Danijeli Pejić bilo je sedam godina kada su njeni roditelji zatražili lekarsku pomoć zbog jakih glavobolja koje je devojčica imala. Dojagnosifikovana joj je cista na hipofizi. Posle druge operacije, tada desetogodišnja Danijela, u potpunosti je izgubila vid. Mogućnost da se oštećen živac novom operacijom revitalizuje gotovo ne postoji, ocena je lekara.
Danas dvadesetčetvorogrodišnja Danijela Pejić živi u mestu Đurđin, 180 kilometara severno od Beograda.
Završila je osnovnu školu kao odličan đak, a zatim i gimnaziju. Kaže da su joj govorni kompjuterski programi i školski drugovi pomogli da rame uz rame sa njima savladava gradivo. Zahvaljujući poznavanju Brajeve azbuke u mogućnosti je da radi i pojedine poslove u Udruženju slepih i slabovidih lica u Subotici.
„Želim da pomognem drugima na osnovu svog iskustva, a to mogu zahvaljujući pre svega činjenici da sam savladala tu tehnologiju. To mi puno znači jer sam u kontaktu sa ljudima“, ispričala je za Radio Slobodna Evropa (RSE).
No, za osobu kojoj je sposobnost vida u potpunosti umanjena, kaže, teško joj je da pronađe posao, tako da je jedina mogućnost da se društveno angažuje bio volonterski rad.
Danijela živi samo sa majkom Katom Pejić, od socijalne pomoći, jer je i majka bez primanja - sa premalo staža stečenog na sezonskim poslovima u “Novoj brazdi”, preduzeću koje je danas pod stečajem.
"Najgore je što smo daleko od svega"
Kata Pejić je ostala bez penzije poput drugih sugrađana nakon što su firme u kojima su radili otišle u stečaj.
Ona nema dovoljno staža za sticanje prava na penziju, ali i, kako kaže, previše godina da bi je neko ponovo zaposlio. Sada je potpuno posvećena Danijeli.
Kata Pejić svakodnevno prelazi pedesetak kilometara od Đurđina do Subotice i natrag, gde Danijelu vodi na posao. Mnogo veći problem od ovoga za nju predstavljaju uslovi u kojima njih dve žive.
A žive u baraci u nekadašnjem radničkom naselju “Nove Brazde”.
„Kombinat je pod stečajem, a šta će se događati sa ovim kućama od kojih je većina već sada prazna, niko ne zna. Jedni pričaju da će se rušiti, drugi da će nam uzeti, a mi niti imamo niti možemo ulagati u njih. Sa druge strane, ja moram misliti na Danijelinu budućnost, i omogućiti joj da nastavi život i kada mene ne bude bilo“, priča Kata Pejić.
Smeštaj koji bi bio prilagođen Danijelinom potrebama znatno bi olakšao život ovoj porodici.
„Najgore je što smo zaista daleko od svega. Mami treba dvadeset minuta biciklom do prve prodavnice. A tokom zime, kada padne sneg to je dva puta gore. Ponekad se zbog toga osećam veoma usamljeno. Trudim se da vreme ispunim čitanjem na kompjuteru, zahvaljujući zvučnom programu, slušanjem muzike, a ponekad slušam i neke dokumentarne TV emisije. Volim da pomažem majci koliko mogu, i trudim se da ne padnem u depresiju“, priča Danijela.
Ljudski gest dobrotvorke iz Mađarske
Član Gradskog veća Subotice zadužen za socijalna pitanja i zdravstvo Ilija Đukanović kaže za RSE da se na poziv predstavnika Udruženja slepih i slabovidih, upoznao sa pitanjem Danijele Pejić.
“Kao Grad sagledaćemo sve aspekte problema sa kojima se suočava Danijela Pejić i njena majka te ćemo u skladu sa nadležnostima ustanova i institucija iz našeg Grada pokušati da nađemo rešenje za probleme porodice Pejić”, rekao nam je Đukanović.
Danijela Pejić veruje u humanost. Kaže da joj je dodatnu snagu ulio gest jedne stanovnice susedne Mađarske.
„To je gospođa koja je stupila u kontakt sa mnom preko moje poznanice, i ponudila mi da mi uplaćuje radni staž, kako bih mogla ostvariti pravo na invalidsku penziju. Ja na žalost ne mogu reći njeno ime, jer nemam njeno odobrenje, ali je za mene to bila velika podrška. Rekla mi je da je očarana time kako se borim i kako se nisam predala, nisam se zatvorila u četiri zida i pala u depresiju.“
Ipak, novi dom bliže gradu koji bi joj omogućio novi kvlitet života za sada je i dalje nedostižan cilj.
Facebook Forum