Zbog sve veće neizvesnosti oko opstanka Javnog preduzeća „Rudnici Resavica“, raste i nestrpljenje rudara kojima firma za neisplaćene nadoknade za rad u smenama sa kamatama duguje skoro dve milijarde dinara.
Od 4.100 zaposlenih u devet rudnika sa podzemnim kopom, više od polovine je tužilo firmu, a od 2.500 presuđenih tužbi, gotovo 1.750 je postalo izvršno.
Ukoliko bi svi rudari naplatili svoja dugovanja “Resavica” bi skoro sigurno otišla u stečaj, a to bi značilo i definitivni kraj jednog od najvećih rudnika mrkog uglja u nekadašnjoj Jugoslaviji. S druge strane, JP „Resavica“ je „kamen o vratu“ države jer su njena dugovanja već dostigla 11 milijardi dinara, dok je država istovrmeno do sada, kroz subvencije tom javnom preduzeću godišnje uplaćivala oko 4,5 milijardi dinara.
Sudski izvršitelji intenzivirali su zaplenu imovine i plene sve, od uglja, gvožđa, jamske građe do rudarske opreme, što se već negativno odražava na poslovanje rudnika pa čak i na bezbednost rudara, dok se zaplenjeni materijal prodaje po višestruko nižim cenama od tržišnih.
Miloš Vesić, zamenik predsednika sindikata rudnika Resavica, kaže za RSE da zaplena imovine još uvek nije tako masovna, ali je svaki pojedinačni slučaj na svoj način dramatičan.
“Oni su nemilosrdni i kada vam kažem da pored iskopanog uglja, plene i material koji nam treba za bezbedan rad u jami, onda vam je sve jasno. Uzimaju čelik, drvenu građu i sve što nam treba da bi normalno radili u jami, što nam ugrožava pre svega bezbednost, a onda i normalan proces rada”, kaže Vesić.
Rudari koji su tužili firmu izbegavaju da javno govore o razlozima zbog kojih su se odlučili na taj potez koji može da stavi katanac na njihove rudnike, ali u razgovoru uglavnom navode da su novac koji im se duguje pošteno zaradili, i da bi ukoliko razvoj situacije bude nepovoljan po opstanak rudnika, mogli ostati bez njega.
Dugovanja rudarima su velika zbog čega su oni u nezavidnom socijalnom položaju, a prema Vesićevim navodima pojedinačni iznosi dostižu i do pola miliona dinara.
“Kamate, polako sustižu glavnicu. Ako je prosek po radniku za isplatu bio od 200 do 250 hiljada dinara, sada su obaveze sa kamatama dostigle skoro duplo vee iznose. Pošto se problem dugovanja godinama nije rešavao sada su glavnice i kamate gotovo izjednačene pa jamskim radnicima treba isplatiti između 400 i 500 hiljada dinara za nadoknadu za smenski rad pod zemljom”, precizira Vesić.
Naš sagovornik se ipak nada da će sporazum sa Ministarstvom energetike omogućiti da se ovaj problem prevaziđe i da će Rudnici Resavica, uz pomoć države uspeti da prežive, tim pre što pojedini rudnici iz sastava tog Javnog preduzeća imaju velike rezerve uglja, a rudari su i dalje orni da pod zemljom kopaju visokokalorični energent.
"Po tom sporazumu, do početka oktobra bi trebalo da se svim radnicima linearno isplati prva rata od po 50.000 dinara, a ostatak će biti isplaćen u mesečnim ratama. S obzirom da je taj sporazum prihvatilo preko 1.300 radnika, nadamo se da će ta ponuda naići na dobar odziv. Smenski rad nije isplaćivan pet, šest godina i mi sada ne možemo da očekujemo da taj višegodišnji dug dobijeme za dva, tri meseca. Zbog toga mislimo da je ovo jedino rešenje koje može da održi u životu našu firmu i da mi počnemo da mislimo na druge stvari, jer nam je ovo bio stalni mač iznad vrata”, ističe Vesić.
Ipak i pored umerenog optimizma predstavnika sindikata, Resavica je i dalje u iščekivanju konačnog epilog, a strah od gašenja rudnika i neizvesne budućnosti sve je izraženiji. Mnogi se plaše da bi Resavica mogla da doživi sudbinu susednog Senjskog rudnika koji je zbog iscrpljenih rezervi uglja, praktično pred gašenjem, a u sličnoj situaciji su i Ibarski rudnici, Bogovina i Vrška čuk u kojima je zaposleno 1.500 radnika.
Senjski rudnik, u blizini Ćuprije, broji poslednje godine života od mrkog uglja, koji se ovde neprekidno kopa od 1853. godine. Posle 163 godine eksploatacije, rezerve su na izmaku, a meštani istoimenog rudarskog naselja se snalaze da prežive težak tranzicioni period, strahujući da bi njihovo mesto moglo doživeti tužnu sudbinu sličnih rudarskih naselja na prostoru bivše Jugoslavije koja su, nakon gašenja rudnika, praktično nestala sa geografske karte.
Senjski rudnik je u međuvrmenu, uz pomoć sredstava iz fondova Evropske unije dobio prvi Muzej ugljarstva u ovom regionu,u cilju očuvanja industrijskog nasleđa, i njegovog stavljanja u funkciju ekonomskog i turističkog razvoja ovog, prirodnim lepotama bogatog kraja, ali to nije popravilo sivilo slike rudarskog grada u izumiranju, oronulih fasada, praznih kuća i ulica bez mladog sveta.
A upravo odlazak mladih je ono što najviše plaši građane rudarskih naselja, jer se može desiti da, iako rudnici opstanu, neće imati ko da kopa ugalj.
Dodatni problem u svemu ovome je i što država decenijama nije ulagala u osavremenjavanje opreme i tehnološki razvoj rdnika pa se ugalj u Rudnicima Resavica i dalje kopa uz pomoć zastarele opreme i alata, zbog čega u sindikatu očekuju pomoć države i na tom planu.
“Mi ne tražimo milostinju već sredstva da nam se modernizuje proizvodni proces i oprema za rad. Ležišta imamo, imamo rezerve uglja, možemo i hoćemo da radimo”, zaključuje Vesić.
Međutim, još uvek je neizvesno da li država ima novca za nove finansijske injekcije u rudnike koji već godinama posluju sa ogromnim gubicima zbog čega su i došli u situaciju da im se po tužbama sopstvenih rudara pleni imovina.
Facebook Forum