Flaše za mleko, zlatni privesci, dečije cipele, šibice... predmeti koji su pripadali nestalima tokom poslednjeg rata na Kosovu leže razbacani po kućama, kancelarijama i podrumima. Neki su izgubljeni, a neki oštećeni. Skoro tri decenije kasnije – dok svet obeležava Međunarodni dan prisilno nestalih – porodice i civilno društvo i dalje traže stalnim muzej koji bi odao počast nestalima.

Čak i 26 godina posle završetka rata na Kosovu, Fatmire Januzi se seća tačno kako je izgledala odeća koju je njen muž nosio kada ga je poslednji put videla.

Tokom rata, izgubila je kontakt sa suprugom i, sve do 2003. godine, kada je njegovo telo pronađeno u masovnoj grobnici u Suhodolu, Lipljan, Fatmire nije imala nikakve informacije o njemu.

Uz telo su pronađeni i komadi odeće koje je nosio.

"Ništa nam nije ostalo (od njega). Ne znam ko je uzeo (odeću), naša porodica nema ništa. Volela bih da je imam", kaže Fatmirja za RSE.

Ona bi volela da ih ima, makar da ih pokaže svojoj deci koja su bila isuviše mala da bi se sećala svog oca.

"Ostaje mi želja da imam neki trag od njega", dodaje Fatmire, koja je bila trudna sa svojim najmlađim sinom kada joj je suprug nasilno nestao, dok je istovremeno podizala još dvoje dece – jedno od dve godine i drugo od osam meseci.

Sasvim drugačiju sudbinu tokom ovih godina imala je Nataša Šćepanović iz Istoka, koju je poslednji rat na Kosovu ostavio bez oba roditelja.

U svom domu, Nataša čuva heklane rukotvorine i pisma koja je napisao njen otac, koji je bio profesor.

Telo njenog oca – identifikovano DNK analizom – pronađeno je 2003. godine, dok o sudbini svoje majke nikada nije saznala ništa.

Međutim, uspomene koje su njih dvoje ostavili iza sebe – rukotvorine i rukom pisana pisma – Nataša kaže da bi sa velikim zadovoljstvom poklonila muzeju na Kosovu, u kojem bi, pored artefakata, volela da postoji i neki opis njihovog života.

Fatmire i mnogi drugi rođaci nestalih osoba slažu se sa zahtevom za stvaranje stalnog muzeja za nestale.

Zašto su spremni da predaju najvrednije stvari koje imaju od svojih najbližih?

Za viši cilj, kaže Nataša.

"Volela bih da ostane nešto za buduće generacije – njihove biografije, stvari koje su ostale od njih – da naredne generacije mogu to da pročitaju, da im služi kao upozorenje i putokaz kako treba da se živi u budućnosti bez ovakvih tragedija, bez otmica", kaže Nataša.

"Da prenesemo poruku da se ovo nikada više ne ponovi, nikome, ni u jednoj zemlji na svetu", dodaje ona.

Iako njihova bol i zahtev za pravdom ne mogu nadomestiti, predstavnici ovih porodica već godinama podižu glas tražeći osnivanje takvog muzeja.

Ahmet Grajćevci (Grajqevci), koji već 26 godina radi na pronalaženju tela nestalih osoba, objašnjava da je većina artefakata u posedu Instituta za sudsku medicinu pronađen tokom iskopavanja masovnih grobnica.

Odeća, češljevi, upaljači, novčanice, bočice za bebe i dečje igračke… svi ti predmeti su tokom godina prošli kroz Grajćevcijeve ruke.

Prema njegovim rečima, ti predmeti su ili preuzeti od strane članova porodica ili se sada nalaze u podrumu zgrade poznate kao "Rilinđa" u Prištini, gde ih Institut za sudsku medicinu čuva u različitim paketima.

Međutim, rad na njihovom očuvanju prema međunarodnim standardima započeo je veoma kasno, kaže Grajćevci, predsednik Saveta porodica nestalih osoba.

"Urađen je određeni posao, ali sa zakašnjenjem, jer se artefakti gube. Porodice ih same gube", izjavio je za RSE.

"Mi smo tražili da se svi artefakti sačuvaju i postave u jedan muzej. Porodice nas neprestano pritiskaju, pitajući zašto to još nije urađeno", dodaje on.

Krajem prošle godine, Vlada Kosova odobrila je osnivanje Muzeja genocida i borbe za slobodu.

RSE je pitao Ministarstvo kulture, omladine i sporta dokle su stigli radovi na tom muzeju, ali nije dobio odgovor.

Neki artefakti osoba nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu nalaze se u nekoliko muzeja širom zemlje, uključujući i u Južnoj Mitrovici.

U tom muzeju, od 2014. godine, u devet drvenih kutija nalazi se odeća u kojoj su pronađena beživotna tela devet osoba — nestalih još od vremena rata.

Međutim, više artefakata nalazi se svega nekoliko metara od muzeja - u kancelariji Đile Haziri (Gjylë Haziri), predsednice organizacije Glas roditelja.

Olovke, digitroni, makaze, ključevi, sveske i brojanice.

Đila, koja već 21 godinu radi u organizaciji Glas roditelja, kaže da su joj upravo članovi porodica sami donirali te artefakte.

"Svaka majka kaže: 'Ako umrem, ko će mi ovo čuvati? Bolje da ih ostavim ovde'", kaže Haziri.

Nedavno je, u znak sećanja na oko 1.600 osoba koje se i dalje vode kao nestale od rata na Kosovu, podignut i memorijal s njihovim imenima.

Međutim, povremene izložbe i male prostorije u raznim muzejima nisu dovoljne. Nestale osobe treba da se pamte i poštuju kroz jedan poseban i trajan muzej u njihovu čast, kaže Mërgim Memoviq iz Resursnog centra za nestala lica.

"Ne samo da bi se nestale osobe pamtile, već da se ne bi zaboravili ni počinjeni zločini, a to bi služilo i budućim generacijama koje, nažalost, izgleda da su zaboravile šta se dogodilo, jer su rođene posle rata", kaže Memović za RSE.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, poslednji rat na Kosovu odneo je živote oko 13.000 ljudi.

Istovremeno, civilno društvo i porodice nestalih osoba godinama izražavaju nezadovoljstvo zbog sporog napretka u pronalaženju onih koji su nasilno nestali tokom tog perioda.

Ovaj proces je zastao zbog nedostatka saradnje između vlasti Kosova i Srbije.

Sve to je dovelo do toga da se brojka od oko 1.600 osoba koje se i dalje vode kao nestale neprestano ponavlja, ali ne i okolnosti njihovog nestanka.

To zabrinjava Memovića, koji želi da se nestale osobe ne pamte samo kao brojke.

"Ako bi se osnovao takav muzej, tada bi svi mogli da odu i vide šta se dogodilo, ko je nestao… da shvate da je ta osoba imala neki hobi. Mnogi artefakti su povezani s umetnošću, kulturom i svakodnevnim životom koji su oni vodili", kaže Memović.

"Na taj način se razume da su ti ljudi živeli i da su njihovi život i snovi prekinuti", zaključuje on.