Poverenik za ravnopravnost Nevena Petrušić u intervjuu za RSE kaže da njena kancelarija do nedavno nije imala gde ni da radi, te najavljuje intenziviranje rada u narednom periodu.
RSE: Institucija poverenika za ravnopravnost je novost u našem društveno-političkom sistemu. Najprostije rečeno, u pitanju je nezavisni državni organ koji bi trebalo da zaštiti građane od diskriminacije. Koliko je to moguće u ovoj našoj državi? Šta su, ustvari, realni dometi vaših reagovanja na uočene nepravilnosti?
Petrušić: Kao što ste rekli, poverenik za zaštitu ravnopravnosti je jedna nova, nezavisna institucija, previđena samim Zakonom o zabrani diskriminacije. Njene nadležnosti su tako koncipirane da, zapravo, obezbeđuju da institucija deluju u dva pravca. Na jednoj strani su preventivne aktivnosti koje su u funkciji sprečavanja diskriminacije, a na drugoj strani je reagovanje nakon što je do diskriminacije došlo i nakon što je podneta pritužba zbog diskriminacije. Ideja zakonodavčeva je bila da, pored ovog oblika zaštite koji se ostvaruje u postupku pred poverenikom, dodatak tome je, naravno, i sudska pravna zaštita koja se može ostvariti - ta dva vida zaštite mogu da na jednoj strani preventivno utiču da se smanjuje diskriminacija, da se podiže svest, da se iz naših zakona otklanjaju diskriminatorne odredbe tamo gde ih ima, a da na drugoj strani reagujemo i post festum, nakon što je do diskriminacije došlo, što takođe utiče na to da se ne samo otkloni povreda prava do koje je došlo nego da i to reagovanje, mišljenja koja se daju, preporuke koje se upućuju takođe mogu da utiču na podizanje svesti javnosti.
RSE: Koliko su građani upoznati sa mogućnošću da se obrate povereniku i iznesu svoje pritužbe, probleme?
Petrušić: Mi još uvek nismo zadovoljni nivoom informisanosti građana o našoj instituciji, i to je, naravno,
prevashodno naš zadatak i naša uloga. Ali donedavno nismo imali ni prostorije, pa da sada ljudima možemo da kažemo:“Mi se nalazimo na toj adresi, ovo su naši telefoni.“ Upravo sada kreće jedna široka kampanja, niz različitih aktivnosti koje će, čini mi se - i verujem da će tako biti – približiti ovu instituciju građanima i građankama i učiniti da budemo vidljiviji u javnosti. U prošlom mesecu smo imali kampanju obilaska šest gradova u Srbiji. Tamo smo predstavili instituciju ljudima, objasnili koliko je jednostavno pokrenuti postupak, koliko to nije skopčano ni sa kakvim formalnostima. Prosto treba staviti na papir ono što se dogodilo, opisati kako se dogodilo, eventualno ponuditi nekakve dokaze ako se imaju ili označiti izvore sredstava. I videla sam da je tamo bilo jako velikog interesovanja i nevladinih organizacija i samih građana i građanki. Ja očekujem, a evo već se vidi da iz tih gradova u kojima smo bili već je povećan broj pritužbi koje nam građani i građanke upućuju, pa i nevladine organizacije, što je, naravno, dobro. I ja bih volela da se, ako smo imali jedan period kada smo se svi zalagli da ove institucije imamo, sada potencijali tih institucija i instrumenti koje imaju u što je moguće većoj meri koriste.
RSE: Koliko je pritužbi do sada stiglo?
Petrušić: Do sada su stigle 263 pritužbe. I iz dana u dan se taj broj povećava, što je razumljivo jer sada ipak malo veći broj ljudi zna za ovu instituciju. I kada analizirate pritužbe koje su vam stigle, zapravo možete da vidite da je
Kada analizirate pritužbe koje su vam stigle, zapravo možete da vidite da je diskriminacija raširena u svim oblastima društvenog života.
diskriminacija raširena u svim oblastima društvenog života, i također da se kao osnov diskriminacije navode različita lična svojstva, od nacionalne pripadnosti do seksualne orijentacije, pripadnosti polu. U poslednje vreme čak imamo jedan malo povećan broj pritužbi koje nam upućuju upravo žene zbog diskriminacije na osnovu pola.
RSE: Koliko su učestale pojave rasizma u Srbiji i na koji način bi, po vama, trebalo da se borimo protiv ove pojave?
Petrušić: Zaista je zabrinjavajuće da u poslednjih nekoliko meseci imamo drastične slučajeve pre svega nasilja nad Romima i Romkinjama, od nekakvih reakcija javnosti koje nam ne služe na čast, kao što je reakcija oko postavljanja spomenika Šabanu Bajramoviću u Nišu, skrnavljenje njegovog spomenika. I to je nešto što treba stvarno ozbiljno da nas brine. To pokazuje da rasizam u Srbiji još uvek nije suzbijen i da se na tome još mora mnogo raditi. Sada je vreme da o tome razmišljamo. I sada je vreme da u našim školama decu učimo i nediskriminaciji, i poštovanju ljudskih prava, i razumevanju različitosti, uvažavanju različitosti - ako ne želimo da neke nove generacije odrastaju nerazumevajući, zapravo, šta znači i kakva je velika dobrobit od jednog tolerantnog društva koje konflikte, do kojih prirodno dolaze, rešava mirnim putem, u duhu razumevanja i tolerancije.
Diskriminacija i u udžbenicima
RSE: Nedavno smo imali slučaj premlaćivanja jednog romskog dečaka u gradskom prevozu skoro u centru grada, a istovremeno bila je jedna divna, građanska reakcija jednog mladića koji mu je pritekao u pomoć. Da li to vama govori da ipak pomalo sazreva svest o tome da je potrebno pružiti drugima pomoć kad je to moguće?
Petrušić: To sigurno pruža nadu - ali je i zabrinjavajuće da su svi ostali putnici u autobusu to mirno posmatrali. No, budući da je reč o mladom čoveku, ja želim da verujem da je to ne samo izraz lične hrabrosti kakva je svojstvena mladim ljudima, nego da je to i izraz razumevanja da je potrebno reagovati. Ja uvek kažem - diskriminacija i čin diskriminacije, stanje diskriminacije nije stanje koje treba tolerisati, i ako se to ternutno događa nekom drugom, to treba prepoznati, treba reagovati. Ovo je jedan divan primer kako se može reagovati, i mislim da je tim događajem, koji su i mediji propratili, prosto upućena poruka javnosti, pa i mladim ljudima, šta je ono što se ne sme tolerisati, na šta se mora reagovati.
RSE: Pomenuli ste obrazovanje. Ja bih podsetio na vašu nedavnu inicijativu upućenu nadležnim prosvetnim institucijama da se unaprede nastavni sadržaji i praksa u domenu ljudskih prava, ravnopravnosti i nediskriminacije. Konstatovano je da su udžbenici u Srbiji prepuni stereotipa i predrasuda. Da li možete da navedete neke najdrastičnije primere na koje ste ukazali?
Petrušić: Takvih primera ima, nažalost, puno. Pomenuću samo kako se u udžbeniku psihologije za drugi razred objašnjava kakav je status i kakav pogled imaju pisci ovoga udžbenika na osobe sa mentalnim invaliditetom. Recimo tamo stoji upravo jedan ovakva rečenica: „Od osobe koja je duševno zaostala, od idiota nije moguće ni u najboljim uslovima stvoriti inteligentnu osobu“. Sama ta rečenica, samo to objašnjenje je zaista nešto što apsolutno ne može da nam služi na čast -
Kako se objašnjava homoseksualnost? Na način da se, zapravo, povezuje sa negativnim pojavama, kao što je zoofilija, kao nekrofilija, u tom i u takvom kontekstu.
a to su udžbenici iz kojih naša deca uče i očekujemo da imaju sutra razumevanje i za osobe i sa ovom vrstom invaliditeta. Kako se objašnjava homoseksualnost? Na način da se, zapravo, povezuje sa negativnim pojavama, kao što je zoofilija, kao nekrofilija, u tom i u takvom kontekstu. A da ne govorim o tome kakva se slika danas nudi o onome šta je porodica i koliko je tu puno predrasuda i stereotipa. Da ne govorim o tome da jedno dete u udžbeniku koji se zove Svet oko nas, za prvi razred osnovne škole, iz koga treba da stekne prva saznanja o svetu koji ga okružuje, ne može pronaći nijedno dete koje koristi kolica, a mislim da je samo jedna jedina fotografija gde se prikazuje dete malo tamnije puti. A to nije svet koji ga okružuje. I to nisu poruke koje udžbenici treba da šalju deci. Do toga da je porodica samo potpuna porodica - mama, tata, dvoje dece različitog pola, kao da same takve porodice postoje u Srbiji. I, zapravo, na neki način je to negiranje onog jednog osnovnog prava, prava na individualni izbor.
RSE: Da li možemo da očekujemo da će to biti izbačeno iz udžbenika? Je li imate neki odgovor prosvetnih institucija?
Petrušić: Mi smo uputili Minstarstvu prosvete, ali i drugim nadležnim organima ove naše preporuke. Još uvek nismo dobili, niti očekujemo da sada dobijemo, nekakvu potvrdu da je to prihvaćeno ili da nije prihvaćeno. Ja se nadam da se u ovom procesu, a naročito računam na strategiju koja će biti uskoro doneta, sve te naše preporuke mogu na odgovarajući način integrisati, i kad je reč o standardima za izdavanje udžbenika i kad je reč o ocjenjivanju udžbenika, da se o tome povede računa i pažljivo razmotri da li oni jesu u funkciji razbijanja stereotipa i predrasuda, ili su takvi po svojoj sadržini da te predrasude održavaju i odražavaju. Želim posebno da naglasim ovo: preporuke se odnose na nastavne materijale, na udžbenike i druga nastavna sredstva, ali je i naša preporuka da sami nastavnici, dakle oni koji interpretiraju deci određene sadržaje, moraju proći odogovarajuće obuke i da se moraju i sami se negde izboriti sa sopstvenim predrausadam i stereotipima. Ja se zaista nadam da će ove preporuke biti uzete u obzir. To jeste jedan proces, ali ta oblast obrazovanja za ono što znači razvoj društva jeste jako, jako značajna. Ideju slobode od diskriminacije, ideju tolerancije, razumevanje različitosti, to deca moraju poneti iz škole.
RSE: Bilo je pritužbi u medijima na vašu blagu reakciju povodom izjave mitropolita Anfilohija, koji je učesnike Parade Ponosa nazvao „smradom sodomskim koji je otrovao i zagadio Beograd.“ Da li to znači, po vama, da je crkva institucija koju ne bi trebalo baš previše dirati? Ova je izjava ipak imala prilično veliku žestinu i možda je bila i pokretač nekih akcija koje nisu baš primerene jednom gradu.
Petrušić: Ja moram da kažem da niko, ni kad su u pitanju fizička lica, ni kad su u pitanju institucije, nema pravo da vrši diskriminaciju, niti se može, pozivajući se na bilo šta, kriti iza takvih nekakvih, u ovom slučaju verskih, pravila. Mi smo reagovali u slučaju Anfilohija, i ne samo zbog ove rečenice koju ste citirali nego jedne serije rečenica koje su zapravo bile, po našoj oceni, govor mržnje po svim obeležjima imajući u vidu šta je govor mržnje. Mi smo reagovali i koristili ona ovlašćenja koja poverenik ima.
RSE: Naveli smo slučaj mitroplita Anfilohija - ovde je govor mržnje jedna pojava koja je prilično bila uobičajena i dalje prisutna, dikriminacija je očigledna. Koliko je moguće promeniti ovakvu Srbiju? I da li možete da povučete paralelu u odnosu na druge zemlje u regionu?
Petrušić: Diskriminacija je raširena pojava - i sada se nekakva paralela i nekakvi brojčani pokazatelji teško mogu dati jer istraživanja koja se rade ponekad su i različito metodološki postavljena. Sigurno je da ovakvim društvima kakvo je naše, a ima sličnih društava i u regionu, da je diskriminacija veoma raširena i da sama ideja ljudskih prava, zapravo, nailazi na neki način na nerazumevanje. Ono što razlikuje neke države, nije možda stepen raširenosti dikriminacije nego njihova odlučnost da se protiv toga bore. Čini mi se da smo mi na samom početku ove borbe. Srećom sada imamo normativni okvir, srećom sada imamo institucije - i ja pozivam sve da koriste ovo što sada imamo u našim zakonima, i da koriste, naravno, potencijale institucija koje imamao. To je dugotrajan proces. Ne mogu se stvari promeniti preko noći, ali traži se jedna posvećenost. I tu zaista treba računati i na organizacije civilnog društva, one koje su dale neprocenjiv doprinos razvoju antidiskriminacionog zakonodavstva. One sada imaju priliku da, koristeći ovlašćenja koja zakon daje, pokreću postupke i da kroz pojedinačne slučajeve, kroz reagovanje u slučajevima diskriminacije koji pogađaju i pojedince i pojedinke, ali često i čitave grupe, da zapravo i same daju taj doprinos. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, koji sada ima sada i jednu službu koja broji više od petnaestero ljudi, zaista ima i volju i spremnost i potpuno smo svi ovde odlučni da ono što se zove nulta tolerancija na diskriminaciju promovišemo i u javnosti, a naravno da je to rukovodni princip i u našem radu.
