Mladi umetnici udarili novi pečat srpskoj kulturnoj sceni

Uprkos sveopštoj eroziji celokupnog sistema vrednosti, čiji je nesumnjivi deo kultura, u Srbiji se polako etablira nova generacija mladih umetnika. To se, pre svega, može reći za film, pozorište, književnost, ali i muziku.

Bez obzira na to što se, po mnogima stanje u srpskoj kinematografiji ocenjuje kao nepodnošljivo, a uspešno snimljen film posmatra kao eksces, jedan od pravih primera kulturnjaka nove generacije je mlada rediteljka Maja Miloš. Njen film „Klip”, koji dosta brutalno prikazuje život tinedjžera u Srbiji, osvojio je više od 20 nagrada, što je čini najnagrađivanijim srpskim autorom ove godine u inostranstvu.

Ova rediteljka je u svom prvencu okupila ekipu mladih glumaca od kojih je to mnogima bilo prvo angažovanje na filmu. Smatra da je upravo povezivanje mladih autora i glumaca odličan način za vraćanje na stazu nekadašnjeg Crnog talasa, kada prema njenom mišljenju nije bilo moguće snimiti loš film. Ipak, Maja Miloš upozorava da će do tada proći dosta vremena:

„Ne možemo da očekujemo da imamo razvoj glumaca, ako nemamo razvoj nečega što je pozorište ili film. U tom smislu ne možemo da očekujemo da se pojave glumački talenti, ako nemaju gde da glume. Tako da, pored nečega što je samo razmišljanje o glumi, moramo da razmišljamo i ko će to da vidi i ko su ti reditelji i kako njih da negujemo da bi to što rade bilo kvalitetno.“

Pravo mesto gde se može videti sva umešnost i znanje mladog glumca, po mnogima, nije toliko filmsko platno koliko pozorište. Na bini ne postoji mogućnost ponavljanja kadra, a publika i glumci su često u direktnoj komunikaciji. Sve to nalazi se na dohvat ruke zainteresovanima u zvaničnim institucijama kulture, ali i onim koje neguju alternativniji pristup.

Umetnost kojoj se prilazi na drugačiji način – Slem poezija, jedan je od zaštitnih znakova pozorišne trupe Drama mental studija, čiji je suosnivač mlada dramska spisateljica Milena Bogavac. Trupa, koja radi u okviru Bitef teatra, iza sebe ima tridesetak pozorišnih komada. Milena zna recept za pisanje dobrog teksta, za šta dobija potvrdu od publike:

„Naše predstave su prosto popularne, posebno u kontekstu tog rada nezavisne scene, gde je problem to što, iako je vrlo progresivna, često jedni drugima glumimo publiku. Sve ostaje u jednom autogetoizovanom svetu elitista u modernoj kulturi. Mislim da naše predstave u sebi imaju to nešto što jeste populističko i razumljivo svima. Insistiramo na tome da su patetika i humor u neverovatnoj vezi, da su neodvojive jedna od drugoga. Tako da predstave čini popularnim smisao za humor i prilično vedar način na koji se bavimo raznim teškim socijalnim temama.“

U poslednjih pet godina na pozorišnoj sceni Srbije se, uz Milenu Bogavac, pojavilo još nekoliko mladih autora. Oni su, objašnjava pozorišni kritičar Ivan Medenica, omogućili da se srpska pozorišna scena približi zapadnim trendovima, uprkos problemima koji je opterećuju.

„Sa njihovim radom zapravo srpski pozorišni mejnstrim, jer oni postaju mejnstrim, sve više nalikuje na ono što je repertoarski mejnstrim, recimo u nemačkom pozorištu i pozorištu nemačkog govornog područja, koje je nama po svemu najbliže – po organizacionom modelu i scenskim poetikama. Ono što je problem jeste da je ta generacija stupila na veliku scenu u trenutku kada se naš pozorišni sistem u potpunost raspada. To je ono čega smo svedoci poslednjih nekoliko sezona“, kaže Medenica.

Sušni period

Poslednjih nekoliko godina, najslabiji učinak ostvaruje srpska književna scena. Posle mlade srpske proze iz osamdesetih, pravog buma tokom 90-ih i pojave nekoliko mladih pisaca, poput, između ostalih, Marka Vidojkovića i Vladimira Arsenijevića, nastupio je sušni period.

Zbog toga nekadašnji pečat na kulturnoj razglednici Srbije, pada u drugi plan. Ipak, to nikako ne znači da je domaća književnost klinički mrtva, uverava nas književni kritičar Vladimir Arsenić:

„Postoje neke stvari koje su zaista važne i koje su se čak i ove godine koja je, po mom mišljenju prilično slaba, dogodile. Ako rezimiramo 2012. godinu onda bismo svakako mogli da izdvojimo bar dve knjige koje su izuzetno značajne. Radi se o dve pesničke knjige mladih autora. Reč je o Siniši Tuciću i njegovoj zbirci Metak i o zbirci pesama Dragane Mladenović Magda. Meni se čini da je najvitalniji deo srpske književne scene trenutno okupljen oko Kulturno propagandnog kompleta Beton. Mislim da je to jedna generacija koja, ne samo što je formirala jednu vrstu važnih i postavila neka od najvažnijih pitanja koja se tiču ovdašnje književnosti, već je generisala i neke druge stvari ne samo u Srbiji, već i u regionu.“

Slična situacija, posle ekspanzije 90-ih, zadesila je i muzičku scenu. Početkom prošle decenije došlo je do vakuuma koji su prekinuli bendovi „Svi na pod”, „Zemlja gruva”, „Repetitor”, „Bolesna štenad”, „Irie FM”. Muzika koju izvode i prijem kod publike, po mnogima, učinili su ih dostojnim naslednicima „Partibrejkersa”, Discipline, Orgazma i Darkvud daba, koji se direktno naslanjaju na najbolje nasleđe novog talasa.

Konkretno, grupa „Svi na pod” je na sebe skrenula pažnju plasmanom singlova uoči koncerta održanog pre dve godine u beogradskom Domu omladine, objašnjava jedan od članova Petar Rudić:

„Par meseci prođe pa onda pošaljem drugi singl, treći, pa četvrti, pa peti. Nije još album ni izašao. Bila je puna Amerikana, otprilike svi su ljudi znali sve pesme. Zato što su sve uveliko vrtele na radio stanicama. Retko se muzičari odlučuju da snimaju albume, nego više singl po singl varijanta. Danas je malo institucija albuma zaboravljena. Muzička scena u Srbiji uveliko prati te svetske trendove: krpi se, muzičari jedva sastavljaju kraj sa krajem. Osećamo svi, ne zastoj, nego se dva tri koraka vraćamo unazad.“

Iz godine u godinu država sve manje ulaže u kulturu, čime pokazuje da je potpuno nezainteresovana za ovu sferu. Prema svetskim merilima, minimum godišnjih državnih izdvajanja za kulturu iznosi 2,4 odsto budžeta, dok će iz državne kase sledeće godine Srbija izdvojiti svega 0,62 odsto, na osnovu čega se vidi koliko je nadležnima stalo do kreativnosti.