"Ekranska komunikacija" preuzela je primat među mladima u Srbiji. Oni se mahom druže preko pametnih mobilnih telefona dok su tradicionalni kontakti, kao što su sastanci i odlasci na piće, sve ređi. Ali, stotine prijatelja sa društvenih mreža, kažu sagovornici RSE, uglavnom ne znače i bogatiji socijalni život.
Mlade na ulicama Beograda skoro je nemoguće videti bez telefona u rukama. Učenici dve srednje škole, Trgovačke i Ekonomske, rekli su za RSE da se ne odvajaju od ovih spravica.
Ćaskanje licem u lice tinejdžeri su zamenili dopisivanjem preko fejsbuka, instagrama, snepčeta, ask.fm-a, vajbera, votsapa i sve popularnijeg telegrama. U duhu vremena, brza komunikacija potisnula je i SMS poruke iz opcija mladih.
“Osnov komunikacije im je elektronskim putem, preko mobilnih aplikacija, internetom. Neko duže pisanje, da ne govorim o pismima, i slušanje preko fiksnog telefona odavno je nestalo u mlađoj populaciji”, kaže za RSE Slobodan Marković, iz Centra za razvoj interneta.
Procenjuje se da u Srbiji postoji do četiri miliona fejsbuk naloga, što bi značilo da po jedan ima više od polovine stanovništva. Iako mladi u svetu kažu da tu društvenu mrežu uglavnom koriste “matorci”, to ovde nije slučaj.
Ivan Jelić, iz Netpatrole, kaže da je među tinejdžerima fejsbuk ubedljivo najpopularniji.
“Najčešće ga koriste za komunikaciju, obično su to grupe, i za deljenje fotografija. U principu, to su uobičajeni scenariji upotrebe ove mreže”, navodi Jelić.
Oko 60 odsto domaćinstava u državi ima internet, a gotovo da je pravilo raznih ustanova, firmi i ugostitelja da u svojim objektima imaju wi-fi, koji je generalno sve rasprostranjeniji.
U tim uslovima, tvrdi Jelić, nije čudo da tinejdžeri mahom komuniciraju preko neta.
“Čim imate pristup internetu, ako imate pametni telefon, možete nešto da iskomunicirate. Za to ste ranije morali da pronađete telefonsku liniju ili da pošaljete SMS, za koji najčešće imate ograničenje u broju poruka… A to mlade, kako sami kažu, prilično smara. Komunikacija preko interneta je praktično neograničena, vrlo lako dostupna i brza”, reči su Jelića.
Ultimativno sredstvo za komunikaciju kod mladih danas je pametni telefon, koji je u Srbiji često i stvar prestiža, tako da te sprave polako zamenjuju kućne i prenosne računare. Tinejdžeri sa ovim gedžetima u rukama neizostavna su slika na ulicama, u školama i večernjim izlascima.
Jedan od uzroka za to, smatra socijalni psiholog Dragan Popadić, je modernost ovakve komunikacije.
“Mladima su telefoni igračke koji im se kao takve nude i reklamiraju. Dakle oni su opčinjeni nečim što im se upravo na taj način nudi. Ako gunđamo protiv takve vrste komunikacije trebalo bi i da prepoznajemo u kojoj meri se to mladima nameće”, tvrdi Popadić.
Mlađa populacija, koja inače najbrže prihvata novine, veliko je tržište za kompanije mobilne telefonije i proizvođače modernih sredstava za komunikaciju. Tako da su njihove televizijske reklame prepune mladih koji uživaju u čarima interneta i pametnih telefona.
To, smatra Slobodan Marković, samo potvrđuje apsolutno dominantan trend.
“Načini komunikacije su isti svuda u svetu. Samo su negde različite aplikacije koje se koriste. Instagram, snepčet i tako dalje… Ono što jeste specifično je da su tinejdžeri na nekim aplikacijama koje ne koriste i njihovi roditelji. Što je normalno jer oni, kao mladi i moderni, imaju i svoje specijalitete”, kaže Marković.
Prednosti ove vrste komunikacije su to što je efikasna, odjednom se može poslati poruka velikom broju ljudi, i ekspeditivna jer u svako doba u najkraćem roku omogućava kontakt sa bilo kojom tačkom na svetu.
Za mnoge, kaže Dragan Popadić, ona je privlačna jer je kontrolisanija nego razgovor uživo.
“Ja na poruku preko interneta ne moram odmah odgovoriti već mogu smisliti neki odgovor koji će biti dopadljiv. Mogu odgovoriti iz nekog svog sigurnijeg okruženja i boljeg raspoloženja. Ta mogućnost kontrole vladanja utiskom koji želim da ostavim je nešto što ova komunikacija ima. Ona prosta komunikacija, licem u lice, mnogo je rizičnija, mnogo je spontanija od ove”, navodi Popadić.
Ono što buni starije, mahom privžene tradicionalnoj komunikaciji, je da viđaju mlade u izlascima, u klubovima, kafeima i restoranima, kako uživo međusobno slabo razgovaraju, već se u društvu dopisuju i “prebiraju” po telefonima. Tako se, pored njihovih prednosti, postavlja i pitanje da li uz elektronske kontakte neminovno ide i otuđenost. Možda su na tragu te dileme istraživanja koja pokazuju da takva komunikacija stvara utisak velike socijalne ekspanzivnosti, ali da je ipak vrlo površna.
Ovu temu obrađuje i knjiga psihološkinje Šeri Terkl koja, između ostalog, govori i o tome da se poslednjih dvadeset godina milioni ljudi u svetu druže, poveravaju, uče, igraju se i zaljubljuju, najčešće koristeći samo svoje oči i vrhove prstiju u procesu primanja i slanja informacija u tehnološki svet i socijalnu realnost koja im izgleda bezgranično.
Upravo naslov tog dela, zaključuje Dragan Popadić, daje najbolji odgovor.
“Sami zajedno. To je njena poenta nakon proučavanja komunikacije mladih. Dakle oni su umreženi, oni su naizgled neprestano zajedno, neprestano on-line… Ali su u stvari bazično sami, i često samlji nego kada su komunicirali na klasičan način.”
