Telefonski razgovor Tomislava Nikolića i Ive Josipovića povodom nesuđenog sastanka na neutralnom terenu
- Alo, jel to gospodin Josipović?
- Da, ja sam. Izvolite!
- Izvinite ako smetam. Nadam se da ne prekidam u važnom poslu.
- Ne mislite valjda da se ja, kao ozbiljan državnik, bavim nevažnim poslovima.
- Pa izvinite što vas prekidam...
- Ne prekidate... Zapravo, prekidate. Upravo sam u nekoj važnoj pauzi između važnih državničkih poslova. Kao što vjerojatno znate, bio sam na svečanoj objavi Registra hrvatskih branitelja, potom sam priredio svečani državnički prijem za aktivne i umirovljene generale, a sada ću, sada ću, ne znam, moram pogledati u raspored...
- Da nećete na manevre?
- Kakve manevre?
- Vojne manevre. Vidim da ste zauzeti sve samim vojnim pitanjima...
- Posve normalno. Pa ja sam vrhovni zapovjednik Oružanih snaga.
- Blago vama. Kod vas ko da je rat... Prosto vam zavidim.
- Kakav rat? I zašto mi zavidite?
- Zato što mi ne smemo ni da se igramo rata.
- Koji vi? I zašto ne smijete?
- Zato što se sad igramo mira. Takva direktiva, pa ko pobedi... Vidite ovo na severu Kosova. Utrkujemo se sa Šiptarima, pardon, Albancima ko će da bude veći mirotvorac.
- Kažete: Kosovo? Oprostite, tko ste vi i odakle zovete?
- Izvinite, nisam se predstavio. Mislio sam da ćete da mi poznate glas.
- Kako da vam prepoznam glas?
- Po sluhu, kako drugačije. Bije vas glas da ste apsolutni sluhista.
- Kako za koga. Dakle, tko ste vi, molit ću lijepo? Već nekoliko dragocjenih minuta ne
znam na koga trošim svoje državničko vrijeme.
- Pa na kolegu državnika. Ja sam, bre, Josipoviću – Toma Nikolić.
- Oprostite, ali rekao sam vam već da imam važnih državničkih obveza...
- Nemojte sad da prekidamo, sad kad se bliži naš sastanak.
- Kakav sastanak?
- Ovaj na neutralnom terenu, što ga je zakazala ova, kako se zove, Igumanska inicijativa.
- Igumanska? Mislim da imate slovo „u“ viška.
- Nemojte vi, molim vas, da mi govorite o slovu „u“. Ko da ja ne znam...
- A što vi to znate?
- Pa to da ste svi vi isti.
- Tko je isti? Ja sam, kao što je cijelom svijetu poznato, deklarirani antifašist, iz partizanske obitelji na koju sam osobito ponosan...
- Nemojte mene da farbate. Mi Srbi dobro znamo da je petokraka bila i ostala samo nevešta maska za ustaštvo, od onog srboždera Broza naovamo...
- Stvarno ne želim slušati te vaše četničke bljezgarije!
- Pa vi ste prvi počeli sa slovom „u“...
- Vi ste opsjednuti tim slovom, i to toliko da ste ga ugurali i u Igmansku inicijativu. Igmanska, razumijete, a ne Igumanska! Dobila je ime po planini Igman, a ne po nekakvom igumanu.
- A kako je planina dobila ime? Tako što su bosanske ustaše uzele svoje slovo i onda od Igumana ostao Igman. Da mu se zatre seme i poreklo, da mu se ne zna srpski rod. I da onda, takav odrođen, može da se proda ko neko neutralno mesto za naš sastanak. Da se mene, kao predsednika Srbije, u startu ponizi i navuče da odustanem od tog sastanka, pa da ceo svet govori: „Eno ga, opet onaj Toma uprsko stvar, opet on remeti mirotvorne napore u regionu...“ Ali jok! Neće Toma da odustane. Toma sad zove da vidi kad se mi, majkoviću, sastajemo na tom Igumanu, Igmanu, Iks-manu, zovite ga kako god hoćete, baš mene zabole kako ćete vi da ga zovete...
- Koliko je meni poznato, Igman uopće nije bio predviđen kao mjesto sastanka.
- Kako nije? Lepo je pisalo: sastanak predsednika Srbije i Hrvatske na neutralnom terenu. Pa eto, neka vam i to bude: neka naša, a ne vaša, teritorija bude uzeta kao neutralna.
- Ma otkad je Igman vaš? Kako vas nije sram da svojatate planinu koja se nalazi u Federaciji BiH? I na kojoj se, nota bene, uopće nismo trebali sastati.
- A gde smo trebali da se sastanemo?
- Na neutralnom terenu u Podgorici.
- Kako može srpska Crna Gora da bude neutralan teren? To je isto ko da su ti igmanci zakazali naš susret na neutralnom terenu u opevanom selu Cvetojevac.
- A gdje vam je to?
- Selo Cvetojevac, a opština Kragujevac... Sećate se, pobogu, Tozovčeve pesme?
- Dobro da niste rekli da su i Karlobag, Karlovac i Virovitica na neutralnom terenu, a ne u Hrvatskoj!
- Ja sam reko šta sam reko. A to za Karlovac i Karlobag, ja sam, izvinite, jasno i glasno izjavio da je to sada nažalost u Hrvatskoj. Pisalo i u Politici da sam to izjavio, svojim sam očima video.
- Hoće li u Politici pisati i da samostalnu i suverenu Crnu Goru smatrate srpskom?
- Šta ima da se piše ono što i mala deca znaju?!
- Pa ako biste bili ljubazni da i to izjavite, a oni objave. Da svi u regiji dobiju još jednu potvrdu tko priječi napredak u procesu pomirenja.
- E sad ću baš da izjavim, a oni ima da objave šta sam izjavio, da je i Podgorica
neutralni teren, da i Crna Gora sad nažalost pripada Crnogorcima, iako su Crnogorci ustvari Srbi. Pa neka svi znaju da ja ne sprečavam nikakvo pomirenje, nego da se radi samo o tome da vi ne možete da se pomirite s rezultatima izbora u Srbiji.
- Meni je posve svejedno što ćete vi izjaviti. Potpuno je jasno da je naš sastanak neodrživ i da za takav susret još nije došlo vrijeme.
- A vi kao računate da će opet svi da govore: „Toma ovakav, Toma onakav, Toma izbegava dijalog, Toma nastavlja da opstruiše...“ Idite, bre, dođavola! Što ko čovek ne kažete: „Neću nikad i nigde da se sastanem sa Tomom Nikolićem!“?!
- Ja kao ozbiljan i odgovoran državnik ne isključujem mogućnost sastanka, ali kad dođe vrijeme.
- A šta da se radi u međuvremenu do dolaska tog vremena? Ko da rešava probleme povratka izbeglih lica?
- Koliko ja znam, došlo je do zastoja u procesu povratka, pa budući da povratka trenutačno nema, onda nema ni problema povratka. Ukoliko se proces povratka ipak nastavi, tada možemo očekivati i nastavak problema, pa tako i nastavak njihova rješavanja.
- A šta da radimo sa ovim tužbama za genocid?
- To su me, evo baš danas, pitali i novinari, pa vam mogu reći isto što sam i njima kazao. Vidite, ja i kao pravnik i kao državnik mislim da te tužbe nisu toliko važne.
- Kako nisu?
- Pa one imaju jedan, kako bih vam to rekao, više onako emotivni karakter.
- Bog me ubio ako ja vas išta razumem...
- Razumijete valjda što su emocije?
- Emocije? Mislite: osećanja, simpatisanja, ljubav i tako to?
- Upravo tako.
- Hoćete da kažete da smo toliko emotivni da volimo da se tužakamo?
- Pa ne mislim baš tako banalno.
- Nego šta mislite: da bez emocija nema ni genocida? Ili da bez genocida nema emocija?
- Ne razumijem u čemu je vaša dvojba.
- Pa u tome šta ste zapravo, kog đavola, mislili kad ste izjavili da naše tužbe za genocid imaju emotivni karakter: jel' se mi volimo zato što se ubijamo il' se ubijamo zato što se volimo? Jesu li nam emocije genocidne il' su nam genocidi emotivni?
- Alo, jel to gospodin Josipović?
- Da, ja sam. Izvolite!
- Izvinite ako smetam. Nadam se da ne prekidam u važnom poslu.
- Ne mislite valjda da se ja, kao ozbiljan državnik, bavim nevažnim poslovima.
- Pa izvinite što vas prekidam...
- Ne prekidate... Zapravo, prekidate. Upravo sam u nekoj važnoj pauzi između važnih državničkih poslova. Kao što vjerojatno znate, bio sam na svečanoj objavi Registra hrvatskih branitelja, potom sam priredio svečani državnički prijem za aktivne i umirovljene generale, a sada ću, sada ću, ne znam, moram pogledati u raspored...
- Da nećete na manevre?
- Kakve manevre?
- Vojne manevre. Vidim da ste zauzeti sve samim vojnim pitanjima...
- Posve normalno. Pa ja sam vrhovni zapovjednik Oružanih snaga.
- Blago vama. Kod vas ko da je rat... Prosto vam zavidim.
- Kakav rat? I zašto mi zavidite?
- Zato što mi ne smemo ni da se igramo rata.
- Koji vi? I zašto ne smijete?
- Zato što se sad igramo mira. Takva direktiva, pa ko pobedi... Vidite ovo na severu Kosova. Utrkujemo se sa Šiptarima, pardon, Albancima ko će da bude veći mirotvorac.
- Kažete: Kosovo? Oprostite, tko ste vi i odakle zovete?
- Izvinite, nisam se predstavio. Mislio sam da ćete da mi poznate glas.
- Kako da vam prepoznam glas?
- Po sluhu, kako drugačije. Bije vas glas da ste apsolutni sluhista.
- Kako za koga. Dakle, tko ste vi, molit ću lijepo? Već nekoliko dragocjenih minuta ne
znam na koga trošim svoje državničko vrijeme.
- Pa na kolegu državnika. Ja sam, bre, Josipoviću – Toma Nikolić.
- Oprostite, ali rekao sam vam već da imam važnih državničkih obveza...
- Nemojte sad da prekidamo, sad kad se bliži naš sastanak.
- Kakav sastanak?
- Ovaj na neutralnom terenu, što ga je zakazala ova, kako se zove, Igumanska inicijativa.
- Igumanska? Mislim da imate slovo „u“ viška.
- Nemojte vi, molim vas, da mi govorite o slovu „u“. Ko da ja ne znam...
- A što vi to znate?
- Pa to da ste svi vi isti.
- Tko je isti? Ja sam, kao što je cijelom svijetu poznato, deklarirani antifašist, iz partizanske obitelji na koju sam osobito ponosan...
- Nemojte mene da farbate. Mi Srbi dobro znamo da je petokraka bila i ostala samo nevešta maska za ustaštvo, od onog srboždera Broza naovamo...
- Stvarno ne želim slušati te vaše četničke bljezgarije!
- Pa vi ste prvi počeli sa slovom „u“...
- Vi ste opsjednuti tim slovom, i to toliko da ste ga ugurali i u Igmansku inicijativu. Igmanska, razumijete, a ne Igumanska! Dobila je ime po planini Igman, a ne po nekakvom igumanu.
- A kako je planina dobila ime? Tako što su bosanske ustaše uzele svoje slovo i onda od Igumana ostao Igman. Da mu se zatre seme i poreklo, da mu se ne zna srpski rod. I da onda, takav odrođen, može da se proda ko neko neutralno mesto za naš sastanak. Da se mene, kao predsednika Srbije, u startu ponizi i navuče da odustanem od tog sastanka, pa da ceo svet govori: „Eno ga, opet onaj Toma uprsko stvar, opet on remeti mirotvorne napore u regionu...“ Ali jok! Neće Toma da odustane. Toma sad zove da vidi kad se mi, majkoviću, sastajemo na tom Igumanu, Igmanu, Iks-manu, zovite ga kako god hoćete, baš mene zabole kako ćete vi da ga zovete...
- Koliko je meni poznato, Igman uopće nije bio predviđen kao mjesto sastanka.
- Kako nije? Lepo je pisalo: sastanak predsednika Srbije i Hrvatske na neutralnom terenu. Pa eto, neka vam i to bude: neka naša, a ne vaša, teritorija bude uzeta kao neutralna.
- Ma otkad je Igman vaš? Kako vas nije sram da svojatate planinu koja se nalazi u Federaciji BiH? I na kojoj se, nota bene, uopće nismo trebali sastati.
- A gde smo trebali da se sastanemo?
- Na neutralnom terenu u Podgorici.
- Kako može srpska Crna Gora da bude neutralan teren? To je isto ko da su ti igmanci zakazali naš susret na neutralnom terenu u opevanom selu Cvetojevac.
- A gdje vam je to?
- Selo Cvetojevac, a opština Kragujevac... Sećate se, pobogu, Tozovčeve pesme?
- Dobro da niste rekli da su i Karlobag, Karlovac i Virovitica na neutralnom terenu, a ne u Hrvatskoj!
- Ja sam reko šta sam reko. A to za Karlovac i Karlobag, ja sam, izvinite, jasno i glasno izjavio da je to sada nažalost u Hrvatskoj. Pisalo i u Politici da sam to izjavio, svojim sam očima video.
- Hoće li u Politici pisati i da samostalnu i suverenu Crnu Goru smatrate srpskom?
- Šta ima da se piše ono što i mala deca znaju?!
- Pa ako biste bili ljubazni da i to izjavite, a oni objave. Da svi u regiji dobiju još jednu potvrdu tko priječi napredak u procesu pomirenja.
- E sad ću baš da izjavim, a oni ima da objave šta sam izjavio, da je i Podgorica
neutralni teren, da i Crna Gora sad nažalost pripada Crnogorcima, iako su Crnogorci ustvari Srbi. Pa neka svi znaju da ja ne sprečavam nikakvo pomirenje, nego da se radi samo o tome da vi ne možete da se pomirite s rezultatima izbora u Srbiji.
- Meni je posve svejedno što ćete vi izjaviti. Potpuno je jasno da je naš sastanak neodrživ i da za takav susret još nije došlo vrijeme.
- A vi kao računate da će opet svi da govore: „Toma ovakav, Toma onakav, Toma izbegava dijalog, Toma nastavlja da opstruiše...“ Idite, bre, dođavola! Što ko čovek ne kažete: „Neću nikad i nigde da se sastanem sa Tomom Nikolićem!“?!
- Ja kao ozbiljan i odgovoran državnik ne isključujem mogućnost sastanka, ali kad dođe vrijeme.
- A šta da se radi u međuvremenu do dolaska tog vremena? Ko da rešava probleme povratka izbeglih lica?
- Koliko ja znam, došlo je do zastoja u procesu povratka, pa budući da povratka trenutačno nema, onda nema ni problema povratka. Ukoliko se proces povratka ipak nastavi, tada možemo očekivati i nastavak problema, pa tako i nastavak njihova rješavanja.
- A šta da radimo sa ovim tužbama za genocid?
- To su me, evo baš danas, pitali i novinari, pa vam mogu reći isto što sam i njima kazao. Vidite, ja i kao pravnik i kao državnik mislim da te tužbe nisu toliko važne.
- Kako nisu?
- Pa one imaju jedan, kako bih vam to rekao, više onako emotivni karakter.
- Bog me ubio ako ja vas išta razumem...
- Razumijete valjda što su emocije?
- Emocije? Mislite: osećanja, simpatisanja, ljubav i tako to?
- Upravo tako.
- Hoćete da kažete da smo toliko emotivni da volimo da se tužakamo?
- Pa ne mislim baš tako banalno.
- Nego šta mislite: da bez emocija nema ni genocida? Ili da bez genocida nema emocija?
- Ne razumijem u čemu je vaša dvojba.
- Pa u tome šta ste zapravo, kog đavola, mislili kad ste izjavili da naše tužbe za genocid imaju emotivni karakter: jel' se mi volimo zato što se ubijamo il' se ubijamo zato što se volimo? Jesu li nam emocije genocidne il' su nam genocidi emotivni?
