Na društvenim mrežama nastavlja se akcija “Sedam hiljada”, koju je pokrenuo novinar Dušan Mašić sa ciljem da 11. jula ispred Skupštine Srbije u Beogradu legne sedam hiljada ljudi, i tako odaju poštu žrtvama genocida u Srebrenici. Iako ova ideja nailazi na različite rekacije, a inicijator dobija i pretnje smrću, tu su i oni koji na ovaj način žele da pokažu da u Srbiji ima ljudi koji saosećaju sa žrtvama.
“U ovom slučaju sam ja samo broj, ali prijaviće se nas još. Smatram da možda kao pojedinka ne mogu da uradim mnogo, ali mi kao grupa možemo da pokrenemo i neke druge akcije i da na taj način doprinesemo ovoj temi”, kaže za RSE Milica Volić Janić, koja se prijavila čim je saznala za inicijativu i dobila svoj broj – 6.614.
Milica pokazuje solidarnost sa žrtvama, ali se obraća pre svega mladima, koji zarad budućnosti u kojoj se ovako nešto nikada ne bi ponovilo, moraju da znaju šta se desilo. Slično razmišlja i Jovana, koja se akciji priključila preko Twitera.
“Pa ako neću ja ko će? Pre svega iz nekog osećaja sramote koliko sam kasno saznala za sve te stvari. Svi smo mi odrastali sa nekom percepcijom da je bio rat, ali objektivno nismo znali šta se tačno dešavalo. I ja sam toliko kasno saznala koliko je ljudi stradalo, pod čijom ingerencijom se sve to dešavalo da sam zaista osećala tu neku sramotu i valjda iz neke želje da sada uradim nešto da nadoknadim to sam se prijavila”, rekla je Jovana Prusina.
Da bi došla do informacija o tome šta se tog 11. jula 1995. dogodilo u Srebrenici, Jovani je trebalo mnogo truda.
“To su neka pitanja koja su u neku ruku tabu, koja su zatvorena i o kojima se ne razgovara. Ili, ako se razgovara, to su kao i u ovom slučaju, ili reči podrške ili pretnje. Vi čujete negde da je bio genocid u Srebrenici ili čujete da neko negira genocid, pa vas prosto zanima šta je to tamo bilo. Pa tražite, kopate, naiđete na mnogo različitih informacija, mnogo različitih brojki, na licitacije koliko je ljudi stradalo i onda se prosto informišete. I to je meni možda i najbolnija stvar, što čak i ljudi koji mogu da se informišu, diskutabilno je koliko ispravno to mogu da učine”, navodi ona.
Želja inicijatora ovog svojevrsnog društvenog eksperimenta je da "Sedam hiljada" bude slika koja će 11. jula otići iz Beograda dok svet bude gledao ono što će se dešavati u Potočarima. Brojevi se uzimaju unazad - od 7.000 ka broju jedan. “Iako svi znamo da je tačan broj 8.372 žrtve”, kaže inicijator Dušan Mašić, “sam naziv akcije uzet je kao simbol koji bi mogao označiti početak neke sretnije budućnosti za sve nas”. Reakcije su, kako nam je rekao kada je prokrenuo inicijativu, kao i sve na Balkanu - ekstremne.
„Od onih koji prete, do onih koji su oduševljeni sa #sedamhiljada. Ko god da dođe - biće dobrodošao. Iskreno, voleo bih kada bi broj jedan uzeo gradjanin Tomislav Nikolić. Samo ne preko reda, odnosno da on bude poslednji jer će to značiti da smo došli do svih sedam hiljada“, rekao je Mašić.
Zvanične reakcije države na ovu akciju još nema. Iako su upućivana izvinjenja, lideri i institucije u Srbiji nikada se nisu do kraja i jasno odredili prema genocidu u Srebrenici. Skupština je 2010. usvojila Deklaraciju kojom osuđuje zločin, ali ne i genocid. Iste godine, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić posetio je Potočare, a njegov naslednik Tomislav Nikolić rekao je da se izvinjava i kleči zbog zločina, ali da će stav o genocidu promeniti kao Skupština izmeni Deklaraciju.
„Mislim da ideologija koja je stajala u srži genocida nije prevaziđena. Kako ja mogu da mislim da su činovi izvinjenja bilo kojeg od njih, recimo Nikolića, a i Vučića i svakoga od njih, od bilo kakvog značaja ukoliko oni na delu ne pokazuju apsolutno ništa da su se distancirali od ideologije i prakse zločina i zločinaca“, ocenjuje Staša Zajović iz nevladine organizacije Žene u crnom.
Uz nedefinisan odnos vlasti, ostaje pitanje koliko je društvo u Srbiji spremno da se masovno priključi akciji kojom će priznati i osuditi genocid, i pokazati empatiju za žrtve.
“Naravno da nije spremna, ali ipak se mnogo napredovalo od 2000. godine. Zahvaljujući akcijama raznih pojedinaca, organizacija, intelektualaca, odnos prema tome je drugačiji i nema onog apsolutnog negiranja, kakvo smo imali do 2000. godine“, kaže istoričarka Dubravka Stojanović.
Upravo su Žene u crnom jedne onih koji su izašli na ulice onda kada se još nisu ni znale razmere zločina u Srebrenici. Od tada, do danas svake godine u Beogradu obeležavaju godišnjicu genocida i vrše pritisak na vlast. Učestvuju u “Maršu mira” do Potočara, a prošle godine biciklisti koji su se zaputili ka Srebrenici bili su meta brutalnog napada desničara. Iako je to samo jedan u nizu primera nasilja sa kojim se u Srbiji suočavaju, ne odustaju.
„Ta činjenica genocida i brojka 8.372, to stalno treba ponavljati, jeste ušla u svest većine ljudi u Srbiji, ali od toga da to znanje o onome što se desilo postane deo kolektivnog pamćenja može da prođe i decenija, a može da prođe i jako kratko ukoliko postoji moralni kapacitet, politička volja i jasna namera da se prekine spona sa ideolozima zločina“, navodi Staša Zajović.
Upravo tome žele da doprinesu Jovana i Milica, koje su se prijavile da 11. jula iz Beograda pošalju jasnu sliku.
“Na nama ostaje sve i na nama je da uradimo sve što je u našoj moći da od ove države napravimo jednu zdravu i normalnu zemlju u kojoj ćemo danas, sutra živeti i mi i neke naredne generacije”, kaže Milica Volić Janić.
Bilo da se ispred Skupštine legne sedmoro, sedamsto ili sedam hiljada ljudi, biće to, iako mali, ipak iskorak pojedinca ka suočavanju i priznanju.
