Jednaki problemi sa diskriminacijom u zemljama regiona

Oblici diskriminacije po bilo kom osnovu predstavljaju krivično delo i to piše u krivičnim zakonima država bivše Jugoslavije. Gotovo identične probleme imaju sve institucije novonastalih država, koje se bave zaštitom ravnopravnosti polova, manjinskih grupa. Dodatan problem predstavlja i činjenica da upravo tako ranjive i male grupe imaju za vratom i teret dokazivanja što ga stavlja u nepovoljniji položaj jer mora da pribavi dokaze za tužbu koju je podneo.

Zemlje regiona proistekle iz bivše Jugoslavije potpisnice su brojnih međunarodnih dokumenata za zaštitu ljudskih prava koja predviđaju zabranu diskriminacije.

U poslednje dve godine u Kancelariju poverenice za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji pristiglo je oko 600 pritužbu na razne oblike diskriminacije. Poverenica Nevena Petrušić kaže da u vođenju sudskog procesa postoji mnogo problema u dokazivanju diskriminacije jer procesni deo zakona nema odgovore na mnoga pitanja iz oblasti diskriminacije.

„Vidimo iz pritužbi da je potrebno da još mnogo radimo da ljudi znaju kada treba da nam se obrate jer se diskriminacijom naziva i nešto što nije diskriminacija, nego povreda nekih drugih prava. Takođe iz ovih pritužbi se vidi da se građani najviše žele iz oblasti rada i zapošljavanja, po osnovu nacionalne pripadnosti po osnovu pola, po osnovu invaliditeta, ali i u drugim sferama ona je takođe raširena. Ima posla na žalost za nas“, kaže poverenica Petrušić.

Svi oblici diskriminacije predstavljaju krivično delo, kažnjiva je i diskriminacija u upotrebi jezika i pisma kao i nanošenje velikog bola ili teške patnje iz pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije.

Obično je teret dokazivanja diskriminacije na onome ko tuži, a ne na tuženom, što ga stavlja u nepovoljniji položaj jer mora da pribavi dokaze za tužbu koju je podneo, kaže Alma Suljić, pomoćnica ombudsmana za ljudska prava u BiH.

„Što se tiče sudske prakse također moram kazati da je sudska praksa nedovoljno razvijena ili sa ovim procentima skoro da je i nema. Mi smo u prošloj godini mali zaprimljenu 191 žalbu zbog diskriminacije, a inače razmatrane su s obzirom na raniju godinu 273 žalbe. Uglavnom je u pitanju diskriminacija po nacionalnom osnovu. Također 41 žalba je zbog mobinga. Inače, u 128 već je završena procedura, e sad, koja vrsta odluke će se donjeti to ostaje dalje u radu“, konstatjuje pomoćnica ombudsmana za ljudska prava u BiH.

Apsurdni primeri

Teško dokazivanje diskriminacije koja je često posredna i prikrivena, najveći je problem za onoga ko je i žrtva diskriminacije. Saradnica zamjenica pravobraniteljice za osobe sa invaliditetom u Hrvatskoj Gordana Selavac, iznosi apsurdan primer sa kojim se suočavaju osobe sa posebnim potrebama.

„Što se tiče sudske prakse ispalo je zapravo da je Zakon o sprečavanju diskriminacije ostavio sudskoj praksi utvrđivanje predstavlja li prilagodba infrastrukture i prostora osobama sa invaliditetom i to je njim nesrazmjeran teret. Osobe sa invaliditetom bi trebale zatražiti sudsku zaštitu svojih prava. Imamo problem jer kao što svi znate osobe sa invaliditetom su često ovisne upravo o onim tijelima koja ih diskriminiraju“, primjećuje saradnica pravobraniteljice za osobe sa invaliditetom.

Diskriminacija istospolno seksualno opredeljenih osoba, etnička diskriminacija, prilikom zapošljavanja, kao i diskriminacija zbog godina takođe nisu retkost. One zapravo predstavljaju oblik takozvane vidljive diskriminacije, kaže Marijana Laković, zamenica ombudsmana Crne Gore.

„U okviru našeg iskustva ombudsmana za ljudska prava mi smo prošle godine zaprimili 191 žalbu zbog diskriminacije. Specifičnost je da je 41, 5 posto više žalbi nego na prethodni period. Od toga su 43 žalbe zbog diskriminacije po nacionalnom osnovu i znatan broj žalbi zbog mobinga“, ističe zamenica ombudsmana Crne Gore.

Iako zakoni u gotovo svim državama regiona veoma detaljno regulišu posrednu i neposrednu diskriminaciju, predviđaju opštu zabranu i posebno navode slučajeve u kojima se najčešće javlja diskriminacija, ona je posebno prisutna i prilikom obraćanja
institucijama, kaže Dejan Palić, zamenik pučkog pravobranitelja Hrvatske.

„Diskriminacija nije jednostavna postupak ni u jednoj zemlji. Da je to tako najbolji vam je dokaz države koje imaju pola stoljeća prakse više nego Hrvatska i zemlje u okruženju pa se svjedno slučajevi pred međunarodnim sudovima od Strazbura i Luksemburga, pojavljuju predmeti u kojima te države gube. Dakle, uhodani kontrolni mehanizmi redovno suđenje sa gomilom sudske prakse svejedno dovodi do slučajeva diskriminacijskog ponašanja“, ističe zamjenik pučkog pravobranitelj Hrvatske.

Načelo jednakosti kao glavna prepreka diskriminaciji podrazumeva da su svi građani jednaki i uživaju jednak položaj i pravnu zaštitu bez obzira na lična svojstva. Međutim, praksa i to ona sudska očigledno nije usklađena sa procesnim potrebama koje u pojavnom obliku zaustavljaju diskriminaciju.