Poslednjih godina ima sve više mladih u političkom životu Srbije, ali je malo onih koji su na važnim funkcijama u stranačkim i državnim strukturama. Dok mladi, koji su aktivni u partijama, tvrde da ih vode želja za promenama ili ideologija, većina omladine, eventualni politički angažman, vidi kao šansu za posao i uspeh u životu.
Irena Vujović (29) poslanik je vladajuće Srpske napredne stranke u državnom Parlamentu i u politici je od osnivanja te partije, 2008. godine. Diplomirani je ekonomista, trenutno na doktorskim studijama. Kaže da se nije dvoumila da uđe u politiku jer je imala jasan motiv:
„Prosto da mladi i obrazovani ljudi daju svoj doprinos kako bi čitavoj generaciji bilo bolje, pošto definitivno, kao zemlja, imamo potencijal. Da dam svoj doprinos da bude bolje u Srbiji.“
Na pitanje šta mislite da možete da najviše, i kao poslanik sada i kao mlad čovjek, kaže:
„Najveći je kvalitet energija, naravno i mladost.“
Jedna od političkih stranaka koja gaji imidž one u koju se ulazi iz ubeđenja, a ne iz koristi, je opoziciona Liberalno demokratska partija (LDP) koju predvodi Čedomir Jovanović, koji je u politiku došao kao studentski lider demonstracija protiv Slobodana Miloševića devedesetih godina.
Predsednik omladine LDP-a danas je student prava Đorđo Žujović (25), u politici je od svoje 19. godine i kaže da nije imao dilemu kada je birao u kojoj stranci će se angažovati:
„Zbog doslednosti u stavovima. To je nešto što mi je izgledalo najpribližnije, po mom karakteru i vaspitanju. Druga stvar je ekonomski program. Razmišljam na - način koliko možemo ekonomski da pomognemo samoj zemlji. Samo u LDP postoji šansa i prostor za mlade ljude koji mogu konkretnim idejama da doprinesu.“
Na važnim funkcijama na vlasti u Srbiji danas su ljudi koji imaju preko četrdeset godina, za razliku od ranijih vremena kada pozicije nije mogao da se domogne niko ko je mlađi od 50, ali samo je nekoliko političara na ministarskim ili važnim stranačkim mestima koji su u životnoj dobi između 30 i četrdeset.
Dejan Vuk Stanković, foto: Medija centar Beograd
Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, smatra da je razlog za to što nema prostora za mlade i što se na najvažnijim mestima već godinama smenjuju isti ljudi, to što je politika u Srbiji vrlo unosna delatnost.
„Politika je onaj medijum gde vam uspeh garantuje uspeh u svim drugim poljima. Svako drugo zanimanje zahteva i mnogo više znanja i veštine, usavršavanja i borbe sa konkurencijom. U politici, kada zauzmete neko značajno mesto, to je garant da ćete imati i lično blagostanje. Ljudi koji su došli na visoke političke funkcije, ta privilegovana mesta moći sebično čuvaju za sebe, a problem je u tome što to rade ne uzimajući u obzir opšte dobro“, smatra on.
Mladi u Srbiji nisu dobro obavešteni o političkim dešavanjima jer misle da ne mogu da imaju uticaj na važne stvari u državi, a temelj njihovog nepoverenja počiva na sumnji u predstavnike starije generacije. Istraživanja su pokazala da ne veruju strankama i vlasti jer na svojoj koži osećaju da sistem ne funkcioniše tako što za njih nema posla, dok u svakodnevnom životu ili u medijima vide da u ekonomskoj krizi pojedini politički lideri žive na visokoj nozi, kupuju skupocene kuće i stanove, letuju na egzotičnim destinacijama, nose firmirana odela i voze luksuzne automobile.
Mladi Beograđani kažu da je za njih u vremenu krize jedna od stalnih dilema - učlaniti se u političku stranku ili ne.
Dejan Vuk Stanković ukazuje na to da je u današnje vreme ostala samo mrvica ideala, i da je malo ideoloških sadržaja koji mogu naročito da motivišu mlade.
„Evropska unija je isto pod uticajem ekonomske krize na određenoj probi. Promene od 5. oktobra nam nisu omogućile da živimo u društvu slobode i ličnog blagostanja. Mlade generacije danas politiku vide kao jedan horizont šansi da lakše u životu reše neke egzistencijalne probleme. Jednostavno, u društvu u kojem se najlakše uspeva kroz šou biznis i sport, politika je treća grana. Uspeh brzi i lak.“
Sa druge strane, mladi koji su aktivni u političkim partijama odbacuju kritike dela javnosti, pogotovu omladine, da se u stranku ulazi zbog koristi.
Irena Vujović, iz vladajuće SNS, tvrdi da su je ka toj partiji poveli srce i razum:
„Kod mene je samo ideologija bila u pitanju. Ušla sam iz želje da bude bolje, a samim mojim trudom i meni je politička partija ukazala poverenje. Inače samo borba, rad i uložen trud daju rezultat.”
A na upit vidi li sebe u budućnosti kao političara i da li će joj to biti profesija, odgovara:
„Vidim se i nadam se da hoće. Naravno, trudim se da i u Parlamentu dam svoj doprinos i da ću davati svoj maksimum da tu ostanem i da budem zapamćena.”
Mladi političari koji imaju funkcije u partijama su fakultetski obrazovani, izraženih menadžerskih sposobnosti, komunikativni i spremni za naporan rad, koji se posebno vrednuje u izbornim godinama kada je i najviše posla.
Mladi Đorđo Žujović, iz opozicionog LDP-a, kaže da će ostati u politici:
„To ne mora biti preuzeta klasična funkcija u zemlji, u stranci. Dovoljno je da želim da budem na mestima gde mogu sa svojim idejama da utičem na bilo šta. To mi je mnogo veća satisfakcija nego imenom i prezimenom da budem u politici u Srbiji. Ako ćemo iskreno, ne mislim da pre trideset i pete godine mlad čovek treba da preuzima neku ozbiljniju političku funkciju, bez nekog prethodnog iskustva.”
Mlađi kadrovi političkih partija nisu retki na upravljačkim mestima u javnim preduzećima koja su stranke odavno tretirale kao stranačke kase, pa je posle svakih izbora jedna od važnijih tema među vladajućim partijama raspodela mesta u tim firmama. Međutim, na stranačkom horizontu Srbije trenutno se među omladincima ne vide snage koje bi mogle da zauzmu neku važniju funkciju u državi.
Dejan Vuk Stanković zaključuje da je u Srbiji teško očekivati da mlad političar dospe u sam vrh vlasti jer bi to značilo da je sam uspeo da pobedi sistem:
„Ako neko bude uspeo, on će uspeti tako što će se prvo prilagoditi tim zakonima koji vladaju unutar političkih stranaka, dakle doći će na prestižno mesto u stranci, a onda će, u zavisnosti od stepena podrške i nekih ličnih procena, pa ako hoćete i lične hrabrosti, eventualno pokušati nešto brzo i radikalno da menja.”
