Masakr u Podujevu: Dva svedočenja

Tragom izložbe otvorene ove nedelje u Beogradu o stradanju 14 članova porodice Bogujevci i Durici u Podujevu 28. marta 1999 godine, podsećamo na taj zločin, jedan od mnogih počinjenih u to vreme na Kosovu.

Za naš program govori Spasoje Vulević, komandant Specijalnih antiterorističkih jedinica 1999. godine kada se odigrao taj zločin, komandir beogradskog voda SAJ-a koji je našao petoro preživele dece ispod gomile tela njihovih ubijenih najbližih rođaka.

Spasoje Vulević se priseća tog 28. marta kada su u Podujevo došli Škorpioni, pripadnici rezervnog sastava policije Srbije:

„U tom trenutku nisam znao ko su oni jer sam ih prvi put video. Tog jutra dobili smo zadatak da ih smestimo po kucama. Da tu budu stacionairani da bi dalje išli u operacije. Njih je bilo oko 40. Ja njih 40 nisam video, ali sam dvojicu komandira vodova koji su bili obučeni u uniforme poveo i pokazao te dve kuće. Rekao sam im: bicete ovde smesteni ali ako vidite bilo koje civile, da da ne preduzimate nikakve aktivnosti prema njima. Budite ovde smešteni. Tu su oni preuzeli ta dva objekta.“

Tog dana, kaže otac četvoro preživele dece Seljatin, iz Podujeva su proterani Albanci:

„Sve su izbacili iz kuca. Samo je naša mahala ostala, svi ostali su otišli. Oni su nas proterali. I tako smo išli po pokolnim selima, jedan dva dana...Oni nas puste da se okupimo, pa pucaju, pucaju iz daljine, a mi bežimo iz sela u selo...“

Spasoje Vulević nastavlja svoju priču, pošto je, kako kaže, smestio Škorpione u porodične kuće Bogujevci:

„Ja sam se vratio na svoju poziciju sa svojim ljudima, bio sam udaljen od njih jedno 30 metara. Čekali smo dalje da idemo. Onda smo čuli rafale iz više pušaka. Otrčao sam na lice msta zajedno sa svojom grupom, nas petoro, šestoro. Videli smo njih 40-ak kako izlaze iz tog dvorišta , pogledao sam desno u dvorište i video neka tela..noge..gomile ljudskih leševa žena i dece. Videli smo jednog muškarca koji je bio dalje u dvorištu negde oko 15 metara. Iz gomile leševa videli smo jednu ručicu koja se probija, izvukli smo ga i to je upravo ovaj dečko koga sam video na izložbi. Odmah se pojavio dr Dragan Marković i on je obavio ceo posao. Nekoliko njih je imalo prostrelne rane, i to je sve trajalo pola sata. Obezbedili smo transport i prevezeni su u klinički centar. Posle toga smo mi išli dalje."

Otac Seljatin koji je bio u podujevskom zbegu u okolnim selima i nije video šta se dogodilo sa njeogom porodicom, nastavlja svoju priču:

"Trećeg dana sam došao u Podujevo, ispred moje kuće zaustavila me je policija i pitala šta ćeš. Samo da udjem u svoju avliju, odgovorio sam. To nije tvoja kuća, rekli su, možda će da bude nekad ali za sad nije tvoja. I vratio sam se opet u selo. Ne verujem da je u celom Podujevu bilo 10-ak Albanaca. A iz sela se sve videlo kako sve gori. I tu sam čuo za decu i svoju familiju.“

Seljatin je tek dva meseca kasnije uspeo da vidi dvoje ranjene dece u prištinskoj bolnici a kćerku koja je lečena u Beogradu, tek mnogo kasnije kada je izlečena.

Po svedočenju Seljatina je i pre dolaska korpiona bilo ubistava.

„Od početka bombardovanja do 28. mi nismo smeli d aizlazimo iz kuća. Pucali su po ulicama , ubijali ljude. Dvojicu, trojicu su u mojoj ulici ubili. Blindirana kola su bila parkirana na ulovima ulice i koga vide, pucaju. „

Danas Seljatin sa decom živi u Mančesteru. A u zatvoru služe kazne od 15 do 20 godina šestorica pripadnika Škorpiona kojima je sudjeno u Beogradu.