Pišu: Reid Standish i Aigerim Toleukhanova
Kada je 67-godišnja penzionerka Kalida Akithan odlučila da se pridruži malom protestu ispred kineskog konzulata u Almatiju, bilo je to tri godine pošto su tri njena sina pritvorena u takozvane "logore za prevaspitavanje" u regionu Sinđang na severozapadu Kine, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Akithan je od tada među glavnim članovima grupe koja, uprkos zastrašivanju policije, od početka februara protestuje ispred konzulata.
Ona se pridružila desetinama drugih demonstranata koji kažu da su njihovi rođaci nestali ili zatvoreni tokom represije u Kini.
Zvaničnici Ujedinjenih nacija za ljudska prava procenjuju da je milion ili više Ujgura, Kazaha i pripadnika drugih muslimanskih manjina zatvoreno u logore u ogromnom kineskom sistemu za interniranje.
Akithan povremeno putuje autobusom kako bi prešla put od 50 kilometara od kuće do Almatija, najvećeg kazahstanskog grada. Ili deli taksi do kineskog konzulata, gde se sa zvučnik u kompleksu demonstranti upozoravaju da bi mogli biti krivično gonjeni zbog kršenja COVID ograničenja.
Uprkos dugom putu, konstantnog nadzora stražara konzulata i stalnog prisustvu policije, Akithan kaže da ne planira da prestane da učestvuje u grupi demonstranata koju čine uglavnom žena.
Oni zahtevaju siguran povratak kući svojih rođaka – od kojih su mnogi etnički Kazasi rođeni u Kini koji su postali naturalizovani kazahstanski državljani ili stalni rezidenti u centralnoazijskoj zemlji.
"Nastaviću da odlazim dok ne dobijem makar neku informaciju o svojoj deci", kaže Akithan za RSE. "Rekla sam tim stražarima: 'Kad bude toplije, doći ću ovde sa ćebetom i leći ću'".
Muke etničkih Kazaha i drugih grupa interniranih u Sinđangu izvor su nezadovoljstva u Kazahstanu.
Svedočenja bivših pritvorenika i članova porodica poput Akithan podstakli su gerilsku kampanju koja je usmerila međunarodnu pažnju na to pitanje – neočekivano pretvarajući Kazahstan u mesto gde su dokumentovana kršenja prava u Sinđangu.
Istrajnost Akithan i protesti ispred kineskog konzulata pokazuju da se aktivizam zbog kineskih logora nastavlja u Kazahstanu.
Današnja situacija je, međutim, daleko od raširenog aktivizma po tom putanju 2018. i 2019. godine koji je primorao kazahstansku vladu da hoda po žici između udovoljavanja Pekingu i umirivanja ogorčenog dela sopstvenog stanovništva.
Vlada je od tada sprovela mere protiv aktivista koji se bave pitanjem Sinđanga.
Gasila je organizacije, hapsila aktiviste i zastrašivanjem primorala istaknute ličnosti u egzil, posle čega je samo mali, ali posvećeni deo njih nastavio javne proteste.
"Kazahstanska vlada već dugo pokušava da balansira između ova dva problema", kaže Temur Umarov, stručnjak za Kinu u centralnoj Aziji u Moskovskom centru Karnegi.
"Sinđang je neverovatno osetljivo pitanje za Peking i (kazahstanska vlada) zna da treba da održi veze s tako važnim ekonomskim, a sve više i političkim, snažnim partnerom", kaže Umarov za RSE.
U fokusu
Akithan, etnička Ujgurka koja se udala za etničkog Kazaha, preselila se iz Sinđanga u Kazahstan i postala kazahstanska državljanka.
Jedan od njenih sinova takođe se preselio preko granice u Kazahstan. Ali njena ostala tri sina, snahe i 14 unuka ostali su u Kini. Svi su eventualno odvedeni u logore.
Sada udovica, Akithan nastavlja kampanju za svoju porodicu. Od lokalnog zvaničnika u Sinđangu dobila je obaveštenje da su njeni sinovi premešteni iz logora i osuđeni na duge zatvorske kazne za zločine za koje ona ne zna.
Njene snahe su u međuvremenu puštene iz logora da se brinu o deci, ali su i dalje u kućnom pritvoru.
Komplikovane prekogranične porodične veze, kao u slučaju Akithan, deo su razloga zašto je Kazahstan dom raširenog aktivizma zbog Sinđanga. U tome su se istakli Kazahstanci s rođacima među etničkom kazaškom manjinom u Sinđangu.
Možda najistaknutiji kritičar po tom pitanju bio je Serikžan Bilaš. Njegova organizacija Atažurt eriktileri (Dobrovoljci otadžbine) sa sedištem u Almatiju istakla se u dokumentovanju masovnih pritvaranja i podizanju svesti o tome.
Dobrovoljci iz te organizacije zajedno s rođacima pritvorenih ili nestalih u Sinđangu pokazali su se kao neobično efikasni u širenju informacija o kršenjima ljudskih prava u Kini.
Oni su sarađivali s međunarodnim medijima i grupama za zaštitu ljudskih prava organizujući redovne konferencije za novinare i objavljujući video svedočenja nedavno puštenih pritvorenika.
"Samo mali procenat Kazaha koji su bili u logorima zapravo je javno izneo svoje priče", rekao je Bilaš za RSE. "Važno je stalno prikupljati sve više i više činjenica iz prve ruke o onome što se događa u Sinđangu."
Međutim, nije trebalo puno vremena da se kazahstanske vlasti unervoze zbog aktivnosti Bilaša i Atažurta.
Pokušaji grupe da se zvanično registruje kod vlade više puta su odbijeni.
Posle toga je usledila serija novčanih kazni što je na kraju kulminiralo dramatičnim hapšenjem Bilaša u martu 2019. godine po optužbama za ekstremizam, što je uobičajena optužba u Kazahstanu za zatvaranje kritičara Vlade.
Bilaš i Atažurt pomogli su u privlačenju međunarodne pažnje na slučaj Sajragula Saujtbaja, etničke Kazahinje s kineskim državljanstvom koja je ilegalno prešla iz Sinđanga u Kazahstan 2018. godine nakon rada u logoru.
Pitanje pravnog statusa Saujtbaj u Kazahstanu se oteglo, pošto se činilo da je Vlada koristila njen nerešeni zahtev za azil kao sredstvo da je spreči da govori o svojim iskustvima radnice u logoru u Sinđangu.
Na kraju je 2019. iz Kazahstana otišla u Švedsku, gde je dobila azil.
"Kazahstanska vlada je sve više vezana za Peking i sada je kazahstanska vlada izgubila svoju nezavisnost", rekao je Bilaš. "Prodali su svoju nezavisnost Kini."
Bilaš je na kraju prihvatio nagodbu o priznanju krivice koja je nalagala da prekine svoj aktivizam i drži se podalje od Atažurta.
Ubrzo posle toga, odvojena grupa koju su činili neki od Bilaševih nezadovoljnih bivših saradnika zvanično je registrovana kao Atažurt eriktileri.
Ona, međutim, nije nastavila taktiku prethodne grupe za podizanje svesti o kršenjima ljudskih prava u Kini, već se odlučila na daleko manje glasan pristup.
Jerbol Dauletbek, šef zvanično registrovane grupe, rekao je za RSE da će ta organizacija nastaviti da pomaže onima koji su pogođeni represijom u Sinđangu.
On ipak kaže da su mnogi zahvaćeni merama previše uplašeni da bi istupili i javno podelili svoje iskustva.
Dauletbek kaže da veruje da je kazahstanska vlada "tiho napustila" etničke Kazahe u logorima i one koji pozivaju na njihovo oslobađanje.
Ta epizoda ističe razvoj strategije Vlade za sprečavanje aktivizma u vezi sa Sinđangom.
"Sada vlada uspeva da zastraši i uplaši ljude da ne istupe", kaže Bilaš. "To je signal i upozorenje da se ljudi odvrate od njihovog aktivizma i nateraju da ćute."
Bilaš je na kraju iz Kazahstan otišao u Tursku pre nego što je prešao u Sjedinjene Američke Države. On kaže da u toj zemlji planira da nastavi svoj aktivizam i registruje organizaciju koja bi se bavila Sinđangom.
Globalna pozornica
Kineski internacioni logori poslednjih godina su privukli veliku pažnju i izazvali politički pritisak.
Stejt department SAD je nedavno optužio Kinu za "genocida i zločin protiv čovečnosti" nad Ujgurima.
Kanadski i holandski parlamenti proglasili su da je situacija u Sinđangu genocid.
Kineska država takođe je optužena za niz zlostavljanja u regionu pod maskom sistema za interniranje, uključujući prisilan rad, sterilizaciju, mučenja i silovanja.
Peking, međutim, još snažnije odbacuje optužbe. Kina ne samo da negira navode o genocidu, već kaže da su logori objekti za "prevaspitavanje" u borbi protiv terorizma. A i krenula je da zastrašuje i napada one koji javno govore o onome što su videli u logorima.
Peking je identifikovao žene koje su u februaru na BBC-ju iznele navode o silovanju i seksualnom zlostavljanju.
U nizu konferencija za novinare u martu, portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova Vang Venbin i regionalni zvaničnik Sinđanga Su Guisiang držali su fotografije žena koje su iznele svedočenje iz prve ruke o seksualnom zlostavljanju u logorima.
Oni su vređali te žene nazivajući ih lažljivicama "inferiornog karaktera" i optuživali ih za preljubu.
Kineski ambasador u Kazahstanu Žang Siao istakao se u odbacivanju optužbi da Peking maltretira Kazahe.
Na Instagram stranici ambasade objavljen je sadržaj s ciljem da se diskredituje Saujtbaj, uz optužbe da izmišlja o svojim iskustvima u Sinđangu.
"(Kina) se svim silama trudi da promeni narativ o onome što se događa u Sinđangu", kaže Umarov iz Karnegi centra. "Ali to nije promenilo mnogo toga u centralnoj Aziji. Mislim da Peking nema dobro razrađenu strategiju kako da se nosi s tim problemom."
Kazahstanski hod po žici
Kazahstanska vlada izbegla je da kritikuje Kinu i javno je prihvatila liniju Pekinga o logorima, ne želeći da naljuti glavnog investitora i strateškog partnera u Inicijativi pojas i put.
Vlasti Kazahstana opredelile su se za novi pristup kako bi aktivizam u vezi sa Sinđangom držale pod kontrolom. Posle istaknutog slučaja Saujtbaj, vlada je odlučila da izbegava privlačenje međunarodne pažnje u drugom slučaju.
Umesto toga, odobrila je privremeni azil za četvoro etničkih Kazaha koji su ilegalno prešli granicu iz Sinđanga.
Dvoje od tih tražilaca azila rođenih u Sinđangu koji su dobili privremeni azil, Kaiša Akan i Murager Alimuli, napadnuti su istog dana u januaru. Akan se vraćala kući iz prodavnice kada je napadnuta u blizini Almatija. Alimuli je izboden nožem u glavnom gradu Nur-Sultanu.
U oba slučaja ništa nije ukradeno, a napadači nisu uhapšeni.
Akan kaže da veruje da su napadi politički motivisano upozorenje da ne govore otvoreno o Sinđangu, mada nije sigurna ko je stajao iza napada.
"Nije slučajno. Istog dana je (Alimuli) izboden nožem a ja napadnuta ", rekla je za RSE. "Svetlo (na ulici) bilo je isključeno na dva sata. Sve (sigurnosne) kamere su prestale da rade (u vreme napada na mene). Kakva slučajnost, zar ne?"
Bekzat Maksuthan, saradnik Bilaša, vodi grupu koja je nastavila rad prvobitne organizacije pod nazivom Nagiz atažurt ili "pravi" atažurt.
Ona je, međutim, i dalje neregistrovana i trenutno nema kancelariju.
Maksuthan je pratio napade na Alimulija i Akan, kao i proteste ispred konzulata.
On kaže da je teško održati rad organizaciju s obzirom na finansijski pritisak i sve veće zastrašivanje koje dolazi od kazahstanskih vlasti.
"Nikada se nismo mešali u (rad) vlade. Nemamo nikakve ekonomske interese, niti imamo bilo kakve političke interese. Samo se bavimo pitanjima ljudskih prava", rekao je Maksuthan za RSE. "Ali i dalje smo suočeni s velikim pritiskom i policija nas često ispituje."
S malo lokalnih organizacija koje rade po pitanju Sinđanga, kao i s povećanom pažnjom vlasti, demonstranti poput Akithan osećaju da su protesti ispred kineskog konzulata u Almatiju poslednje sredstvo kojim raspolažu.
Uprkos starosti i zabrinutosti za zdravlja pošto se tokom jednog protesta onesvestila ispred konzulata, Akithan kaže da neće odustati dok ne dobije odgovore o svojim sinovima.
"Noću uzmem fotografiju svoja tri sina i držim je na grudima", kaže ona. "Ne mogu da spavam bez toga. Stavim je pored glave na jastuk. Ponekad ne mogu da zaspim do pet ujutro".
Facebook Forum