Istoričarka Ljubinka Trgovčević govori za RSE, uoči posete premijera Albanije Edija Rame Beogradu, o istoriji sprsko albanskih odnosa za koje kaže da nije bila samo istorija neprijateljstava, već i prijateljstava. Problemi nastaju kada počinju da se stvaraju nacionalne države na Balkanu čije se mape mega-država preklapaju i prekriljuju albanski prostor. Albanska država se stvarala najkasnije, u XX veku, kada su već postojale formirane nacionalne države koje su svojatale albanski prostor.
RSE: Ovaj razgovor vodimo uoci prve posete jednog visokog zvaničnika iz Albanije posle 70 godina. Verujete li da će to ostati kao neki važan datum u istoriji albansko – srpskih odnosa?
Trgovčević: Nisam sklona velikim rečima, da kažem da je to neka istorijska prekretnica , ali u svakom slučaju je veoma važan dogadjaj. Naime, već decenijama odnosi između Jugoslavije, a kasnije i Srbije i Albanije su poremećeni, a istovremeno se radi o državama koje su veoma blizu. One se sada direktno ne graniče, ali postoje i postojaće narodi koji su tu živeli vekovima. Svaki dijalog je jako koristan. Sa te strane mislim da će ovo biti neki novi početak i želela bih da bude na dobro, oba naroda i obe države.
RSE: Nakon poznatog incidenta na stadionu sa mapom velike Albanije, čak su i dva premijera na društvenim mrežama polemisali oko koncepta velike Albanije i velike Srbije. Da li su ta dva koncepta bili u pozadini albansko – srpskih sukoba u XX veku?
Trgovčević: Može se govoriti da su ti sukobi počeli još od XIX veka jer ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je XIX vek doba stvaranja nacija. Moderne nacije su nastajale u XIX veku. Tada je nastala i moderna srpska država i konstituisala se srpska nacija. Poput svih drugih naroda, ona je želela da okupi sve pripadnike svoga naroda u jednu nacionalnu državu. To je tada bila moderna ideja. Sa današnjeg stanovišta, tu ideju, takozvane velike Srbije, ili svi Srbi na okupu, ne možemo da razumemo kao nešto što je nemoderno. Tako su radili Nemci, tako su radili Italijani, tako su radili svi narodi.
Sa druge strane, u to doba nastaju balkanski narodi. Konstituisali su se Hrvati, Rumuni, Bugari i Grci, a albanski nacionalni pokret je kasnio. Prvi izrazi želje Albanaca da, poput ostalih balkanskih naroda, žive u jednoj državi, gde će okupiti sve svoje sunarodnike, počeli su 1878. godine sa Prizrenskom ligom. Oni tada konstituišu svoj nacionalni program i izlaze po prvi put sa idejom da žive u jedinstvenoj etničkoj državi Albanaca.
Dakle, konstituisanje albanske nacije je kasnilo i zato je ono došlo u sukob sa tada već postojećim programima svih drugih balkanskih država. Imamo Grčku megal ideju, koja naravno okuplja i deo na kom su živeli Albanci, imamo takozvanu veliku Bugarsku ili San Stefansku Bugarsku, imamo to što bi zvali velika Srbija, ili velika Jugoslavija. Ono što je karakteristično, da oni koji su zakasneli sa svojim nacionalnim programima, izazivaju mržnju i otpor svih drugih naroda.
Kada se konstituisala albanska nacionalna ideja, koju mi zovemo projekt velike Albanije ili etničke Albanije, naišla je na otpor svih balkanskih naroda. To je u stvari jedinstven primer da su svi balkanski narodi imali negativan otpor prema stvaranju te države jer su već pre toga bili sami nacrtali velike karte i taj prostor na neki način gledali kao svoj i delili albanski prostor.
RSE: Da li vi danas vidite da su žive te ideje i da su živi ti politički programi? Pitam vas, na primer, za Albaniju posebno, obzirom da je jedna veoma marginalna i mala partija izašla sa programom „ prirodne Albanije“ i da je to izazvalo velike osude, pogotovo u crnogorskoj javnosti?
Trgovčević: Ideje nacionalnih država su bile moderne u XIX veku i to treba razlikovati od XX veka jer tada je to bio izlaz iz multinacionalnih država, gdje su većina naroda, koji su ovde živeli, bili potlačeni ili su bili građani drugog reda. U XX veku, kada se konstituišu moderne države, više etnički koncept ne može da postoji.
Bez obzira što ne postoje u zvaničnim partijskim programima projekti velikih država, očigledno je da te ideje još uvek traju. Ne postoje projekti ni velike Albanije, kao što ne postoji danas ni jedna relevantna politička partija koja će u svoj program staviti projekat velike Srbije. Mi ne možemo da prenebregnemo činjenicu da se karta etničke Albanije vrlo često pojavljuje. Pogledajte samo internet sajtove, ili emigrantsku štampu ili potisnute listove. Ta ideja u određenom trenutku traje i to se vidi u ključnim događajima. Kada su normalne situacije, mi nemamo taj sukob i ne vidimo u mirnim situacijama koliko su te ideje žive i koliko još uvek traju.
To važi i za projekat velike Srbije jer projekat velike Srbije, koji danas nije aktuelan u političkim dokumentima i ni jedan političar, osim bivših radikala, neće se više zalagati za to. Mada, u svakoj situaciji koja postaje krizna, taj projekat se ponovo javlja. On se javlja kada se govori o odnosima u BiH i kada se govori o odnosima sa Albanijom, on se javlja kada se određeni pripadnici naroda osećaju frustrirani.
RSE: Da li je istorija srpsko - albanskih odnosa, zapravo istorija neprijateljstava?
Trgovčević: Ne može se reći da je to istorija neprijateljstava. Naprotiv, mi imamo tokom istorije periode odlične saradnje, periode suživota i periode kada je dolazilo do sukoba. Od kada su Sloveni došli na Balkan, oni žive zajedno sa Albancima na tom prostoru i bili su zajedno delovi nekoliko velikih multinacionalnih država, od Vizantije, pa kasnije do Otomnakog carstva. Tokom prošlih vekova, sve do kraja XIX veka, nemamo periode velikih sukoba, narodnih sukoba, s obzirom da ni jedan ni drugi narod nije tada imao planove velike države.
Ti odnosi u stvari počinju da se zaoštravaju kada balkanski narodi Tursku vide kao elementarnog neprijatelja, odnosno islam vide kao nešto što treba proterati sa Balkana. Tu se naravno Albanci javljaju kao „drugi“. Oni jesu „drugi“ u odnosu na balkanske narode. Govore drugim jezikom, oni su njima strani,oni su muslimani. Radi toga se taj koncept balkanskih država, kao hrišćanskih država, sukobljava sa Albancima.
RSE: Da li je zabluda da Srbija nikada nije vodila osvajačke ratove? Šta je sa Balkanskim ratovima, kada je u pitanju Albanija?
Trgovčević: Balkanski ratovi se mogu tumačiti i kao oslobodilački i kao osvajački. U tom trenutku se smatralo da jaka država može da opstane jedino ako ima more. Srpska vojska je izašla na takozvano „srpsko primorje“. Došla je do Drača, postoje razglednice i fotografije o tome i ona je tu bila skoro godinu dana. Čitav prostor severne Albanije, otprilike do reke Škube, bio je tada u srpskom posedu jer su se tada sve balkanske države dogovarale kako da podele taj etnički prostor. Isto je postupala i Grčka i Crna Gora.
Dakle, nema tu neke razlike. Nije Srbija bila jedina sa idejom da se Albancima ne dopusti da stvore sopstvenu državu. Ta ideja da Srbija, ako već ne može da izađe na Egejsko more, pored Soluna, s obzirom da je bila sa Grčkom u prijateljskim odnosima, mora da izađe na Jadransko more preko severne Albanije, trajala je čitavo vreme I svetskog rata. Srbi su još jedanput pokušali, na konferenciji mira u Parizu su generali tražili da se okupira čitava severna Albanija.
RSE: Da li je Albanija sve vreme pretendovala na Kosovo, kao deo svoje teritorije?
Trgovčević: Jeste, jer ona je mlada država koja želi svoj etnički prostor. Albanska država je smatrala da je to etnički prostor Albanaca, tako da je u većini albanskih programa i Kosovo bilo sastavni deo njihovog etničkog prostora. Zato postoje mape te velike Albanije, koje se formiraju još od stvaranja država. U trenutku kada se stvara albanska država, 1912. godine, Kosovo postaje deo srpske države, kao i Makedonija.
RSE: Da li posle I svetskog rata počinje prisilna kolonizacija i pokušaj promene etničkog sastava na Kosovu?
Trgovčević: Tada dolazi do agrarne reforme. Ne treba zaboraviti da je reč o prostoru koji je bio deo Otomanskog carstva. Srpska država pokušava da reši, kao što će pokušati i posle II svetskog rata, agrarnom reformom podelu begovske zemlje i da tu naseli Srbe i Crnogorce. Isto je urađeno i u Vojvodini. Dakle tu ne postoji razlika. Rumuni su to isto uradili sa zemljom bivših austrougarskih velikoposednika, urađeno je to isto i u Sloveniji. To je nešto što se radilo. Tu nije Srbija izuzetak.
RSE: Posle II svetskog rata, na Kosovu je uvedena vojna uprava i iza toga ide jedan period koji se smatra dosta nepovoljnim u odnosu na tretman Albanaca na Kosovu. Da li bi se Albanci pre integrisali u Jugoslaviji, da su dobili status naroda?
Trgovčević: Moguće je. Istoričarima je jako teško da govore šta bi bilo, kad bi bilo, dakle mi ne znamo šta bi sve drugo uticalo na postojanje te države i šta bi uticalo na njeno rušenje. Neki drugi narodi su imali status naroda, poput Makedonaca i Crnogoraca. Da su i Albanci dobili to pravo, s obzirom na njihov veliki broj, moguće je da bi upravo ta činjenica omogućila njihovu lakšu integraciju u tu zajedničku državu.
RSE: Kada je Srbija konačno izgubila šansu za zajednički život sa Albancima?
Trgovčević: Po mom utisku, to je bilo osamdesetih godina. Tada, kada je srpska politika počela da se okreće rešavanju svog nacionalnog pitanja. Mislim da je to bila poslednja šansa.
Albanci na Kosovu su formalno imali sva prava. Obrazovanje na svom jeziku, bez obzira što su smatrani etničkom manjinom, formalno su imali sva prava, kao i drugi narodi. Problem je bio što se ekonomija na Kosovu nije razvijala i što se privreda nije razvijala na Kosovu. Tamo je bila skoncentrisana teška industrija, a istovremeno smo imali prostor sa najvećim prirodnim priraštajem u okviru čitave Jugoslavije.
Kod nas se stalno govori o tom velikom natalitetu albanskih žena i o tome da ih politika tera da samo rađaju. Osamdesetih godina sam bila vrlo često na Kosovu. Tada nisam upoznala ni jednu profesorku, radnicu u vrtićima, ili svejedno gde sam bila, koja je imala više od dvoje dece. Dakle, ekonomski, zaposlena žena, koja vodi i svoj profesionalni život, nie više samo majka. Bili su katastrofalni podaci u opštini Kosovska Vitina, pet sela koja sam obišla 1986. godine. Iz pet sela, iz svih osnovnih škola, samo je jedna devojčica otišla da se školuje u srednju školu. Na moje pitanje, zašto, odgovor je bio zato što nema posla. Deset godina pre toga, sedamdesetih, više od 60% devojčica je išlo u školu.
Mnogi razlozi raspada i odvajanja dva naroda bili su u tome da ekonomija nije ponudila nikakvo rešenje. One priče, što smo slušali od 1971. godine, ko koga u Jugoslaviji eksploatiše, se mogu apsolutno primeniti i na primeru Kosova.
RSE: Kada su počele parole, „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji“?
Trgovčević: To je od osamdesetih godina. U stvari na neki način, taj etnički stereotip o Albancima, kao nižim bicima, postoji dugo u okviru srpskog društva, s obzirom da je reč o prostoru koji je bio jako siromašan i gde su ljudi bili dosta siromašni. Oni nisu bili drugi, samo zato što su bili muslimani, već su bili drugi i po svom ekonomskom položaju. Čuveni stereotip nam je dao Slobodan Selinić sa svojim prikazom Šiptara. Mi njih, odnosno Albance smo videli kao nekoga ko je loše obrazovan i ko pripada onom sloju ljudi koji rade najteže poslove: testerišu drva, nose ugalj i tako dalje. To je nešto što traje. Naravno, situacija koja je nastala osamdesetih godina, sa bujanjem srpskog nacionalizma,obnovila je sve te stereotipe. Ali, to je pre svega prouzrokovano politikom. Ako jedan narod ima autonomiju, a on je imao u okviru Jugoslavije, i vi njemu to ukinete, naravno da će da se buni.
RSE: Da li je posle devedesetih godina, kada se dešavalo sve to što se događalo, bilo ikakavih šansi da se normalizuju odnosi i da Kosovo ostane deo Srbije?
Trgovčević: Mislim da nije, jer su u međuvremenu Albanci zaista razumeli da su oni bili podređeni u Jugoslaviji. O tome, koliko i kako, nemamo vremena da razgovaramo, ali u svakom slučaju mislim da je bilo suviše kasno. Mislim da je početak osamdesetih godina bio poslednji trenutak kada se još moglo nešto učiniti da oni ostanu u sastavu srpske države, odnosno Jugoslavije.
RSE: Kako vi reagujete kada danas čujete „ naša južna pokrajina“?
Trgovčević: Naši političari kažu da je to još uvek deo Srbije. Mi znamo da to defakto nije tako, ali pošto ćemo jednog dana ipak doći u tu fazu, čekam taj trenutak kada ćemo ponovo biti samo dobri susedi, a mi i Albanci dobri prijatelji.
RSE: Da li verujete da je blizu konačno rešenje i da će početi istorija albansko-srpskog prijateljstva?
Trgovčević: Mislim da neće još uvek. Možda će se na nivou političkih dogovora politički problemi rešiti potpisivanjem još nekih sporazuma, ili de facto priznavanjem status quoa. Kosovo postoji, hteli mi to ili ne.
RSE: To znači da ne verujete da će biti dekomponovanje Balkana u nekom doglednom vremenu?
Trgovčević: Ne verujem u narednih nekoliko godina, ali mi u mnoge stvari nismo verovali, pa se događaju. Pre petnaestak godina, mi smo još uvek mogli da govorimo o tome da nema više u Evropi stvaranja novih država. Vidimo da se svaki dan ti procesi dešavaju. Ne možemo reći da se nešto neće desiti. Ono što očekujem od ove posete je da to bude novi korak na priznavanju faktičke situacije na terenu. Mislim da je dosta da mi Srbi sebi zatvaramo oči i da ne vidimo šta se dešava oko nas. Moramo, sve ljude oko nas, voleli ih ili ne, gledati kao susede i pokušavati sa njima da razvijemo nešto što je u obostranom interesu.
RSE: Šta nas je naučila istorija iz albansko - srpskih odnosa?
Trgovčević: Ni jedan narod nema sreće, ako samo veruje u neke nacionalne mitove i nacionalne ideje. Prvo, mi moramo svi sebe da uverimo da nismo najbolji. To je važno. Da nismo jedini ispravni. I to je važno. Isti je primer i sa srpsko - albanskim odnosima posle ovog drona. Naše izjave da mi nikada nismo imali bilo kakvih negativnih primisli prema stanovnicima Albanije, ili stanovnicima, našim Albancima na Kosovu, pokazale su se kao netačne. To je netačno jer zaista, još uvek, koliko god da je mirno, čim dođe neki krizni trenutak, gomila ljudi, koji možda nikada u životu nisu sreli ni jednog stanovnika Kosova, Albanca, ili ni jednog stanovnika Albanije, vikace i govoriti smrtne presude i ružne reči o Albancima.
