Priredio Dragan Štavljanin
Najvažnije reči u poslednjoj deceniji nisu bile “rat protiv terorizma” (war on terror) već “napravljeno u Kini” (made in China), piše Lajonel Barbir (Lionel Barber) u britanskom “Fajnenšel tajmsu” (The Financial Times).
U jutro 11. septembra 2001. američka budućnost je izgledala blistavo, kao što su bili bistri i oblaci iznad Donjeg Menhetna. Barel sirove nafte je koštao 28 dolara. Federalna vlada je imala suficit, odnosno višak u budžetu. Najmoćnija država na svetu je živela u miru.
Deset godna nakon toga, barel nafte je oko 115 dolara. Američki budžetski deficit za ovu godine iznosiće 1,580 milijardi dolara, što je najviše u istoriji. Američka ekonomija je u velikim problemima nakon finansijskog kraha 2008. Američke snage i dalje ratuju protiv islamskih pobunjenika i terorista – od Avganistana i Pakistana do Nigerije i Jemena.
Admiral Majk Mulen (Mike Mullen), odlazeći načelnik združenog štaba američkih oružanih snaga, opisao je dug kao najveću pretnju bezbednosti SAD. Nedavno je agencija “Standard and Purs” (Standard & Poor’s) snizila kreditni rejtnig SAD što potvrđuje opadanje njene moći. Mada ne postoji direktna veza između terorističkih napada 11. septembra i sadašnjih ekonomskih teškoća SAD, “rat protiv terorizma” koji je usledio koštao je oko dve hiljade milijardi dolara, što je više nego duplo od troškova rata u Vijetnamu.
Tadašnji predsednik Džordž Buš (George W. Bush) odgovorio je na napade na “Kule bliznakinje” i Pentagon, pokretanjem ratova u Avganistanu i Iraku – ratobornim uniteralizmom nauštrb savezništava i međunarodnog prava – kao i skoro jevanđelističkom promocijom liberalne demokratije na Bliskom istoku. Njegova beskompromisna politika je uzdrmala savezništvo sa Evropom, kao i spoljnopolitičku poziciju SAD.
Kada je reč o pozitivnoj strani, Amerika je za sada izbegla nove terorističke napade na svojoj teritoriji. Ostale zemlje nisu bile te sreće. Bombaški napadi na Bali (2002.), Madrid (2004.) i London (2005.) nisu dosegli razmere 11. septembra, ali je u njima stradalo nekoliko stotina ljudi. Moć Al Kaide je opala, ali nije u potpunosti neutralisana.
Ovogodišnje “arapsko proleće” dovelo je u pitanje stav da Bliski istok – sa izuzetkom Izraela – “urođeno” nije sposoban za demokratske promene. Istina, pad Moamera Gadafija u Libiji potpomognut je avionima NATO-a, ali predsednik Sirije Bašar el-Asad može biti sledeći lider koji će osetiti vreo dah arapskih ulica.
Postavlja se pitanje da li je toliko kritikovani Buš bio u pravu kada je tvrdio da je autokratski status kvo na Bliskom istoku neka vrsta inkubatora za islamski terorizam i, na taj način, predstavlja opasnost za SAD. Ako je odgovor potvrdan, onda je neuspeh njegove administracije manje u pogrešnoj dijagnozi, a više u sprovođenju politike.
Sa ovim je povezano i sledeće pitanje – da li je vojni odgovor na događaje od 11. septembra dosego razmere skupog i neproporcionalnog skretanja pažnje i (rasipanja) resursa, u trenutku kada se svet preoblikovao zbog uspona novih aktera, pre svega Kine?
Selektivnost u savezništvima
Kao posledica napada na “Kule bliznakinje”, započelo je geopolitičko prestrojavanje i prekrajanje koje se može uporediti sa onima iz 1815. godine, ili 1945. i 1989. SAD su stvorile koaliciju protiv terorizma u kojoj su se našli i rivali poput Kine i Rusije.
Oružje američkih trupa u Avganistanu - ilustracija
Vojni odgovor je bio efikasan. Identifikujući počinioce, SAD su izvele briljantnu, improvizovanu kampanju kojom su za nekoliko sedmica Talibani u Avganistanu zbačeni sa vlasti. Mada su lider Talibana Mula Omar i njegov saveznik Osama bin Laden tada umakli, mreža Al Kaide je prilično uzdrmana.
No, tokom godine, SAD su izgubile snažnu moralnu poziciju. Buš je napravio grešku kada je jasno predočio da je nužna promena režima u Iraku u suočavanju sa, kako ju je opisao, “osovinom zla” (axis of evil), u koju je uključio još Iran i Severnu Koreju i potencijalno druge neprijatelje osumnjičene za skrivanje ili sponzorisanje terorizma. Preko noći, SAD su postale “otpadnička država”.
Rasla je zabrinutost zbog objavljivanja nekoliko varijanti doktrine o američkoj nacionalnoj bezbednosti koja je napuštala hladnoratovske koncepte suzbijanja, odnosno zadržavanja (containment) i odvraćanja (deterrence).
Oni su zamenjeni strategijom preventivnog vojnog delovanja, promenama režima i novim načinom ratovanja koje je opravdavalo mučenje i uskraćivanje prava iz Ženevske konvencije osumnjičenima za terorizam.
Stoga su SAD vodile rat u Iraku bez podrške tradicionalnih saveznika kao što su Kanada, Francuska i Nemačka, zatim potpore Saveta bezbednosti UN, kao i ubedljivih dokaza da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje i, na taj način, predstavlja neposrednu pretnju po SAD.
NATO, koji se po prvi put pozvao na član 5. o angažmanu svih članica u kolektivnoj bezbednosti, bio je skrajnut. Moto Vašingtona je bio “misija određuje koaliciju”.
No, selektivnost u savezništvima ima i svoju drugu stranu. Do kraja prošle decenije, evropski saveznici su koristili razne izgovore da se izvuku iz vojnih operacija u Avganistanu, Iraku i Libiji. Stoga je odlazeći američki državni sekretar Robert Gejts (Gates) upozorio ove godine da NATO ubrzano postaje nebitan.
Partnerstvo Vašingtona i Nju Delhija
Moć Evrope je takođe uzdrmana. Ne samo tokom sukoba u Libiji, u kome Nemačka ne učestvuje, a britanske i francuske snage su za nekoliko sedmica ratovanja suočile sa nestašicom municije.
Na početku novog stoleća, poneti uspehom u stvaranju monetarne unije, evropski lideri su se saglasili da stvore od EU najkonkurentniju ekonomsku zonu na svetu.
Deset godina kasnije, dizajn evropske monetarne unije se sam po sebi pokazao u osnovi pogrešan. Ignorisani su mehanizmi kontrole budžetske discipline od strane velikih članica ali i malih, uključujući Nemačku, periferne ekonomije u Grčkoj, Irskoj, Portugaliji i Španiji, koje su rasle zbog niskih kamatnih stopa. Sada se pokazalo da nisu konkurentne.
Tokom drugog Bušovog mandata, zapaljiva retorika je zamenjena umerenijim pristupom. Kao okupacione snage u Avganistanu i Iraku, SAD su bile uvučene u projekat izgradnje nacije. U sličnoj konfuziji, aktuelni predsednik Barak Obama (Barack) i britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron), saopštili su da su obe misije važne, ali su odredili okvir za povlačenje.
Troškovi američkog angažmana u Avganistanu i Iraku iznose oko dve hiljade milijardi dolara. No, Robert Zelik (Zoellick), predsednik Svetske banke i bivši zamenik američkog državnog sekretara, smatra da zemlja bogata poput SAD, može sebi da priušti takav trošak. On napominje da je 1948. godine američki društveni proizvod po glavi stanovnika iznosio svega četvrtinu današnjeg. Međutim, podržana je Trumanova doktrina o podsticanju demokratije u Evropi i sprečavanju širenja komunizma po svetu, što je koštalo milijarde dolara.
Ilustracija
Da li će seme demokratske transformacije pustiti korenje u Iraku – to je diskutabilnije. Toliko hvaljena američka taktika slanja dodatnih trupa u najkritičnija mesta, spasla je Irak od haosa i mogućeg raspada, ali su odnosi između etničkih grupa – Kurda, sunita i većinskih šiita – ostali napeti. Rušenje Sadama Huseina je omogućilo Iranu da postane dominatna regionalna sila, ostvarujući uticaj kroz šiitsku vladu u Bagdadu. U međuvremenu, nisu obuzdane nukelarne ambicije Teherana.
Takođe, događaji 11. septembra nisu podstakli napore u suočavanju sa još jednom i nerešenom pretnjom regionalnoj stabilnosti: izraelsko-palestinskim sukobom.
I Buš i Obama nisu uspeli da otklone zastoj u pregovorima oko okupiranih teritorija u Gazi i Zapadnoj obali, kao i statusa Jerusalima.
Izraelski premijeri od Arijela Šarona do Benjamina Netanjahua okrenuli su rat protiv terorizma u svoju korist, tvrdeći da bi ustupci ugrozili bezbednost Izraela, a da su grupacije kao što je Hamas – koji je ubedljivo pobedio na izborima u Gazi 2005 – teroristi koji se maskiraju kao legitimni predstavnici Palestinaca.
Uprkos fokusu na borbi protiv terorizma, SAD su i dalje na oprezu kada je reč o ostalim geopolitičkim trendovima.
Najvažniji iskorak je napravljen sa potpisivanjem sporazuma “123” između SAD i Indije 2008. godine o saradnji u civilnoj upotrebi nuklearne energije. Novo strateško partnerstvo između Vašingtona i Nju Delhija ne samo da osigurava protivtežu sve snažnijoj Kini, već i Pakistanu koji poseduje nuklearno oružje. Reč je o dugogodišnjem, ali sve nepredvidljivijem i neukrotivijem američkom savezniku u južnoj Aziji.
“U vlasništvu Kine”
S druge strane, kinesko-američki odnosi su dosegli nivo, koji se može opisati kao ne više od “nelagodnog prilagođavanja”. Peking gleda na Vašington (u najboljem slučaju) “ni kao prijatelja niti kao neprijatelja”, dok su se SAD prekasno probudile na kineski izazov njihovoj dominaciji na Pacifiku.
Peking nevoljno vrši pritisak na svog nepredvidljivog suseda sa nuklearnim oružjem u Severnoj Koreji. Međutim, prisutna je nacionalistička groznica oko Tajvana i osetljivost na teritorijalne sporove sa Japanom, Južnom Korejom i Vijetnom. Na kraju, najvažniji geopolitički razvoj u poslednjih deset godina nije se desio na bojnom polju već u finansijskom sistemu.
Globalna finansijska kriza je izazvana pogrešnom regulativom i izopačenim podsticajima banaka koje su davale kredite siromašnim Amerikancima, a koji nisu bili u stanju da ih vrate, kao i gigantskim polugama koje su imale u finansijskom sistemu.
Ove distorzije, odnosno iskrivljenosti, stvorene su, delimično, zbog globalnih neravnoteža koje su podsticali Amerikanci živeći na račun jeftinih kredita i uvozom (jeftine) kineske robe.
Broker u Kini - ilustracija
Do “Velikog sloma” 2008., ova finansijska vrteška je funkcionisala. Zahvaljujući jeftinim toškovima rada, Kina je izvozila deflaciju u ostatak sveta. Kina finansira američki deficit tako što svojim viškovima kupuje američke državne obveznice.
Tri godine nakon početka finansijske krize, svetska ekonomija je okrenuta naglavačke. Umanjena je moć SAD, Evropa je skrajnuta, a Azija je, za sada, u usponu.
Razmotrimo trendove u širem istorijskom kontekstu.
Udeo Azije u globalnoj ekonomiji, u smislu kupovne moći, iznosio je svega 8 odsto 1980. godine, da bi prošle godine dostigao 24 procenta. Vrednost azijskih berzi iznosi 31 odsto globalne tržišne kapitalizacije, dok Evropa zaostaje sa 24 procenta, a SAD su za “dlaku” ispred sa 32 odsto.
Kina je prošle godine pretekla Nemačku kao najveći svetski izvoznik. Kineske banke su rangirane među najveće u svetu po tržišnoj kapitalzaciji. Podaci o uvozu takođe mnogo govore. Svet u razvoju postaje motor globalne ekonomije. Od proizvodnje cementa do jaja, Kina je sada preuzela primat od SAD kao najveće tržište automobila.
Neutoljiv apetit Kine za robom stvara nove trgovačke rute, pre svega sa novim centrima moći, kao što je Brazil. Kina je prošle godine nadmašila SAD kao najveći trgovinski partner Brazila. Latinska Amerika, region koji je nekada bio poznat po nestabilnosti, prolazi kroz ovu krizu faktički netaknuta. Smanjuje se broj siromašnih, jača srednja klasa, a tržišta bujaju.
Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice), savetnica za nacionalnu bezbednost i državna sekretarka u Bušovoj administraciji, opisala je multipolarnost kao teoriju rivaliteta, kao nužno zlo. U ekonomskom smislu, multipolarnost nagoveštava novi poredak u kome je međuzavisnost standard, a SAD, mada i dalje predominantne, više ne igraju ulogu hegemona.
Govoreći o nasleđu 11. septembra Žerar Lajons (Gerard Lyons), glavni ekonomista Standard Chartered Bank, kazao je da u protekloj deceniji tri najvažnije reči nisu bile “rat protiv terorizma”, već “made in China”. Imajući u vidu sadašnje trendove, tri najvažanije reči u ovoj deceniji biće “u vlasništvu Kine” (owned by China).
Najvažnije reči u poslednjoj deceniji nisu bile “rat protiv terorizma” (war on terror) već “napravljeno u Kini” (made in China), piše Lajonel Barbir (Lionel Barber) u britanskom “Fajnenšel tajmsu” (The Financial Times).
U jutro 11. septembra 2001. američka budućnost je izgledala blistavo, kao što su bili bistri i oblaci iznad Donjeg Menhetna. Barel sirove nafte je koštao 28 dolara. Federalna vlada je imala suficit, odnosno višak u budžetu. Najmoćnija država na svetu je živela u miru.
Deset godna nakon toga, barel nafte je oko 115 dolara. Američki budžetski deficit za ovu godine iznosiće 1,580 milijardi dolara, što je najviše u istoriji. Američka ekonomija je u velikim problemima nakon finansijskog kraha 2008. Američke snage i dalje ratuju protiv islamskih pobunjenika i terorista – od Avganistana i Pakistana do Nigerije i Jemena.
Admiral Majk Mulen (Mike Mullen), odlazeći načelnik združenog štaba američkih oružanih snaga, opisao je dug kao najveću pretnju bezbednosti SAD. Nedavno je agencija “Standard and Purs” (Standard & Poor’s) snizila kreditni rejtnig SAD što potvrđuje opadanje njene moći. Mada ne postoji direktna veza između terorističkih napada 11. septembra i sadašnjih ekonomskih teškoća SAD, “rat protiv terorizma” koji je usledio koštao je oko dve hiljade milijardi dolara, što je više nego duplo od troškova rata u Vijetnamu.
Tadašnji predsednik Džordž Buš (George W. Bush) odgovorio je na napade na “Kule bliznakinje” i Pentagon, pokretanjem ratova u Avganistanu i Iraku – ratobornim uniteralizmom nauštrb savezništava i međunarodnog prava – kao i skoro jevanđelističkom promocijom liberalne demokratije na Bliskom istoku. Njegova beskompromisna politika je uzdrmala savezništvo sa Evropom, kao i spoljnopolitičku poziciju SAD.
Kada je reč o pozitivnoj strani, Amerika je za sada izbegla nove terorističke napade na svojoj teritoriji. Ostale zemlje nisu bile te sreće. Bombaški napadi na Bali (2002.), Madrid (2004.) i London (2005.) nisu dosegli razmere 11. septembra, ali je u njima stradalo nekoliko stotina ljudi. Moć Al Kaide je opala, ali nije u potpunosti neutralisana.
Ovogodišnje “arapsko proleće” dovelo je u pitanje stav da Bliski istok – sa izuzetkom Izraela – “urođeno” nije sposoban za demokratske promene. Istina, pad Moamera Gadafija u Libiji potpomognut je avionima NATO-a, ali predsednik Sirije Bašar el-Asad može biti sledeći lider koji će osetiti vreo dah arapskih ulica.
Postavlja se pitanje da li je toliko kritikovani Buš bio u pravu kada je tvrdio da je autokratski status kvo na Bliskom istoku neka vrsta inkubatora za islamski terorizam i, na taj način, predstavlja opasnost za SAD. Ako je odgovor potvrdan, onda je neuspeh njegove administracije manje u pogrešnoj dijagnozi, a više u sprovođenju politike.
Sa ovim je povezano i sledeće pitanje – da li je vojni odgovor na događaje od 11. septembra dosego razmere skupog i neproporcionalnog skretanja pažnje i (rasipanja) resursa, u trenutku kada se svet preoblikovao zbog uspona novih aktera, pre svega Kine?
Selektivnost u savezništvima
Kao posledica napada na “Kule bliznakinje”, započelo je geopolitičko prestrojavanje i prekrajanje koje se može uporediti sa onima iz 1815. godine, ili 1945. i 1989. SAD su stvorile koaliciju protiv terorizma u kojoj su se našli i rivali poput Kine i Rusije.
Vojni odgovor je bio efikasan. Identifikujući počinioce, SAD su izvele briljantnu, improvizovanu kampanju kojom su za nekoliko sedmica Talibani u Avganistanu zbačeni sa vlasti. Mada su lider Talibana Mula Omar i njegov saveznik Osama bin Laden tada umakli, mreža Al Kaide je prilično uzdrmana.
No, tokom godine, SAD su izgubile snažnu moralnu poziciju. Buš je napravio grešku kada je jasno predočio da je nužna promena režima u Iraku u suočavanju sa, kako ju je opisao, “osovinom zla” (axis of evil), u koju je uključio još Iran i Severnu Koreju i potencijalno druge neprijatelje osumnjičene za skrivanje ili sponzorisanje terorizma. Preko noći, SAD su postale “otpadnička država”.
Rasla je zabrinutost zbog objavljivanja nekoliko varijanti doktrine o američkoj nacionalnoj bezbednosti koja je napuštala hladnoratovske koncepte suzbijanja, odnosno zadržavanja (containment) i odvraćanja (deterrence).
Oni su zamenjeni strategijom preventivnog vojnog delovanja, promenama režima i novim načinom ratovanja koje je opravdavalo mučenje i uskraćivanje prava iz Ženevske konvencije osumnjičenima za terorizam.
Stoga su SAD vodile rat u Iraku bez podrške tradicionalnih saveznika kao što su Kanada, Francuska i Nemačka, zatim potpore Saveta bezbednosti UN, kao i ubedljivih dokaza da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje i, na taj način, predstavlja neposrednu pretnju po SAD.
NATO, koji se po prvi put pozvao na član 5. o angažmanu svih članica u kolektivnoj bezbednosti, bio je skrajnut. Moto Vašingtona je bio “misija određuje koaliciju”.
No, selektivnost u savezništvima ima i svoju drugu stranu. Do kraja prošle decenije, evropski saveznici su koristili razne izgovore da se izvuku iz vojnih operacija u Avganistanu, Iraku i Libiji. Stoga je odlazeći američki državni sekretar Robert Gejts (Gates) upozorio ove godine da NATO ubrzano postaje nebitan.
Partnerstvo Vašingtona i Nju Delhija
Moć Evrope je takođe uzdrmana. Ne samo tokom sukoba u Libiji, u kome Nemačka ne učestvuje, a britanske i francuske snage su za nekoliko sedmica ratovanja suočile sa nestašicom municije.
Uprkos fokusu na borbi protiv terorizma, SAD su i dalje na oprezu kada je reč o ostalim geopolitičkim trendovima.
Na početku novog stoleća, poneti uspehom u stvaranju monetarne unije, evropski lideri su se saglasili da stvore od EU najkonkurentniju ekonomsku zonu na svetu.
Deset godina kasnije, dizajn evropske monetarne unije se sam po sebi pokazao u osnovi pogrešan. Ignorisani su mehanizmi kontrole budžetske discipline od strane velikih članica ali i malih, uključujući Nemačku, periferne ekonomije u Grčkoj, Irskoj, Portugaliji i Španiji, koje su rasle zbog niskih kamatnih stopa. Sada se pokazalo da nisu konkurentne.
Tokom drugog Bušovog mandata, zapaljiva retorika je zamenjena umerenijim pristupom. Kao okupacione snage u Avganistanu i Iraku, SAD su bile uvučene u projekat izgradnje nacije. U sličnoj konfuziji, aktuelni predsednik Barak Obama (Barack) i britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron), saopštili su da su obe misije važne, ali su odredili okvir za povlačenje.
Troškovi američkog angažmana u Avganistanu i Iraku iznose oko dve hiljade milijardi dolara. No, Robert Zelik (Zoellick), predsednik Svetske banke i bivši zamenik američkog državnog sekretara, smatra da zemlja bogata poput SAD, može sebi da priušti takav trošak. On napominje da je 1948. godine američki društveni proizvod po glavi stanovnika iznosio svega četvrtinu današnjeg. Međutim, podržana je Trumanova doktrina o podsticanju demokratije u Evropi i sprečavanju širenja komunizma po svetu, što je koštalo milijarde dolara.
Da li će seme demokratske transformacije pustiti korenje u Iraku – to je diskutabilnije. Toliko hvaljena američka taktika slanja dodatnih trupa u najkritičnija mesta, spasla je Irak od haosa i mogućeg raspada, ali su odnosi između etničkih grupa – Kurda, sunita i većinskih šiita – ostali napeti. Rušenje Sadama Huseina je omogućilo Iranu da postane dominatna regionalna sila, ostvarujući uticaj kroz šiitsku vladu u Bagdadu. U međuvremenu, nisu obuzdane nukelarne ambicije Teherana.
Takođe, događaji 11. septembra nisu podstakli napore u suočavanju sa još jednom i nerešenom pretnjom regionalnoj stabilnosti: izraelsko-palestinskim sukobom.
I Buš i Obama nisu uspeli da otklone zastoj u pregovorima oko okupiranih teritorija u Gazi i Zapadnoj obali, kao i statusa Jerusalima.
Izraelski premijeri od Arijela Šarona do Benjamina Netanjahua okrenuli su rat protiv terorizma u svoju korist, tvrdeći da bi ustupci ugrozili bezbednost Izraela, a da su grupacije kao što je Hamas – koji je ubedljivo pobedio na izborima u Gazi 2005 – teroristi koji se maskiraju kao legitimni predstavnici Palestinaca.
Uprkos fokusu na borbi protiv terorizma, SAD su i dalje na oprezu kada je reč o ostalim geopolitičkim trendovima.
Najvažniji iskorak je napravljen sa potpisivanjem sporazuma “123” između SAD i Indije 2008. godine o saradnji u civilnoj upotrebi nuklearne energije. Novo strateško partnerstvo između Vašingtona i Nju Delhija ne samo da osigurava protivtežu sve snažnijoj Kini, već i Pakistanu koji poseduje nuklearno oružje. Reč je o dugogodišnjem, ali sve nepredvidljivijem i neukrotivijem američkom savezniku u južnoj Aziji.
“U vlasništvu Kine”
S druge strane, kinesko-američki odnosi su dosegli nivo, koji se može opisati kao ne više od “nelagodnog prilagođavanja”. Peking gleda na Vašington (u najboljem slučaju) “ni kao prijatelja niti kao neprijatelja”, dok su se SAD prekasno probudile na kineski izazov njihovoj dominaciji na Pacifiku.
Peking nevoljno vrši pritisak na svog nepredvidljivog suseda sa nuklearnim oružjem u Severnoj Koreji. Međutim, prisutna je nacionalistička groznica oko Tajvana i osetljivost na teritorijalne sporove sa Japanom, Južnom Korejom i Vijetnom. Na kraju, najvažniji geopolitički razvoj u poslednjih deset godina nije se desio na bojnom polju već u finansijskom sistemu.
Globalna finansijska kriza je izazvana pogrešnom regulativom i izopačenim podsticajima banaka koje su davale kredite siromašnim Amerikancima, a koji nisu bili u stanju da ih vrate, kao i gigantskim polugama koje su imale u finansijskom sistemu.
Ove distorzije, odnosno iskrivljenosti, stvorene su, delimično, zbog globalnih neravnoteža koje su podsticali Amerikanci živeći na račun jeftinih kredita i uvozom (jeftine) kineske robe.
Tri godine nakon početka finansijske krize, svetska ekonomija je okrenuta naglavačke. Umanjena je moć SAD, Evropa je skrajnuta, a Azija je, za sada, u usponu.
Razmotrimo trendove u širem istorijskom kontekstu.
Udeo Azije u globalnoj ekonomiji, u smislu kupovne moći, iznosio je svega 8 odsto 1980. godine, da bi prošle godine dostigao 24 procenta. Vrednost azijskih berzi iznosi 31 odsto globalne tržišne kapitalizacije, dok Evropa zaostaje sa 24 procenta, a SAD su za “dlaku” ispred sa 32 odsto.
Kina je prošle godine pretekla Nemačku kao najveći svetski izvoznik. Kineske banke su rangirane među najveće u svetu po tržišnoj kapitalzaciji. Podaci o uvozu takođe mnogo govore. Svet u razvoju postaje motor globalne ekonomije. Od proizvodnje cementa do jaja, Kina je sada preuzela primat od SAD kao najveće tržište automobila.
Neutoljiv apetit Kine za robom stvara nove trgovačke rute, pre svega sa novim centrima moći, kao što je Brazil. Kina je prošle godine nadmašila SAD kao najveći trgovinski partner Brazila. Latinska Amerika, region koji je nekada bio poznat po nestabilnosti, prolazi kroz ovu krizu faktički netaknuta. Smanjuje se broj siromašnih, jača srednja klasa, a tržišta bujaju.
Kondoliza Rajs (Condoleezza Rice), savetnica za nacionalnu bezbednost i državna sekretarka u Bušovoj administraciji, opisala je multipolarnost kao teoriju rivaliteta, kao nužno zlo. U ekonomskom smislu, multipolarnost nagoveštava novi poredak u kome je međuzavisnost standard, a SAD, mada i dalje predominantne, više ne igraju ulogu hegemona.
Govoreći o nasleđu 11. septembra Žerar Lajons (Gerard Lyons), glavni ekonomista Standard Chartered Bank, kazao je da u protekloj deceniji tri najvažnije reči nisu bile “rat protiv terorizma”, već “made in China”. Imajući u vidu sadašnje trendove, tri najvažanije reči u ovoj deceniji biće “u vlasništvu Kine” (owned by China).
