Uprkos tome što Srbija važi za državu u kojoj se proizvodi organska hrana, svega delić njene poljoprivrede orijentisan je ka tome, dok skromni kućni budžeti pored svesti da bi trebalo zdravije da se hrane, većini građana uskraćuju tu mogućnost. Čest je slučaj i da se za ispravnost i kvalitet takve hrane veruje isključivo proizvođaču, pošto je sistem kontrole bezbednosti u poslednje vreme pokazao niz manjkavosti.
Nudeći za nešto manje od pola evra vez zelene salate, koju naziva Kristalka, poljoprivrednik Petar Matić iz Velikog Sela, dočekuje mušterije na paliluskoj pijaci u centru Beograda. Na tezgi je, kaže ovaj 65-godišnjak, proveo gotovo čitav radni vek, a počeo je prodajući krastavce. Petar proizvodi sedam različitih vrsta zelene salate. Hvali se da je neke od njih i sam napravio i tvrdi da u proizvodnji ne koristi pesticide:
„Ja lično proizvodim salatu i trenutno možda imam jednu od najboljih salata na tržištu grada Beograda. Nikakve hemikalije ne koristim. Stvarno ispravnu hranu imam, evo pogledajte sami kakva je to salata. Imam kristalku, koju sam sam komponovao, tako da sam dobio salatu veličine takozvane kupusare, mekoću puterice, a glavicu od ove slovenske. Pogledajte kakva je njena mekoća – uhvatite je, savite i kada je pustite, ona se vraća u prvobitni položaj", kaže Matić.
Milka iz Grocke na pijaci Bajloni, takođe u centru Beograda, prodaje grašak, tikvice, luk i krompir. Tvrdi da je sve prirodno. „To je od jesenas. Od jesenas je grašak. Ovo je od zime, ovo od prošle godine“, kaže nam Milka pokazujući tikvice i luk i dodaje da pesticide koristi vrlo malo, kako na tom povrću tako i na voću, koje takođe proizvodi:
„Vrlo malo. Imamo i voće, još malo će višnje. Nismo ih još ni jednom prskali, a nećemo ih ni prskati. Imamo šljive jesenje, naše stare, one su samo jednom prskane i to je sve. I vinograd je samo jednom prskan. Mi ne prskamo voće.“
Pored malih privatnih poljoprivrednih imanja, sa kojih dolaze naši sagovornici, u Srbiji su poslednjih godina u razvoju i dobra, usko specijalizovana preduzeća za proizvodnju prirodne, organske hrane.
Mali deo zemljišta za organsku hranu
Pod ekološki strogo propisanim uslovima, koji podrazumevaju da zemljište najmanje tri godine nije bilo tretirano hemikalijama, najviše se gaje povrće, voće i žitarice. Ipak, prema rečima Slavice Stevanetić, koja je u Privrednoj komori zadužena za proizvodnju organske hrane, ta oblast je i dalje nedovoljno razvijena:
„Prošle godine, obradivo zemljište koje se koristilo za organsku proizvodnju zauzimalo je površinu od preko 11.000 hektara, što čini negde oko 0,4 odsto od ukupnih obradivih površina. Ohrabruje činjenica da su se te površine pod organskom proizvodnjom u Srbiji povećale tokom 2012. godine za blizu 30 odsto u odnosu na 2011., što znači da se tržište postepeno razvija, ali još uvek nedovoljno", navodi Slavica Stevanetić.
Međutim, kako dodaje, država počinje više da ulaže u razvoj organske hrane:
„Država nam je bitan činilac u svemu tome i Vlada je, na osnovu jedne svoje uredbe, donela pravilnik o korišćenju podsticaja u organskoj proizvodnji, čime je predviđeno povećanje za oko 40 odsto novca više za razvoj organske proizvodnje u odnosu na dotacije države za konvencionalnu proizvodnju.“
Uprkos tome, u poslednjih nekoliko meseci, pojavile su se ozbiljne sumnje u bezbednost hrane u Srbiji. To pitanje u prvi plan je postavila afera Aflatoksin, zbog nedozvoljene količine te kancerogene supstance u mleku, koja je rešena tako što je Vlada udesetostručila njen dozvoljeni nivo pravilnikom kojim se to reguliše. Otkriveno je olova u pšenici izvezenoj u Makedoniju.
Bezbednost hrane bila je i tema jedne skupštinske rasprave, a poslanici, osim međusobnih prepucavanja, nisu imali nekih suvislih zaključaka. U tom smislu, Srbija nije daleko odmakla jer, kako objašnjava bivši ministar poljoprivrede i agroekonomista, Goran Živkov, država ne obraća pažnju na kvalitet hrane koju jedemo:
„Zbog specifičnosti naše proizvodnje, koja je pre svega zasnovana na tim malim gazdinstvima i prodaju na pijacama, sigurno je jedna od otežavajućih okolnosti kako to da urade. Te analize generalno nisu jeftine i ne možete nikada da imate dovoljan uzorak koji bi u potpunosti garantovao bezbednost hrane. Koliko je naš potrošač zabrinut, toliko i država brine o tome. Mi nemamo udruženje potrošača koji će da podignu svoj glas. Kod nas su ona produžena ruka Ministarstva. Nema taj pritisak, poput potrošača sa Zapada, da bi ona to zaista i radila", tvrdi Živkov.
Iako svi vole da kupe proizvod koji izgleda lepo i koji dolazi sa predznakom prirodne hrane, građanima u Srbiji je međutim, i dalje prvi kriterijum cena. A cena tih proizvoda, mnogima je i dalje nedostupna. To potvrđuju i prodavci. Pa tako Milka sa Bajlonijeve pijace, objašnjava da kupci prvo gledaju cenu, važno im je da je jeftinije, bez obzira što je, kako kaže, krivo i malo trulo.
To potvrđuje i razgovor sa kupcima na beogradskim pijacama. Većini je cena prvi prioritet:
A cena organskih proizvoda veća je i do 40 odsto u odnosu na proizvode takozvane konvencionalne poljoprivrede, što će, obzirom na to da kriza u Srbiji još uzima maha, većinu građana naterati da se hrani jeftinije, a ne zdravije.
Nudeći za nešto manje od pola evra vez zelene salate, koju naziva Kristalka, poljoprivrednik Petar Matić iz Velikog Sela, dočekuje mušterije na paliluskoj pijaci u centru Beograda. Na tezgi je, kaže ovaj 65-godišnjak, proveo gotovo čitav radni vek, a počeo je prodajući krastavce. Petar proizvodi sedam različitih vrsta zelene salate. Hvali se da je neke od njih i sam napravio i tvrdi da u proizvodnji ne koristi pesticide:
„Ja lično proizvodim salatu i trenutno možda imam jednu od najboljih salata na tržištu grada Beograda. Nikakve hemikalije ne koristim. Stvarno ispravnu hranu imam, evo pogledajte sami kakva je to salata. Imam kristalku, koju sam sam komponovao, tako da sam dobio salatu veličine takozvane kupusare, mekoću puterice, a glavicu od ove slovenske. Pogledajte kakva je njena mekoća – uhvatite je, savite i kada je pustite, ona se vraća u prvobitni položaj", kaže Matić.
Milka iz Grocke na pijaci Bajloni, takođe u centru Beograda, prodaje grašak, tikvice, luk i krompir. Tvrdi da je sve prirodno. „To je od jesenas. Od jesenas je grašak. Ovo je od zime, ovo od prošle godine“, kaže nam Milka pokazujući tikvice i luk i dodaje da pesticide koristi vrlo malo, kako na tom povrću tako i na voću, koje takođe proizvodi:
„Vrlo malo. Imamo i voće, još malo će višnje. Nismo ih još ni jednom prskali, a nećemo ih ni prskati. Imamo šljive jesenje, naše stare, one su samo jednom prskane i to je sve. I vinograd je samo jednom prskan. Mi ne prskamo voće.“
Pored malih privatnih poljoprivrednih imanja, sa kojih dolaze naši sagovornici, u Srbiji su poslednjih godina u razvoju i dobra, usko specijalizovana preduzeća za proizvodnju prirodne, organske hrane.
Mali deo zemljišta za organsku hranu
Pod ekološki strogo propisanim uslovima, koji podrazumevaju da zemljište najmanje tri godine nije bilo tretirano hemikalijama, najviše se gaje povrće, voće i žitarice. Ipak, prema rečima Slavice Stevanetić, koja je u Privrednoj komori zadužena za proizvodnju organske hrane, ta oblast je i dalje nedovoljno razvijena:
„Prošle godine, obradivo zemljište koje se koristilo za organsku proizvodnju zauzimalo je površinu od preko 11.000 hektara, što čini negde oko 0,4 odsto od ukupnih obradivih površina. Ohrabruje činjenica da su se te površine pod organskom proizvodnjom u Srbiji povećale tokom 2012. godine za blizu 30 odsto u odnosu na 2011., što znači da se tržište postepeno razvija, ali još uvek nedovoljno", navodi Slavica Stevanetić.
Međutim, kako dodaje, država počinje više da ulaže u razvoj organske hrane:
„Država nam je bitan činilac u svemu tome i Vlada je, na osnovu jedne svoje uredbe, donela pravilnik o korišćenju podsticaja u organskoj proizvodnji, čime je predviđeno povećanje za oko 40 odsto novca više za razvoj organske proizvodnje u odnosu na dotacije države za konvencionalnu proizvodnju.“
Uprkos tome, u poslednjih nekoliko meseci, pojavile su se ozbiljne sumnje u bezbednost hrane u Srbiji. To pitanje u prvi plan je postavila afera Aflatoksin, zbog nedozvoljene količine te kancerogene supstance u mleku, koja je rešena tako što je Vlada udesetostručila njen dozvoljeni nivo pravilnikom kojim se to reguliše. Otkriveno je olova u pšenici izvezenoj u Makedoniju.
Bezbednost hrane bila je i tema jedne skupštinske rasprave, a poslanici, osim međusobnih prepucavanja, nisu imali nekih suvislih zaključaka. U tom smislu, Srbija nije daleko odmakla jer, kako objašnjava bivši ministar poljoprivrede i agroekonomista, Goran Živkov, država ne obraća pažnju na kvalitet hrane koju jedemo:
„Zbog specifičnosti naše proizvodnje, koja je pre svega zasnovana na tim malim gazdinstvima i prodaju na pijacama, sigurno je jedna od otežavajućih okolnosti kako to da urade. Te analize generalno nisu jeftine i ne možete nikada da imate dovoljan uzorak koji bi u potpunosti garantovao bezbednost hrane. Koliko je naš potrošač zabrinut, toliko i država brine o tome. Mi nemamo udruženje potrošača koji će da podignu svoj glas. Kod nas su ona produžena ruka Ministarstva. Nema taj pritisak, poput potrošača sa Zapada, da bi ona to zaista i radila", tvrdi Živkov.
Iako svi vole da kupe proizvod koji izgleda lepo i koji dolazi sa predznakom prirodne hrane, građanima u Srbiji je međutim, i dalje prvi kriterijum cena. A cena tih proizvoda, mnogima je i dalje nedostupna. To potvrđuju i prodavci. Pa tako Milka sa Bajlonijeve pijace, objašnjava da kupci prvo gledaju cenu, važno im je da je jeftinije, bez obzira što je, kako kaže, krivo i malo trulo.
To potvrđuje i razgovor sa kupcima na beogradskim pijacama. Većini je cena prvi prioritet:
A cena organskih proizvoda veća je i do 40 odsto u odnosu na proizvode takozvane konvencionalne poljoprivrede, što će, obzirom na to da kriza u Srbiji još uzima maha, većinu građana naterati da se hrani jeftinije, a ne zdravije.
