Dramski pisac iz Prištine Jeton Neziraj smatra se najprovokativnijim kosovskim dramskim piscem koji već godinama sarađuje sa umetnicima u Beogradu, čije je predstave “Patriotic Hypermarket” u izvođenju srpsko albanskog ansambla, zatim “Rušenje Ajfelove kule” i “Let iznad kosovskog pozorišta” imala priliku da vidi beogradska publika u Centru za kulturnu dekontaminaciju ili Bitef teatru.
Najnoviji projekat, predstava Romeo i Julija, čiji je Nezirejev Multimedia centar koproducent sa Radionicom integracije Mikija Manojlovića, a uz državnu finansijsku podršku Srbije i Kosova, izvodi se na albanskom i srpskom jeziku.
Neziraj kaže da politički dronovi, kojih će još biti na kosovskom i srpskom nebu, kvare čak i ono što umetnici urade.
RSE: Vas obično predstavljaju kao najprovokativnijeg umetnika sa Kosova. Šta je najviše doprinelo takvom imidžu?
Jeton: Ovaj naš rad ima i dobru i lošu stranu. Dobra je strana da sa ovim poslom završiš svoju dužnost kao umetnik. To je put kojim bi svaki umetnik trebalo da ide. Loša strana priče je da izgubiš neke prijatelje, napraviš si dosta neprijatelja. Nažalost, većina umetnika je izabrala lakši put, da budu deo nacionalnog interesa koji promoviše i Vlada i država. U tom smislu su oni postali deo diskursa koji, kako znamo, na ovim područjima liči na nacionalni diskurs.
RSE: Kada ste prošle godine gostovali u Mostu Radija Slobodna Evropa, rekli ste da Vlada Srbija do tada nije podržala nijedan albansko-srpski projekat. U međuvremenu su obe Vlade podržale predstavu Romeo i Julija, koju ste koprodukcijski radili vi sa Radionicom integracija iz Beograda. Zašto je važno, ako mislite da je važno, da države podrže takve projekte? Zašto ste tražili podršku država?
Jeton: Nije da nisu podržavale, nego su htele da to zaobiđu koliko su mogle. Na primer, 2012. godine je Vlada Kosova htela da zabrani predstavu. Sada su se stvari malo promenile jer su obe vlade ušle u politički dijalog za normalizaciju odnosa. U slučaju Romea i Julije su rekli da je to možda nešto što već rade na političkom nivou, pa bi hteli da je podrže. Miki Manojlović je cenjen i u Srbiji i na Kosovu. Vlade su bile svesne da će ovo biti veliki međunarodni projekat i da će eho u međunarodnim medijima biti veliki. Verovatno su tu negde videle svoj interes. Nije da se nešto puno promenilo, ali neki korak je urađen.
RSE: Ne sporeći važnost činjenice da su dva ministarstva podržala zajedničku kosovsko-srpsku predstavu koja se izvodi na dva jezika, ipak, da li ste imali zazor od toga da ćete biti politički upotrebljeni? Ovde je čudno zazvučala rečenica Mikija Manojlovića da bez Aleksandra Vučića ne bi bilo te predstave. To baš nije za pohvalu da jedan pozorišna predstava zavisi od volje jednog čoveka, pa makar on bio premijer.
Jeton: Za ovo pitanje bi Miki trebao da da odgovor jer ne znam kakva je bila podrška tamo. Ja znam da smo ovde dobili podršku od Ministarstva vanjskih poslova. Ljudi koji su pratili moj posao znaju da sam dosta radio bez podrške, čak sam se i suprotstavljao političkoj podršci.
Igrali smo ovu predstavu u Narodnom pozorištu u Beogradu i to nije mala stvar. Kako sam čuo, to je prvi put da su tamo glumci pričali na albanskom. Predstava će se igrati u Prištini, u Narodnom pozorištu. Čini mi se da dijalog između Vlada Kosova i Srbije mora da se računa kao pozitivan korak.
RSE: U medijima je taj projekat predstavljen kao prva albansko-srpska koprodukcija.Međutim ,pozorišni i drugi umetnici već dugo sarađuju u alternativnim prostorima.
Jeton: Ova saradnja je krenula davno, već 2007. godine, kada su Qendra Multimedia i Kultura Nova iz Novog Sada pokrenuli Patriotic Hypermarket, projekat koji je na kraju imao premijeru u oktobru 2011. u BITEF teatru. U međuvremenu smo od tada uradili dosta projekata sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, sa Borkom Pavićević. Ovo nije prva saradnja, naravno. Mi smo četiri – pet puta došli sa našim predstavama. Bili smo sa predstavom Rušenje Ajfelovog tornja, u kojoj smo sarađivali sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju. Razlika u ovom slučaju jeste ta da pričamo o većem formatu saradnje i da imamo podršku Vlada. Za nas je bitna činjenica da sarađujemo sa CZKD i da ih smatramo kao naše profesionalne partnere. Borka je bila dramaturg u našoj zadnjoj predstavi Rušenje Ajfelovog tornja, ne zbog činjenice da je iz Srbije.
RSE: Vi ste i ove nedelje u Prištini imali premijeru komada Rat i doba ljubavi, u kome sarađuju i neki umetnici iz Beograda.
Jeton: Prije dva dana smo imali tu premijeru i imali smo dva umetnika iz Srbije. Njih smo izabrali jer su dobri umetnici, a ne zbog toga što su iz Beograda. Sada smo došli u situaciju da ne gledamo da sarađujemo sa nekim samo zbog činjenice da je iz Beograda jer nam to služi za neki novac, fondaciju ili projekat. Sarađujemo kao slobodni umetnici. To je jako dobar znak.
RSE: Da li se širi krug ljudi koji nema predrasude i koji se upušta u zajedničke projekte? Ili je to još uvek ekskluziva za tanušan sloj dobronamernih ili možda hrabrih ljudi sa obe strane?
Jeton: Širi se krug ljudi i to je jako normalno. Ja to zovem krug izdajnika. Kad smo mi krenuli 2008. godine, za Patriotic Hypermarket nije bilo lako da nađemo glumce koji su hteli da budu deo projekta. Prošle godine, za predstavu Romeo i Julija, smo imali više od osamdeset glumaca koji su došli na audicije. Prije par dana sam čitao da će neki kosovski umetnici, za koje znam da su 2007. godine bili jako oštri protiv saradnje, sada imati izložbu u Beogradu. To vidim kao normalan proces i tako i treba da bude. Ova saradnja treba da dođe do te tačke da više ne treba da bude ekstra vest kada dolazi neka predstava, recimo iz Beograda u Prištinu. Treba da bude vest samo činjenica da li je to dobra ili loša predstava. Ne znam koliko će to jo potrajati, ali idemo u tom pravcu i ne postoji drugi put.
RSE: Razmišljam o tome kako je velika šteta što to omekšavanje nisu doživeli neki umetnici koji su propatili zbog raskida - Faruk Begoli ili Bekim Fehmiu.
Jeton: Da, ali oni su inspiracija. Posle Romea i Julije je ime Bekima Fehmiu bilo svuda. Bio je inspiracija za glumce. To je uvek bio moj argument ovde kada sam hteo da ubedim nekoga iz ovih krugova, čak i Vlade, da je to važan projekat. Govorio sam da u predstavi glumi Uliks Fekmiu, sin Bekima. I to ima pozitivan uticaj.
Napisao sam knjigu o Faruku koja je izašla par meseci prije nego što je on umro. On je početkom osamdesetih rekao da voli Beograd i da se oseća kao sin Beograda. Tada sam pratio koliko su njega novine napadale u smislu da je izdajnik i da voli Beograd i cijeli taj diskurs. Kada sam knjigu napisao, pitao sam ga da li je to rekao tada. On je odgovorio da još uvek voli Beograd, ali da ne može tamo da ode, jer se plaši da se ne rasplače kada vidi Beograd. Za njega je taj rat bio kao neki san koji je prošao. Ne kažem da je on imao nostalgiju, nego je to video kao umetnik.
RSE: Imala sam priliku da razgovaram sa njim puno puta i neposredno pre nego će umreti. Zaista je govorio to što ste upravo rekli. To je bio njegov pogled na stvari. Ima dosta takvih ljudi, ali ih nema previše u javnosti.
Jeton: Ipak, mi ne smemo da budemo veliki entuzijasti i da verujemo da je sve rešeno, da je sa Romeom i Julijom počeo kraj konflikta. To je dobar znak, ali na ovim prostorima uvek možemo da očekujemo neki novi dron koji može da leti po nebu Kosova ili Srbije. Taj rasistički diskurs će ponovo da bude prisutan i ponovo ćemo pričati o pomirenju i o tome koja predstava će da gostuje prva nakon prvog ili drugog drona. Na žalost, ne smemo da verujemo da je posao završen. Treba da radimo i da smo svesni okolnosti.
RSE: Kako je izgledala atmosfera i kakve su okolnosti bile u Beogradu, 2012. godine, kada je prvi put igran vaš komad Let iznad kosovskog pozorišta i 2015. godine, nakon drona?
Jeton: Kada smo 2012. u decembru došli sa tim komadom, došli smo normalno i igrali smo u sasvim normalnim uslovima. Došla je i publika. Naravno, predstava je bila pod pažnjom medija jer smo se bavili nezavisnošću Kosova. Bez obzira na sve, reakcije su bile odlične.
Prošli decembar, kad smo igrali par meseci posle famoznog drona, srpska policijska patrola nas je dočekala na granici sa Kosovom. Oni su bili sa nama 24 sata dnevno. Spavali smo u hotelu u centru. I tu nas je policija čuvala. Publika je bila odlična i bio je odličan prijem, ali je ispred pozorišta bilo više od 60 policajaca. Shvatio sam da su oni tu jer ne žele da se nešto desi, ali je to ipak tužno. Nešto si gradio i verovao da smo te situacije sa policijom završili. Odjednom jedan dron poleti i sruši sve. Takvih dronova ćemo imati još nad našim glavama.
RSE: Da li se sećate kada ste prvi put došli u Beograd?
Jeton: Možda je to bilo 2004. ili 2005. godine. Ipak me je malo bilo strah i osećao sam se jako čudno. Imao sam osećaj da svi znaju da sam Albanac u Beogradu, da sam ja jedini tamo i da me neko prati. Bio sam baš oprezan. Naravno, to je bilo na početku. Sada uopšte nemam nikakvu barijeru, pričam slobodno na albanskom. Kada me ponekad pitaju koji je to jezik, u šali kažem da je to mađarski. Vidim da niko ne vidi razliku između albanskog i mađarskog.
RSE: Vaš komad Rušenje Ajfelove kule govori o verskom fanatizmu. S obzirom na to da je verski fanatizam i u savremenom svetu velika opasnost, kada se u ime Boga, ma kako se on god zvao, kreće u ratove i terorizam, koliko se vera, i na koji način, zloupotrebljava na Kosovu?
Jeton: To je velika tema. Ovde je društvo do kraja devedesetih bilo otvoreno u tom smislu i nije bilo bitno da li si musliman ili katolik. Možda još danas postoji mit da za albansko društvo nije bitna religija, nego da smo Albanci, kao neki romantičarski pogled.
Na žalost stvari su se promenile posle 2000. i religijski liberalizam, koji je postojao, počeo je da se menja. Odjednom si mogao da vidiš radikalce koji su postajali agresivniji. Pre dve godine je organizovan skup gde je glavna tema bila seks. Radikalci su imali proteste i nasilno su ušli na taj skup. Taj incident je bio znak da stvari ne stoje baš onako kako smo mi verovali.
Ipak, mislim da verski radikalizam na Kosovu nema budućnost jer je većina ljudi, bar 90 posto, jako otvorena i ne vide spas u ekstremizmu. Ali to ne znači da ne treba da budemo oprezni.
RSE: Kolone albanskih emigranata sa Kosova prema zapadnoj Evropi pokazuju, s jedne strane, kakvo je stanje u kosovskom društvu što se tiče perspektive za mlade ljude, a s druge strane pokazuju i na koju stranu su okrenuti kosovski Albanci i gde traže bolji život.
Jeton: Ja sam u toj, možda manjoj grupi, koja je još optimistična i koja veruje da postoji neka nada za ovu zemlju. Tu nadu moramo zajedno i sami da gradimo, a ne da očekujemo da će to za nas stranci ili političari uraditi. Nemci imaju izreku koja kaže - Ostavi krojaču da završi svoj posao. Svi mi, ako radimo svoj posao, ne bi trebali da razmišljamo o egzilu.
RSE: Pripremate li neki zanimljiv projekat?
Jeton: Verovali ili ne, mi smo prošle godine imali projekt saradnje između Qendre i jednog pozorišta iz Štokholma i iz Visbadena u Nemačkoj. Sa tom predstavom smo došli i u Beograd. Tema je baš ova priča, ali niko to tada nije shvatao kao ozbiljan alarm, a baš je to bio alarm. To je priča o jednom mladiću koji je pobegao sa Kosova u devedesetim. Ista projekcija je i sada.
RSE: Hvala što ste govorili na srpskom, gde ste ga naučili ?
Jeton: U četvrtom i petom razredu osnovne škole smo učili srpski, ali tada ga nisam naučio. Srpski sam naučio devedesetih, kada sam krenuo da čitam profesionalne knjige o dramaturgiji i pozorištu, jer na albanskom nije bilo puno knjiga o teoriji pozorišta. Morao sam da čitam na srpskom. Krenuo sam ponovo da ga učim kada sam počeo da dolazim u Beograd, kroz saradnju sa umetnicima.
