prenosa i prodaje gasa, te da je rok za to istekao je još 2006. godine.
Istovremeno, u Moskvi smatraju da “Treći energetski paket”, a još više “misteriozni“, kako ga ruski zvaničnici nazivaju, “Južni gasni koridor” – kao kraći put za dopremanje gasa iz Azerbejdžana, umesto dužeg „Nabuka”, preko Turske, Grčke, Albanije do juga Italije – daje na netransparentan i netržišni način prednost Evropskoj Uniji u cilju obaranja cene gasa i time podrila pozicija Rusije.
Pristalice “Južnog toka” smatraju da je ovaj projekat potreban Evropi, imajući u vidu i da opada njena domaća proizvodnja, pre svega u Severnom moru, a zbog nemira u arapskom svetu otežan je i uvoz gasa iz ove regije, pre svega iz Katara, Libije i Iraka.
Procenjuje se i da će zemlje poput Nemačke podstaći rast tražnje zbog zatvaranja nuklearnih elektrana nakon havarije u atomskoj centrali Fukušima u Japanu, a što bi trebalo da bude kontra argument da je tržište gasa prezasićeno.
Holanđanin Marsel Kramer, izvršni direktor “Južnog toka, nedavno je demantovao da je cilj ovog projekta manje više da izbaci iz igre konkurentski “Nabuko”. On naglašava da sve veći broj evropskih kompanija, uključujući francuski EDF, zatim Wintershall, nemački ogranak BASF, iskazuje podršku “Južnom toku”, što potvrđuje da je reč o poduhvatu od “evropskog interesa”.
EU je najveći trgovinski partner Rusije koja uvozi 45 odsto roba sa starog kontinenta i izvozi 55 procenata. Skoro 90 odsto ruskog izvoza nafte odlazi u EU i 70 procenata gasa.
Istovremeno, EU za svoju potrošnju obezbeđuje četvrtinu gasa iz Rusije, dok je 2000. godine to iznosilo skoro polovinu a 2010. 31,8 odsto. Norveška je 2012. preuzela primat od Rusije kao najveći snabdevač starog kontineta gasom. Zbog globalne recesije, potražnja za gasom u EU je smanjena 2011. godine za 10 odsto, a prošle dodatnih 2.3 procneta.
Nakon negativnog iskustva sa prekidom snabdevanja ruskim gasom preko Ukrajine, EU nastoji da pronađe nove izvore, pre svega tečnog gasa. U tom kontekstu, dramatičan rast proizvodnje ovog energenta iz škriljaca u SAD, pomaže evropskim zemljama da smanje zavisnost od Rusije.
Vrhunac u sporu između Rusije i EU je nedavna najava komisije za borbu protiv monopola u Briselu da će pokrenuti postupak protiv Gasproma zbog monopolskog ponašanja, odnosno sprečavanja slobodnog protoka gasa između članica EU i nametanja nefer cena, pre svega u istočnoj Evropi. Paradokslano, zemlje u ovoj regiji plaćaju višu cenu nego u Nemačkoj, Italiji ili Francuskoj. Tako je prošle godine Litvanija plaćala skuplje gas za 15 odsto u odnosu na evropski prosek.
Međutim, ima mnogo nedoumica oko ovog ambiciozno zamišljenog i veoma skupog projekta.
Prvi je isplativost gasovoda, imajući u vidu ekonomsku krizu u Evropskoj uniji i, istovremeno, nove izvore snabdevanja ovim energentom na starom kontinentu, pre svega tečni gas sa Bliskog istoka i SAD.
Takođe, postavlja se i pitanje u kojoj meri je gradnja Južnog toka motivisana i političkim razlozima, odnosno nastojanjem Rusije da velikim infrastrukturnim projektima ojača svoj uticaj na balkanske zemlje, koje teže članstvu u Evropskoj uniji, a većina njih i u NATO-u.
Gasovod Južni tok, jedna je od najvećih investicija u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija, ali i projekat oko kog se od samog početka vodila velika polemika.
Koliko je isplativ, da li je sporazum na štetu Beograda i da li njegova izgradnja Rusiji daje političku polugu za njene interese u Srbiji - pitanja su na koja još nema jasnog odgovora, prenosi Zoran Glavonjić u tekstu Da li će cena energetske sigurnosti biti politički uticaj?
Da li je osnovan veliki entuzijazam u Srbiji povodom početka gradnje Južnog toka komentarišu Neil Melvin, analitičar u Međunarodnom institutu za praćenje mira sa sedištem u Stokholmu (SIPRI) i Artem Uljunian, analitičar iz Moskve, u tekstu Umanjen geopolitički značaj "Južnog toka".
„Očigledno je da ovakve projekte prati veliki entuzijazam, naročito onih koji imaju neposredan interes, odnosno koristi od učešća u gradnji. Međutim, sveukupni pozitivan efekat je beznačajan u poređenju sa benefitima od potpuno otvorenog pristupa evropskom tržištu, investicijama i mogućnostima za trgovinu. Dakle, treba izvagati koje su koristi od „Južnog toka“ a koje od članstva u EU. Pitanje je da li će investitor da rizikuje svoj novac. Naime, Južni tok neće biti funkcionalan i isplativ ako se ne uskladi sa evropskom regulativom", ocenjuje Melvin.
Za razliku od Bugarske, koja ima 51 odsto akcija u zajedničkom preduzeću, a ruski partner 49, u Srbiji je država manjinski partner sa 49 procenata - što je nastavak ustupaka Moskvi, nakon prodaje Naftne industrije Srbije za samo 400 miliona evra 2008. godine.
Istovremeno, Artem Uljunian ističe da ovakvi projekti služe kao podsetnik svim onim zemljama koje žele da osim u Evropsku Uniju uđu i u NATO, „da političke ambicije članstva u EU ne treba kombinovati sa vojnim, odnosno članstvom u Severnoatlantskoj alijansi“.
Jedan krak Južnog toka ići će i prema Bosni i Hercegovini, odnosno kroz Republiku Srpsku. Kako sada stvari stoje Federacija BiH neće učestvovati u njegovoj gradnji. Početak radova se očekuje pred kraj iduće godine.
Za sada se ne zna koliko će koštati, ne zna se ni cijena gasa, a ne zna se ni kada će biti ispunjen osnovni uslov gradnje, da BiH Rusiji izmiri milionska dugovanja za isporuku gasa, navodi Milorad Milojević u tekstu Gradnja "Južnog toka" kroz BiH još uvijek neizvjesna.
Hrvatska će u projekt Južnog toka biti uključena samo kroz gradnju stotinak kilometara priključka od Bačke Palanke do čvorišta Slobodnica, kraj Slavonskog Broda.
No, pregovori još nisu završeni, - potvrđuju u hrvatskom Ministarstvu privrede, prenosi Ankica Barbir Mladinović u tekstu Južni tok kroz Hrvatsku čeka usuglašavanje Brisela i Moskve.
