Ocenjujući da je međuentička situacija na Kosovu relaksiranija i da u poslednje vreme nije bilo značajnijih međuetničkih sukoba, Rada Trajković, doskorašnja potpredsednica Srpskog nacionalnog veća Kosova, u intervjuu za RSE, kaže da bi početak unutar kosovskog dijaloga Albanaca i Srba, uz posredovanje međunarodne zajednice, kao garanta za poštovanje dogovora u značajnoj meri doprinelo daljoj relaksaciji odnosa i stvaranju boljih uslova za život na Kosovu.
Govoreći o inicijativi koju je pokrenula tokom susreta sa francuskim ministrom inostranih poslova Bernardom Kušnerom o unutar kosovskom dijalogu između Albanaca i Srba gospođa Trajković ističe:
"Pre svega mi sami treba da pokažemo da li smo sposobni, spremni i odlučni da se živimo zajedno, a ukoliko jesmo onda je zaista jedan takav sastanak neminovnost i do njega treba da dođe uz posredovanje međunarodne zajednice, koja bi bila garant tih dogovora."
Trajković: O temama koje u stvari podrazumevaju normalizaciju života. Čega se to Albanci boje od Srba, da li ih doživljaju ili ne doživljavaju, ili je prošlo vreme doživljavanja kao neprijatelja koji žive jedni pored drugih. Od čega se to Srbi boje, koji su strahovi, koje su strepnje, koji su razlozi za međusobnu mržnju, netrpeljivost, za taj antagonizam i poći sa rešavanjem svega toga.
Trajković: Da. Ja prosto mislim da je narod i albanski i srpski iznad političke elite. Kada kažem narod mislim i na Srbe i na Albance, na sve na Kosovu i Metohiji. Svi se boje novih sukoba, incidenata, novih ratova i svi su spremni da započnu nešto što podrazumeva dogovor koji bi značio normalizaciju života. Politička elita čini mi se da narod, sa jedne i druge strane drži onako što kažu izolovane, sa jedne strane a sa druge strane mislim da i mediji ne rade ništa što bi u stvari promovisali neke dobre stvari koje jedni drugima činimo. Tih stvari na terenu zaista ima prilično primera jer je sve manje sukoba između Srba i Albanaca, sve je više tolerancije.
Ja bih kazala da je relaksacija realnost samo da uđemo u nešto što je nastavak toga, što ne čine institucije, a ovde bi se okupio taj nevladini sektor, gde bi se okupili intelektualci, jedni i drugi, gde bi pokušali svi zajedno da polako da iznalazimo modalitete i načine pritiska da institucije budu u funkciji nečega što je normalizacija žiota i jednih i drugih, prosto svih stanovnika. Srbi i Albanci kroz istoriju nemaju tradiciju mržnje, ma šta o tome pričali. Uvek smo živeli jedni pored drugih. Ovaj poslednji sukob je gotovo jedini sukob koji se desio i u kojem su se na žalost učestvovali Srbi sa Kosova. Ja ne znam da su Srbi sa Kosova ranije učestvovali u sukobima direkno protiv Albanaca. Sem normalno onih sukoba koji su bili za vreme Drugog svetskog rata gde su se zajedno Srbi i Albanci borili protiv oni koji su bili na strani fašista, bilo da su bili Srbi ili Albanci, svejedno, i taj sukob antikomunističkog i komunističkog pokreta.
Prihvatanje sugrađana
Trajković: To bi bio težak proces, nije to baš lak proces, jer postoje mnogi ljudi koji žele i koji nisu bez moći, koji podrazumevaju institucionalnu, a mogu vam reći i medijsku moć da kompromituju mnoge pozitivne stvari koje bi mogle polako na terenu da se odvijaju. Tu treba da budemo oprezni u smislu da nas eventualni incidenti ekstremnih grupa koji su uglavnom povezani, sa rekla bih, mafijom i zarad nekih potpuno ličnih razloga, mogu da miniraju raznim aktivnostima te skupove, normalno uz etiketiranje. Ja čak mislim da u ovom trenutku mnogo je teže nama Srbima da uđemo u taj proces, jer je za Albance status završena stvar i mislim da Albanci u ovom trenutku treba da budu što se kaže više fer, u smislu nečega što je otvaranje unutar njihove zajednice procesa i otvorenih rasprava o nečemu što je prihvatanje Srba kao svojih sugrađana sa kojima žele da u budućnosti grade suživot i imaju odgovoran odnos.
Trajković: Njima pripada, ali i nama Srbima, ja ću reći jednu tešku stvar i možda će me možda mnogi optužiti, ali nekako čini mi se da i mi nemamo dobru percepciju šta podrazumeva demokratija. Malo smo se naučili da na prostoru Kosova moramo da vladamo, a ne da pravimo dogovore i da se negde dogovaramo sa većinom. Normalno da u nekim segmentima koji su od životne važnosti za Srbe treba izgraditi, gde Albanci koji su neodgovorni u institucijama mogu da sprovedu neke projekte bez podrške Srba, jer proces pomirenja počinje sa nekim što bi suštinski značilo potreba Albanaca da za neku odluku imaju i podršku Srba, jer ukoliko on zna da sam mu ja potrebna on će me uvažavati i samim tim moći ćemo dalje da radimo zajedno za nešto što je budućnost.
Ukoliko ja nisam nikakav faktor, jer mi brojka koja je na terenu ne daje za to pravo, onda će normalno i oni imati ignorantski odnos, jer neće imati potrebu za nama kao narodom. Ali to ne znači da se za sva pitanja mora obezbediti konsenzus Srba, jer možemo ponekad dovesti sve odluke i ceo sistem u paralizu. Ali kod Srba zaista ima taj sindrom koji podrazumeva da oni treba da budu glavni, da Albanci uvek treba da slušaju šta oni kažu, bez obzira od faktičkog stanja na terenu - da budemo glavni. Ali to je sindrom ostao iz onog vremena Miloševća kod uvođenja privremenih mera i normalno taj osećaj da je ipak Kosovo i Metohija naša i da svi ostali bez obzira na broj ljudi moraju da slušaju ono što mi diktiramo, je nešto čega se moramo osloboditi.
Govoreći o inicijativi koju je pokrenula tokom susreta sa francuskim ministrom inostranih poslova Bernardom Kušnerom o unutar kosovskom dijalogu između Albanaca i Srba gospođa Trajković ističe:
"Pre svega mi sami treba da pokažemo da li smo sposobni, spremni i odlučni da se živimo zajedno, a ukoliko jesmo onda je zaista jedan takav sastanak neminovnost i do njega treba da dođe uz posredovanje međunarodne zajednice, koja bi bila garant tih dogovora."
RSE: O kojim temama bi se trebalo razgovarati?
Trajković: O temama koje u stvari podrazumevaju normalizaciju života. Čega se to Albanci boje od Srba, da li ih doživljaju ili ne doživljavaju, ili je prošlo vreme doživljavanja kao neprijatelja koji žive jedni pored drugih. Od čega se to Srbi boje, koji su strahovi, koje su strepnje, koji su razlozi za međusobnu mržnju, netrpeljivost, za taj antagonizam i poći sa rešavanjem svega toga.
RSE: Znači prvo početi od naše svesti - prevazilaženje onoga što je naša svest i otpori, neslaganja i od toga ići dalje, jer tako?
Ja prosto mislim da je narod i albanski i srpski iznad političke elite. Kada kažem narod mislim i na Srbe i na Albance, na sve na Kosovu i Metohiji.
Ja bih kazala da je relaksacija realnost samo da uđemo u nešto što je nastavak toga, što ne čine institucije, a ovde bi se okupio taj nevladini sektor, gde bi se okupili intelektualci, jedni i drugi, gde bi pokušali svi zajedno da polako da iznalazimo modalitete i načine pritiska da institucije budu u funkciji nečega što je normalizacija žiota i jednih i drugih, prosto svih stanovnika. Srbi i Albanci kroz istoriju nemaju tradiciju mržnje, ma šta o tome pričali. Uvek smo živeli jedni pored drugih. Ovaj poslednji sukob je gotovo jedini sukob koji se desio i u kojem su se na žalost učestvovali Srbi sa Kosova. Ja ne znam da su Srbi sa Kosova ranije učestvovali u sukobima direkno protiv Albanaca. Sem normalno onih sukoba koji su bili za vreme Drugog svetskog rata gde su se zajedno Srbi i Albanci borili protiv oni koji su bili na strani fašista, bilo da su bili Srbi ili Albanci, svejedno, i taj sukob antikomunističkog i komunističkog pokreta.
Prihvatanje sugrađana
RSE: Koliko u suštini pre ovog dijaloga treba Albanci, a i Srbi među sobom treba da rasčiste neke stvari? Da prihvatimo i jedni i drugi unutar svoje nacionalne zajednice da na Srbe odnosno Albance treba gledati kao na nešto što je deo života na Kosovu?
Trajković: To bi bio težak proces, nije to baš lak proces, jer postoje mnogi ljudi koji žele i koji nisu bez moći, koji podrazumevaju institucionalnu, a mogu vam reći i medijsku moć da kompromituju mnoge pozitivne stvari koje bi mogle polako na terenu da se odvijaju. Tu treba da budemo oprezni u smislu da nas eventualni incidenti ekstremnih grupa koji su uglavnom povezani, sa rekla bih, mafijom i zarad nekih potpuno ličnih razloga, mogu da miniraju raznim aktivnostima te skupove, normalno uz etiketiranje. Ja čak mislim da u ovom trenutku mnogo je teže nama Srbima da uđemo u taj proces, jer je za Albance status završena stvar i mislim da Albanci u ovom trenutku treba da budu što se kaže više fer, u smislu nečega što je otvaranje unutar njihove zajednice procesa i otvorenih rasprava o nečemu što je prihvatanje Srba kao svojih sugrađana sa kojima žele da u budućnosti grade suživot i imaju odgovoran odnos.
RSE: Albancima kao većini to i pripada.
To je sindrom ostao iz onog vremena Miloševća kod uvođenja privremenih mera i normalno taj osećaj da je ipak Kosovo i Metohija naša i da svi ostali bez obzira na broj ljudi moraju da slušaju ono što mi diktiramo, je nešto čega se moramo osloboditi.
Ukoliko ja nisam nikakav faktor, jer mi brojka koja je na terenu ne daje za to pravo, onda će normalno i oni imati ignorantski odnos, jer neće imati potrebu za nama kao narodom. Ali to ne znači da se za sva pitanja mora obezbediti konsenzus Srba, jer možemo ponekad dovesti sve odluke i ceo sistem u paralizu. Ali kod Srba zaista ima taj sindrom koji podrazumeva da oni treba da budu glavni, da Albanci uvek treba da slušaju šta oni kažu, bez obzira od faktičkog stanja na terenu - da budemo glavni. Ali to je sindrom ostao iz onog vremena Miloševća kod uvođenja privremenih mera i normalno taj osećaj da je ipak Kosovo i Metohija naša i da svi ostali bez obzira na broj ljudi moraju da slušaju ono što mi diktiramo, je nešto čega se moramo osloboditi.
