Neučešće na izborima na Kosovu Srbima bi donelo izolaciju od stvarnosti, od života, kaže za RSE Vuk Drašković, lider SPO i bivši ministar spoljnih poslova.
„U interesu je Srba na Kosovu i Metohiji da se za svoja prava bore i u tamošnjim institucijama sistema“, objašnjava Drašković stav svoje stranke da učestvuje na vanrednim parlamentarnim izborima na Kosovu.
Drašković: Sebe dovode u poziciju ljudi koji se lišavaju svojih prava, mogućnosti borbe za svoja prava i pristaju na status geta. Nije patriotizam terati te ljude da budu taoci jedne autistične politike, koja se u poslednjih 10 godina vodila prema Srbima na Kosovu. Autistična je u tom smislu što se od srpskog naroda na Kosovu i Metohiji tražilo da se samoizolacijom bore za očuvanje suvereniteta Srbije nad Kosovom, iako je taj suverenitet Srbije nad Kosovom oduzet i Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.
U početku, pojavom demokratije u Srbiji, posle pada Miloševića, Srbi su učestvovali na parlamentarnim izborima na Kosovu. Imali su i svoju poslaničku grupu. Nije bilo lako albanskoj većini da ignoriše postojanje predstavnika Srba. Sve to posmatra i međunarodna zajednica i Evropska unija. Sigurno je da prisustvo Srba u institucijama i u kosovskom Parlamentu može smo da bude u interesu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Drašković: Naravno da ćemo tražiti. Dosta je Srba koji su posle 1999. godine napustili Kosovo. Sada su, ili izbeglice, ili imaju neke čudne statuse raseljenih lica u Srbiji. Mnogi od njih žele da se vrate i njihovo je pravo da učestvuju na tim izborima.
Drašković: Pre svega to je njihova odluka i njihova želja. Oni neće da žive na Kosovu i Metohiji, a da budu lišeni političkih prava. Ne mogu oni da učestvuju u političkom životu, ukoliko se izoluju.
Drašković: Ne. Mi nismo o tome razgovarali. Naši stavovi o Kosovu i Metohiji su kristalno jasni. Mi smo nacionalna partija i nama ne trebaju nikakvi dokazi naše nacionalnosti i srpstva. Činjenica da smo nesumnjivo nacionalna partija, koja je programski za Srbiju na Zapadu, obavezuje nas da razlikujemo stvarnost od iluzija, od utvara, da razlikujemo mudrost od gluposti, da razlikujemo projekte koji ne vode ničemu, sem nesreći naroda, od projekata koji su u interesu naroda i da razlikujemo ono što je stabilnost od onoga što je mržnja i nestabilnost.
Mnogo je ljudi, i među Srbima i među Albancima, koji se plaše normalizacije, jednog normalnog života na relaciji Beograd – Priština, zato što im to ne odgovara. Mafijašima, kriminalcima, ljudima mržnje, odgovara nesreća jer je uvek nesreća naroda bila izvor njihove lične sreće.
Drašković: Ja to očekujem jer čemu onda Rezolucija koju smo dogovorili sa Evropskom unijom u Generalnoj skupštini UN, o dijalogu i normalizaciji odnosa? Ne rešava se pitanje statusa Kosova učešćem na izborima, nego se neučešćem na izborima odlučuje za ne-status Srba.
SPO, kao nacionalnu srpsku partiju, zanima status srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i zanima nas status onoga što je zaista Jerusalim Srbije, a to su naše crkve, manastiri, spomenici naše državnosti, naše kulture, naše istorije. Sve je to na Kosovu. Nije premešteno nigde drugde.
Neka zvuči jeretički, ali SPO, kao nacionalna partija, neće da dokazuje svoj patriotizam jednom autističnom politikom borbe za status hektara na kojima Srba nema, niti ima srpskog Jerusalima na Kosovu, nego nas interesuje status toga što je naše – srpski narod, njegovo istorijsko i religijsko nasleđe.
Drašković: To nije tačno. O tome kakav je status Kosova, odlučuje se, čini mi se, i izvan Srbije i izvan Kosova. Danas je surova realnost da 22 države Evropske unije, a Srbija kaže da put u Evropu nema alternativu, priznaje Kosovo za državu. Odluku o priznanju nisu doneli kosovski Srbi. SAD i vodeće države sveta priznaju kosovsku državnost.
Mi smo za jednu politiku i odnose koji su bliski onima koji su postojali između Zapadne i Istočne Nemačke. One se nikada nisu međusobno priznale, ali su imale svestranu saradnju.
Drašković: Kao državotvorna i nacionalna partija, SPO se nikada nije udvarao javnom mnenju. Mislimo da to javno mnenje treba voditi. Mi mislimo da se državom mora upravljati i da se narod treba edukovati i voditi, a ne slediti, u situaciji, kada u poslednjih 10 godina ništa nije urađeno da se narodu objasni istina o svemu onome što se dešavalo u prethodnoj deceniji.
Danas na političkoj sceni Srbije imamo takozvane patriote, koji maksimalno koriste Kosovo radi ostvarenja njihovog strateškog cilja - da se spreči odlazak Srbije na Zapad, da se spreči učlanjenje u Evropsku uniju. Oni se toga plaše. Ova država se nalazi pred sudbinskim odlukama da li će možda učiniti sve da nam ne pobegne poslednji voz za Brisel.
Glasačke kutije nakon zatvaranja birališta - Priština, novembar 2009.
Za mene je nepatriotska politika da branimo i da čuvamo ono što nemamo, a cena da bude da izgubimo sve drugo što imamo.
Mislim da naš narod zna, ali ga samo treba podsetiti, da je Kosovo zapravo u domenu srpske narodne vere. Mi smo kao nacija verovali, i mi kao nacija i dalje verujemo i verovaćemo, da je Kosovo Srbija. Mi smo u to verovali i kada Kosovo nije bilo u Srbiji. Mi smo u to verovali i kada nije bilo Srbije same. Oni, koji se pozivaju na kosovski ep i mit, zagovarajući da Srbija mora cela da legne u nekakvu kosovsku grobnicu, ne razumeju ni značenje kosovskog mita i epa. Završni stihovi glase „Iako su poginuli ždrali, ostali su ptići ždralovići. Pleme naše poginuti neće“. Sve je okrenuto ka budućnosti.
Krenimo od toga da štitimo i odbranimo ono što imamo, što je naše i što je naš državni i nacionalni interes. Ne vidim neki državni i srpski nacionalni interes mimo odbrane crkava i manastira srpskog naroda, ekonomskog, duhovnog i kulturnog nasleđa, direktnog povezivanja toga šta nam je Kosovo i šta je naše na Kosovu sa Srbijom.
Srbija mora hrabro da povuče neke poteze
Drašković: Tako je. Mislim da treba sprečiti u začetku neke pokušaje da se opstruira taj dijalog. Mnogo je analitičara, mudrih ljudi, koji sada nastupaju po novinama, ali i političara, čak i u vladajućoj koaliciji, koji govore da ćemo početi polako, da će to dugo trajati, da ćemo krenuti od sitnih stvari, pa ćemo na kraju doći do statusa Kosova i Metohije. To je put koji vodi destrukciji i put smišljen da ti pregovori ne uspeju.
Nas zanima status Srba i status našeg kulturno-istorijskog nasleđa. Lako ćemo i mislim da dogovor može da bude postignut za dva-tri meseca. Već postoje dva napisana dokumenta i ne treba pisati treći. Prvi dokument, koji je već napisan, jeste nestatusni deo Artisarijevog plana. Ima tamo mnogo dobrih rešenja. Ona koja nisu dobra, treba popraviti rešenjima iz nekadašnjeg plana Z4 za Srbe u Hrvatskoj. Da li su tu sva pitanja kao što je sudbina nestalih, razgovori o deobi imovine, o nadoknadi otete imovine - to je već dugo pitanje.
Srbija i tu mora hrabro da povuče neke poteze. Zašto toliko kasnimo? Kako ćemo mi sutra da tražimo od vlasti u Prištini da vrate svu otetu imovinu Srbima, srpskoj crkvi i državi, ako mi sami nismo doneli takav zakon ovde u Srbiji?!
Drašković: Mislim da je to nešto o čemu se i ne može pregovarati. O tome šta je istorijsko uverenje jednog naroda, niko ne može da pregovora. Istorijsko uverenje srpskog naroda je bilo, i danas jeste, da je Kosova Srbija, ali uverenje je vera koju nosimo u srcu, u duši. Današnja stvarnost je nešto sasvim drugo.
Sadašnja politika, koju mi vodimo prema Kosovu, politika odbrane suvereniteta, koga nemamo, nad jednom teritorijom na kojoj živi 90 odsto ljudi, koji neće Srbiju niti njen suverenitet, košta ovu zemlju oko 800 miliona eura godišnje. Hajde tih 800 miliona evura godišnje, umesto što bacamo u prazno, u jednu autističnu politiku, da uložimo u srpski narod na Kosovu, pa ćemo odmah videti rezultate te politike.
Drašković: Stav i Evropske unije i SAD je jasan – nema podele. Zašto nema podele? Zato što se ne sme dozvoliti domino efekat. Podela Kosova znači podelu Bosne i kraj Bosne, znači podelu Makedonije i kraj Makedonije, pa i podelu Crne Gore.
Drašković: Strategija mora da bude evropeizacija samoga Kosova. Video sam, u nestatusnom delu Atisarijevog plana, da je samo Kosovo predviđeno da bude podeljeno na tri evro-regije. Jedna od tih evro-regija je sever Kosova.
Drašković: Mislim da će se svi Albanci, koji se plaše normalnog života, maksimalno suprotstavljati uspešnom ishodu razgovora između Beograda i Prištine.
Vuk Drašković na obeležavanju 19. godišnjice od demonstracija protiv Miloševićeve vlasti, 9. mart 2010. Foto: Vesna AnđićNe znam zašto se kaže između Beograda i Prištine?! Ne može Beograd da razgovara o mnogim stvarima u ime kosovskih Srba. Zašto bi neko iz Beograda sada govorio i tumačio koje su želje ljudi u nesrećnim srpskim enklavama na Kosovu. Šta oni žele? Šta oni misle? Oni kažu da hoće da se bore i da hoće da učestvuju u političkom životu. Oni kažu da hoće da se bore za pravo da budu ekonomski, duhovno i kulturno povezani sa Srbijom i da istovremeno sva njihova ljudska i nacionalna prava budu zaštićena.
Mislim da sa lakoćom možemo da se izborimo i za to da svi Srbi na Kosovu i Metohiji dobiju status državljana Srbije, sa svim statusnim pravima koja iz toga proističu - i na srpski pasoš i na svoju zastavu, grb i himnu, da učestvuju na izborima za predsednika Srbije i za poslanike Srbije. Hajde da razmišljamo u tome pravcu.
Izvinjenje gest za pozdraviti, ne zamena za promene
Drašković: Otišao sam tamo na molbu direktora Agencije, Saše Vukadinovića, koji je meni uputio jedno izvinjenje za sve zločine kojima smo bili izloženi ja, moja porodica i moja stranka od 1990. do 2000. godine. To je gest za pozdraviti. Izgovorio ga je šef BIA, koji nije bio na čelu te službe kada je pravila zločine. Izgovorio ga je čovek koji se protiv ondašnjeg režima borio zajedno sa mnom i zajedno sa ostalim antirežimskim strankama u Srbiji.
Drašković: Kazala je da je to gest za pozdraviti. Reči Saše Vukadinovića, da se izvinjava čoveku koji je bio glavna meta i žrtva režima Slobodana Miloševića, su nesumnjiva istina, ali i istina koja je izgovorena sa 10 godina zakašnjenja, kao da su ovu deceniju pojeli skakavci, kako kaže Bora Pekić. Naravno, to izvinjenje sam doživeo i kao izvinjenje svim drugim žrtvama tog režima. Nisam ga doživeo kao zamenu za obaveze ozbiljnih promena koje se moraju dogoditi u BIA.
Drašković: Nije promenjena dovoljno. Nema ozbiljnih promena dok se ne donesu evropski zakoni o BIA, evropski pravilnici, dok se iz te Agencije ne uklone svi koji su na bilo koji način podržavali taj sistem zločina i terorizma prethodnog režima, ili su učestvovali u tim zločinima na bilo koji način. Nema ozbiljnih promena dok se ne otvore tajni dosijei svih tajnih službi od 1945. godine na ovamo.
Drašković: Nešto pišem u glavi i bacam neke teze na papir. Čekam nekoliko meseci mira da pokušam to i da napišem. Ne može se pisati roman, ako nemate mir i ako se jedno vreme ne posvetite samo tome.
*****
Mogao bi vas interesovati i ovaj tekst:
Drašković: Razočaranje u devetomartovske ideale
„U interesu je Srba na Kosovu i Metohiji da se za svoja prava bore i u tamošnjim institucijama sistema“, objašnjava Drašković stav svoje stranke da učestvuje na vanrednim parlamentarnim izborima na Kosovu.
RSE: Šta bi to Srbi mogli da izgube, ukoliko ne izađu na ove izbore?
Drašković: Sebe dovode u poziciju ljudi koji se lišavaju svojih prava, mogućnosti borbe za svoja prava i pristaju na status geta. Nije patriotizam terati te ljude da budu taoci jedne autistične politike, koja se u poslednjih 10 godina vodila prema Srbima na Kosovu. Autistična je u tom smislu što se od srpskog naroda na Kosovu i Metohiji tražilo da se samoizolacijom bore za očuvanje suvereniteta Srbije nad Kosovom, iako je taj suverenitet Srbije nad Kosovom oduzet i Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.
U početku, pojavom demokratije u Srbiji, posle pada Miloševića, Srbi su učestvovali na parlamentarnim izborima na Kosovu. Imali su i svoju poslaničku grupu. Nije bilo lako albanskoj većini da ignoriše postojanje predstavnika Srba. Sve to posmatra i međunarodna zajednica i Evropska unija. Sigurno je da prisustvo Srba u institucijama i u kosovskom Parlamentu može smo da bude u interesu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
RSE: Čuli smo od predsednika odbora SPO na Kosovu, Ranđela Nojkića, da na izborima treba da učestvuju i raseljeni Srbi. Hoće li to biti vaš zahtev?
Drašković: Naravno da ćemo tražiti. Dosta je Srba koji su posle 1999. godine napustili Kosovo. Sada su, ili izbeglice, ili imaju neke čudne statuse raseljenih lica u Srbiji. Mnogi od njih žele da se vrate i njihovo je pravo da učestvuju na tim izborima.
RSE: Čija odluka je bila izlazak SPO na izbore, vaša lično, ili ste podržali nameru vaših ljudi iz stranke na Kosovu?
Drašković: Pre svega to je njihova odluka i njihova želja. Oni neće da žive na Kosovu i Metohiji, a da budu lišeni političkih prava. Ne mogu oni da učestvuju u političkom životu, ukoliko se izoluju.
RSE: Šta vam kažu koalicioni partneri u vlasti u Beogradu? Da li su možda ljuti na vas zbog te odluke?
Mnogo je ljudi, i među Srbima i među Albancima, koji se plaše normalizacije, jednog normalnog života na relaciji Beograd – Priština, zato što im to ne odgovara. Mafijašima, kriminalcima, ljudima mržnje, odgovara nesreća.
Mnogo je ljudi, i među Srbima i među Albancima, koji se plaše normalizacije, jednog normalnog života na relaciji Beograd – Priština, zato što im to ne odgovara. Mafijašima, kriminalcima, ljudima mržnje, odgovara nesreća jer je uvek nesreća naroda bila izvor njihove lične sreće.
RSE: Očekujete li da Vlada Srbije, ili predsednik Tadić, pozovu kosovske Srbe da izađu na te izbore? Mislite li da je to realno u ovom trenutku?
Drašković: Ja to očekujem jer čemu onda Rezolucija koju smo dogovorili sa Evropskom unijom u Generalnoj skupštini UN, o dijalogu i normalizaciji odnosa? Ne rešava se pitanje statusa Kosova učešćem na izborima, nego se neučešćem na izborima odlučuje za ne-status Srba.
SPO, kao nacionalnu srpsku partiju, zanima status srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i zanima nas status onoga što je zaista Jerusalim Srbije, a to su naše crkve, manastiri, spomenici naše državnosti, naše kulture, naše istorije. Sve je to na Kosovu. Nije premešteno nigde drugde.
Neka zvuči jeretički, ali SPO, kao nacionalna partija, neće da dokazuje svoj patriotizam jednom autističnom politikom borbe za status hektara na kojima Srba nema, niti ima srpskog Jerusalima na Kosovu, nego nas interesuje status toga što je naše – srpski narod, njegovo istorijsko i religijsko nasleđe.
RSE: Pretpostavljam da ste prilično svesni toga da ste u takvom stavu u Beogradu usamljeni? Takav stav podržava još jedino LDP, koja je u opoziciji. Predstavnici vlasti govore drugačije. Oni smatraju da bi svako učešće Srba na kosovskim izborima, zapravo bilo priznavanje statusa.
Drašković: To nije tačno. O tome kakav je status Kosova, odlučuje se, čini mi se, i izvan Srbije i izvan Kosova. Danas je surova realnost da 22 države Evropske unije, a Srbija kaže da put u Evropu nema alternativu, priznaje Kosovo za državu. Odluku o priznanju nisu doneli kosovski Srbi. SAD i vodeće države sveta priznaju kosovsku državnost.
Mi smo za jednu politiku i odnose koji su bliski onima koji su postojali između Zapadne i Istočne Nemačke. One se nikada nisu međusobno priznale, ali su imale svestranu saradnju.
RSE: Koliko mislite da je javno mnenje u Srbiji spremno za jedno takvo prihvatanje realnosti? Da li možda nova dinamika u srpskoj politici prema Kosovu, o kojoj govori Tadić, nakon Rezolucije napisane sa Briselom, daje neke nagoveštaje takvoj mogućnosti?
Drašković: Kao državotvorna i nacionalna partija, SPO se nikada nije udvarao javnom mnenju. Mislimo da to javno mnenje treba voditi. Mi mislimo da se državom mora upravljati i da se narod treba edukovati i voditi, a ne slediti, u situaciji, kada u poslednjih 10 godina ništa nije urađeno da se narodu objasni istina o svemu onome što se dešavalo u prethodnoj deceniji.
Danas na političkoj sceni Srbije imamo takozvane patriote, koji maksimalno koriste Kosovo radi ostvarenja njihovog strateškog cilja - da se spreči odlazak Srbije na Zapad, da se spreči učlanjenje u Evropsku uniju. Oni se toga plaše. Ova država se nalazi pred sudbinskim odlukama da li će možda učiniti sve da nam ne pobegne poslednji voz za Brisel.
Za mene je nepatriotska politika da branimo i da čuvamo ono što nemamo, a cena da bude da izgubimo sve drugo što imamo.
Mislim da naš narod zna, ali ga samo treba podsetiti, da je Kosovo zapravo u domenu srpske narodne vere. Mi smo kao nacija verovali, i mi kao nacija i dalje verujemo i verovaćemo, da je Kosovo Srbija. Mi smo u to verovali i kada Kosovo nije bilo u Srbiji. Mi smo u to verovali i kada nije bilo Srbije same. Oni, koji se pozivaju na kosovski ep i mit, zagovarajući da Srbija mora cela da legne u nekakvu kosovsku grobnicu, ne razumeju ni značenje kosovskog mita i epa. Završni stihovi glase „Iako su poginuli ždrali, ostali su ptići ždralovići. Pleme naše poginuti neće“. Sve je okrenuto ka budućnosti.
Krenimo od toga da štitimo i odbranimo ono što imamo, što je naše i što je naš državni i nacionalni interes. Ne vidim neki državni i srpski nacionalni interes mimo odbrane crkava i manastira srpskog naroda, ekonomskog, duhovnog i kulturnog nasleđa, direktnog povezivanja toga šta nam je Kosovo i šta je naše na Kosovu sa Srbijom.
Srbija mora hrabro da povuče neke poteze
RSE: Mislite li da to treba da budu osnove Beograda u dijalogu koji se očekuje sa Prištinom?
Drašković: Tako je. Mislim da treba sprečiti u začetku neke pokušaje da se opstruira taj dijalog. Mnogo je analitičara, mudrih ljudi, koji sada nastupaju po novinama, ali i političara, čak i u vladajućoj koaliciji, koji govore da ćemo početi polako, da će to dugo trajati, da ćemo krenuti od sitnih stvari, pa ćemo na kraju doći do statusa Kosova i Metohije. To je put koji vodi destrukciji i put smišljen da ti pregovori ne uspeju.
Nas zanima status Srba i status našeg kulturno-istorijskog nasleđa. Lako ćemo i mislim da dogovor može da bude postignut za dva-tri meseca. Već postoje dva napisana dokumenta i ne treba pisati treći. Prvi dokument, koji je već napisan, jeste nestatusni deo Artisarijevog plana. Ima tamo mnogo dobrih rešenja. Ona koja nisu dobra, treba popraviti rešenjima iz nekadašnjeg plana Z4 za Srbe u Hrvatskoj. Da li su tu sva pitanja kao što je sudbina nestalih, razgovori o deobi imovine, o nadoknadi otete imovine - to je već dugo pitanje.
Srbija i tu mora hrabro da povuče neke poteze. Zašto toliko kasnimo? Kako ćemo mi sutra da tražimo od vlasti u Prištini da vrate svu otetu imovinu Srbima, srpskoj crkvi i državi, ako mi sami nismo doneli takav zakon ovde u Srbiji?!
RSE: Da li to znači da Srbija treba da odustane od pokretanja pitanja statusa Kosova?
Drašković: Mislim da je to nešto o čemu se i ne može pregovarati. O tome šta je istorijsko uverenje jednog naroda, niko ne može da pregovora. Istorijsko uverenje srpskog naroda je bilo, i danas jeste, da je Kosova Srbija, ali uverenje je vera koju nosimo u srcu, u duši. Današnja stvarnost je nešto sasvim drugo.
Sadašnja politika, koju mi vodimo prema Kosovu, politika odbrane suvereniteta, koga nemamo, nad jednom teritorijom na kojoj živi 90 odsto ljudi, koji neće Srbiju niti njen suverenitet, košta ovu zemlju oko 800 miliona eura godišnje. Hajde tih 800 miliona evura godišnje, umesto što bacamo u prazno, u jednu autističnu politiku, da uložimo u srpski narod na Kosovu, pa ćemo odmah videti rezultate te politike.
RSE: Šta sa severom Kosova? Mislite li da to može da bude kamen spoticanja u ovom dijalogu?
Drašković: Stav i Evropske unije i SAD je jasan – nema podele. Zašto nema podele? Zato što se ne sme dozvoliti domino efekat. Podela Kosova znači podelu Bosne i kraj Bosne, znači podelu Makedonije i kraj Makedonije, pa i podelu Crne Gore.
RSE: Šta onda treba da bude strategija Beograda oko severa Kosova?
Drašković: Strategija mora da bude evropeizacija samoga Kosova. Video sam, u nestatusnom delu Atisarijevog plana, da je samo Kosovo predviđeno da bude podeljeno na tri evro-regije. Jedna od tih evro-regija je sever Kosova.
RSE: Koliko mislite da su kosovske vlasti i kosovsko javno mnenje spremni za sve ovo što govorite?
Drašković: Mislim da će se svi Albanci, koji se plaše normalnog života, maksimalno suprotstavljati uspešnom ishodu razgovora između Beograda i Prištine.
Mislim da sa lakoćom možemo da se izborimo i za to da svi Srbi na Kosovu i Metohiji dobiju status državljana Srbije, sa svim statusnim pravima koja iz toga proističu - i na srpski pasoš i na svoju zastavu, grb i himnu, da učestvuju na izborima za predsednika Srbije i za poslanike Srbije. Hajde da razmišljamo u tome pravcu.
Izvinjenje gest za pozdraviti, ne zamena za promene
RSE: Ovih dana ste bili u Bezbedonosno informativnoj agenciji (BIA) na proslavi dana Agencije. Kako da to shvatimo?
Drašković: Otišao sam tamo na molbu direktora Agencije, Saše Vukadinovića, koji je meni uputio jedno izvinjenje za sve zločine kojima smo bili izloženi ja, moja porodica i moja stranka od 1990. do 2000. godine. To je gest za pozdraviti. Izgovorio ga je šef BIA, koji nije bio na čelu te službe kada je pravila zločine. Izgovorio ga je čovek koji se protiv ondašnjeg režima borio zajedno sa mnom i zajedno sa ostalim antirežimskim strankama u Srbiji.
RSE: Sem vas i vaša supruga je bila žestok kritičar BIA. U pokušaju vašeg ubistva na Ibraskoj magistrali ubijeni su njen brat i još trojica članova SPO. Kako je ona reagovala na reči koje su vam upućene u BIA?
Izvinjenje za zločine kojima smo bili izloženi ja, moja porodica i moja stranka od 1990. do 2000., koje sam dobio od BIA shvatio sam kao izvinjenje svim drugim žrtvama tog režima. Nisam ga doživeo kao zamenu za obaveze ozbiljnih promena koje se moraju dogoditi u BIA.
RSE: Koliko je BIA do sada promenjena?
Drašković: Nije promenjena dovoljno. Nema ozbiljnih promena dok se ne donesu evropski zakoni o BIA, evropski pravilnici, dok se iz te Agencije ne uklone svi koji su na bilo koji način podržavali taj sistem zločina i terorizma prethodnog režima, ili su učestvovali u tim zločinima na bilo koji način. Nema ozbiljnih promena dok se ne otvore tajni dosijei svih tajnih službi od 1945. godine na ovamo.
RSE: U decembru će biti sabor stranke. Po odluci stranačkih odbora, jedini ste kandidat za predsednika. Prilično ste aktivni u politici. Stižete li da pišete? Godinu dana je prošlo od vaše poslednje knjige.
Drašković: Nešto pišem u glavi i bacam neke teze na papir. Čekam nekoliko meseci mira da pokušam to i da napišem. Ne može se pisati roman, ako nemate mir i ako se jedno vreme ne posvetite samo tome.
*****
Mogao bi vas interesovati i ovaj tekst:
Drašković: Razočaranje u devetomartovske ideale
