Ratko Mladić, nekada ratni general bosanskih Srba, a danas pritvorenik koga očekuje isporučivanje Haškom tribunalu, ostaje simbol desničarske Srbije. Onaj kome se sudi zbog opsade Sarajeva, logora, etničkog čišćenja i genocida, jeste neka vrsta ikone onih organizacija koje celokupnu stvarnost odmeravaju po nacionalističkom ili šovinističkom ključu.
Ali, Mladić je sada tek ideja koja ih može okupiti, a što su pokazali i poslednji sukobi u centru Beograda. Za analizu ostaje pitanje postoji li institucionalni ili vaninstitucionalni faktor koji bi mogao objediniti izuzetno širok spektar manjih i većih ekstremističkih grupa prisutnih u Srbiji.
Internet publika i saradnici časopisa “Dveri”, koji izlazi uz blagoslov Srpske pravoslavne crkve, od dana Mladićevog hapšenja prate priču pod naslovom “Istina o đeneralu”.
Već sama upotreba arhaično termina “đeneral” dovoljno govori o načinu na koji se doživljava optuženik za teška zlodela. U srpskom jeziku to je više titula, nego imenica. Kao neka vrsta počasti dodeljuje se vojskovđama iz Prvog svetskog rata, ali isto tako se kači i o rever četničkom lideru Draži Mihailoviću.
Isto zvanje, po “Dverima” zaslužuje i Ratko Mladić, što se po rečima saradnika lista Vladana Glišića, objasniti zato što:
“Mladić će biti simbol slobodarske Srbije. Srbije koja se suprostavljala NATO okupaciji”.
San desničara zavisio od političkih elita
I upravo zato, taman onoliko vremena koliko traje potera za Mladićem, traje i njegovo ugrađivanje u nacionalističke mitove, zasnovane na stereotipima, a koji su i samog Mladića vodili u objašnjenju odluka zbog kojih su za njegovom vojskom ostajali krvavi tragovi, kao leta 1995. u Srebrenici:
“Napokon došao je trenutak da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru…”.
Govorio je Mladić u trenutku dok su se ezgekucije zahuktavale. Sećanje na njega za jedne je simbol užasa, dok su drugi spremni da njegov lik i delo po svaku cenu brane. Barem se tako činilo do nedelje veče.
Sukobi u centru Beograda bili su bitno slabijeg inteziteta nego što se strahovalo. Rizici od novih nemira nisu isključeni ni dok traje proces transferisanja u Hag ali analitičar ovdašnjih desničarskih organizacija Jovan Bajford navodi kako aktuelni događaji pokazuju da Mladićev kult nije dovoljno jak za pokretanje na akciju.
“Ako se uzme u obzir koja je generacija tih izgrednika, to su maloletnici, kao što smo videli među onima koji su bili uhapšeni. U vreme kada je bio rat u Bosni to su bila deca. Oni nemaju tu vrstu odnosa prema Ratku Mladiću koju imaju ljudi iz starije generacije”, ocenjuje Bajford.
Istina je i da je san ovdašnjih desničara o Srbiji kao fundamentalno pravoslavnoj i mitovima okrenutoj državi od Miloševićevog pada dobijao je i gubio na snazi već u zavisnosti od političkih elita koje su vodile zemlju.
Dva kraka Srbije
Aktuelna vlast trudi se da pokaže da je prema ekstremizmu zauzela nedvosmislen stav, pa je i sam predsednik Boris Tadić na dan Mladićevog hapšenja obećao da će svaki eventualni izgrednik biti “trenutno procesuiran u pravnom smislu”. Dan posle hapšenja skoro 200 hulitana bez uzbuđenja je konstatovao:
“To je sve bilo očekivano i pod kontrolom”.
No ništa uznemireniji nisu ni na drugoj strani, suprotnoj od Tadića, gde sami sebe postavljaju jer se, kako kaže Vladan Glišić, Srbija danas deli na dva kraka. Na jednom je Mladić, na drugom Tadić. Sistem pri tome, uveren je on, poseže za represijom.
“Nisam za zabranu bilo koje organizacije sem onih koje otvoreno propagiraju nacističke simbole. Takvih organizacija osim Nacionalnog stroja, nema”, navodi Glišić.
Na pitanje da li podržava zahtev za zabranu Nacionalnog stroja, Glišić odgovara:
“Nacionalni stroj je organizacija koja je na svojim sajtovima imala nacističke simbole i to ne može da se brani ni sa koje pozicije. Dok druge desničarske organizacije koje su sada na udaru zabranjivanja i mogu da budu zabranjene, ali cela masa ljudi koji veruju u neke ideje će otići na neko drugo mesto. Što ih više budu zabranjivali represija će izazivati reakciju, tu rekaciju će neko jednog dana naizad uspeti da artikuliše i onda će Srbija biti trajno promenjena”.
Ovakva pretnja bila bi osnovanija ukoliko bi nacionalisti imali politički formiranu i u institucijama prisutnu snagu.
Neki je vide u parlamentarnoj Šešeljevoj partiji koja je upravo predvodila nedeljni skup, a potom pozivima sa bine bezuspešno pokušavala da spreči sukobe.
Dijagnoza
Neuspeh radikala da održe miran protest jedan je od razloga zbog kog su iz Liga socijaldemokrata Vojvodine ponovo izašli sa predlogom za zabranu stranke na čijem je čelu haški optuženik.
“Ekstremna desnica barem u ovom najagresivnijem obliku se okuplja oko Srpske radikalne stranke”, objašnjava fukcioner socijaldemokrata Vojvodine Bojan Kostreš.
Prelazimo u tabor radikala. Šešeljev funcioner Zoran Krasić u nedelju je sa govornice ispred Doma narodne skupštine, poručio i:
“San svakog ustaše je da bude Boris Tadić”.
Kraj je to citata u kome Krsić ne prepoznaje govor mržnje, što nam je rekao dva dana kasnije kada je i povodom inicijative za zabranu koja je došla iz partije Nenada Čanka, odgovorio citatom koji pripisuje Nikoli Pašiću:
“Nije problem što si glup, nego što si uporan!”
A o tome da bi upravo radikali mogli biti stub okupljanja ekstremista, od kojih neke poput “Obraza” policija tretira kao klero fašističke (a čiji je nedavno osuđeni lider Mladen Obradović prisustvovao skupu podrške Mladiću), Krasić kaže:
Srbija - Zastava "Obraza" na protestu podrške Mladiću u Beogradu, 29. maj 2011.
“Ja ne plediram nikakvu diskriminaciju. Ja samo dajem dijagnozu stanja. A u tom stavu me podržava osamdeset odsto građana Republike Srbije koji po anketama kažu da ne žele ni da čuju reči: Evropska unija, Boris Tadić, Štefan File, Rasmusen, Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države, NATO pakt i da ne ređam dalje”.
Krasić upravo ponavlja stavove po kojima su radikali ostali prepoznatljivi iz devedesetih. No, osipanje radikala započeto pre dve godine prati i njihov pad popularnosti u čemu Jovan Bajford vidi pokazatelje njihovog svođenja na marginu.
To bi, navodi naš sagovornik, mogao biti i razlog zbog kog bi ta partija tražila saveznike na ekstremnoj desnici.
“U tom smislu će biti veoma zanimljivo da se vidi šta će biti ako se Šešelj vrati uskoro u Srbiju. Da se vidi da li će ekstremni desničari u Srbiji u Šešelju prepoznati nekog svog novog vođu. Ali ja čisto sumnjam. Ne bih rekao da oni imaju nekog svog zajedničkog vođu ili neku političku ili društvenu instituciju koja njih na bilo koji način može da kontroliše”, kazao je Bajford.
Razuđenost i mnoštvo ostaju njihove ključne osobine, zbog čega otpor ekstremizmu zahteva odlučnost i istrajnost a upravo je to ono što se, posle niza promašaja, zvanično obećava.
Sve o hapšenju optuženika za genocid i zločine protiv čovječnosti nakon 15 godina bježanja od pravde. Svjedočenja, analize, komentari, multimedija.
Ali, Mladić je sada tek ideja koja ih može okupiti, a što su pokazali i poslednji sukobi u centru Beograda. Za analizu ostaje pitanje postoji li institucionalni ili vaninstitucionalni faktor koji bi mogao objediniti izuzetno širok spektar manjih i većih ekstremističkih grupa prisutnih u Srbiji.
Internet publika i saradnici časopisa “Dveri”, koji izlazi uz blagoslov Srpske pravoslavne crkve, od dana Mladićevog hapšenja prate priču pod naslovom “Istina o đeneralu”.
Već sama upotreba arhaično termina “đeneral” dovoljno govori o načinu na koji se doživljava optuženik za teška zlodela. U srpskom jeziku to je više titula, nego imenica. Kao neka vrsta počasti dodeljuje se vojskovđama iz Prvog svetskog rata, ali isto tako se kači i o rever četničkom lideru Draži Mihailoviću.
Isto zvanje, po “Dverima” zaslužuje i Ratko Mladić, što se po rečima saradnika lista Vladana Glišića, objasniti zato što:
“Mladić će biti simbol slobodarske Srbije. Srbije koja se suprostavljala NATO okupaciji”.
San desničara zavisio od političkih elita
I upravo zato, taman onoliko vremena koliko traje potera za Mladićem, traje i njegovo ugrađivanje u nacionalističke mitove, zasnovane na stereotipima, a koji su i samog Mladića vodili u objašnjenju odluka zbog kojih su za njegovom vojskom ostajali krvavi tragovi, kao leta 1995. u Srebrenici:
“Napokon došao je trenutak da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru…”.
Govorio je Mladić u trenutku dok su se ezgekucije zahuktavale. Sećanje na njega za jedne je simbol užasa, dok su drugi spremni da njegov lik i delo po svaku cenu brane. Barem se tako činilo do nedelje veče.
Sukobi u centru Beograda bili su bitno slabijeg inteziteta nego što se strahovalo. Rizici od novih nemira nisu isključeni ni dok traje proces transferisanja u Hag ali analitičar ovdašnjih desničarskih organizacija Jovan Bajford navodi kako aktuelni događaji pokazuju da Mladićev kult nije dovoljno jak za pokretanje na akciju.
“Ako se uzme u obzir koja je generacija tih izgrednika, to su maloletnici, kao što smo videli među onima koji su bili uhapšeni. U vreme kada je bio rat u Bosni to su bila deca. Oni nemaju tu vrstu odnosa prema Ratku Mladiću koju imaju ljudi iz starije generacije”, ocenjuje Bajford.
Istina je i da je san ovdašnjih desničara o Srbiji kao fundamentalno pravoslavnoj i mitovima okrenutoj državi od Miloševićevog pada dobijao je i gubio na snazi već u zavisnosti od političkih elita koje su vodile zemlju.
Dva kraka Srbije
Aktuelna vlast trudi se da pokaže da je prema ekstremizmu zauzela nedvosmislen stav, pa je i sam predsednik Boris Tadić na dan Mladićevog hapšenja obećao da će svaki eventualni izgrednik biti “trenutno procesuiran u pravnom smislu”. Dan posle hapšenja skoro 200 hulitana bez uzbuđenja je konstatovao:
“To je sve bilo očekivano i pod kontrolom”.
No ništa uznemireniji nisu ni na drugoj strani, suprotnoj od Tadića, gde sami sebe postavljaju jer se, kako kaže Vladan Glišić, Srbija danas deli na dva kraka. Na jednom je Mladić, na drugom Tadić. Sistem pri tome, uveren je on, poseže za represijom.
“Nisam za zabranu bilo koje organizacije sem onih koje otvoreno propagiraju nacističke simbole. Takvih organizacija osim Nacionalnog stroja, nema”, navodi Glišić.
Na pitanje da li podržava zahtev za zabranu Nacionalnog stroja, Glišić odgovara:
“Nacionalni stroj je organizacija koja je na svojim sajtovima imala nacističke simbole i to ne može da se brani ni sa koje pozicije. Dok druge desničarske organizacije koje su sada na udaru zabranjivanja i mogu da budu zabranjene, ali cela masa ljudi koji veruju u neke ideje će otići na neko drugo mesto. Što ih više budu zabranjivali represija će izazivati reakciju, tu rekaciju će neko jednog dana naizad uspeti da artikuliše i onda će Srbija biti trajno promenjena”.
Ovakva pretnja bila bi osnovanija ukoliko bi nacionalisti imali politički formiranu i u institucijama prisutnu snagu.
Neki je vide u parlamentarnoj Šešeljevoj partiji koja je upravo predvodila nedeljni skup, a potom pozivima sa bine bezuspešno pokušavala da spreči sukobe.
Dijagnoza
Neuspeh radikala da održe miran protest jedan je od razloga zbog kog su iz Liga socijaldemokrata Vojvodine ponovo izašli sa predlogom za zabranu stranke na čijem je čelu haški optuženik.
“Ekstremna desnica barem u ovom najagresivnijem obliku se okuplja oko Srpske radikalne stranke”, objašnjava fukcioner socijaldemokrata Vojvodine Bojan Kostreš.
Prelazimo u tabor radikala. Šešeljev funcioner Zoran Krasić u nedelju je sa govornice ispred Doma narodne skupštine, poručio i:
“San svakog ustaše je da bude Boris Tadić”.
Kraj je to citata u kome Krsić ne prepoznaje govor mržnje, što nam je rekao dva dana kasnije kada je i povodom inicijative za zabranu koja je došla iz partije Nenada Čanka, odgovorio citatom koji pripisuje Nikoli Pašiću:
“Nije problem što si glup, nego što si uporan!”
A o tome da bi upravo radikali mogli biti stub okupljanja ekstremista, od kojih neke poput “Obraza” policija tretira kao klero fašističke (a čiji je nedavno osuđeni lider Mladen Obradović prisustvovao skupu podrške Mladiću), Krasić kaže:
“Ja ne plediram nikakvu diskriminaciju. Ja samo dajem dijagnozu stanja. A u tom stavu me podržava osamdeset odsto građana Republike Srbije koji po anketama kažu da ne žele ni da čuju reči: Evropska unija, Boris Tadić, Štefan File, Rasmusen, Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države, NATO pakt i da ne ređam dalje”.
Krasić upravo ponavlja stavove po kojima su radikali ostali prepoznatljivi iz devedesetih. No, osipanje radikala započeto pre dve godine prati i njihov pad popularnosti u čemu Jovan Bajford vidi pokazatelje njihovog svođenja na marginu.
To bi, navodi naš sagovornik, mogao biti i razlog zbog kog bi ta partija tražila saveznike na ekstremnoj desnici.
“U tom smislu će biti veoma zanimljivo da se vidi šta će biti ako se Šešelj vrati uskoro u Srbiju. Da se vidi da li će ekstremni desničari u Srbiji u Šešelju prepoznati nekog svog novog vođu. Ali ja čisto sumnjam. Ne bih rekao da oni imaju nekog svog zajedničkog vođu ili neku političku ili društvenu instituciju koja njih na bilo koji način može da kontroliše”, kazao je Bajford.
Razuđenost i mnoštvo ostaju njihove ključne osobine, zbog čega otpor ekstremizmu zahteva odlučnost i istrajnost a upravo je to ono što se, posle niza promašaja, zvanično obećava.
Sve o Ratku Mladiću
Sve o hapšenju optuženika za genocid i zločine protiv čovječnosti nakon 15 godina bježanja od pravde. Svjedočenja, analize, komentari, multimedija.
