Iako srspki sudovi poslednjih godina rahabilituju četničke i kvislinške predvodnike, po zahtevima njihovih potomaka, Strahinja Sekulić, direktor Agencije za restituciju, kaže da nijedan od rehabilitovanih članova četničkog okreta nije dobio povraćaj imovine, niti će. Zakon o restituciji je, ističe, tu jasan: on zabranjuje povraćaj imovine kvislinzima i pripadnicima okupacionih snaga.
Sekulić govori i o povraćaju jevrejske imovine jevrejskoj zajednici u slučajevima kada više nema preživelih zakonskih naslednika.
Odgovara i na pitanje zašto je Slobodanu Miloševiću za vreme bombardovanja 1999. godine dodeljena parcela koja je pripadala Jevrejima – sestrama Gece Kona – i hoće li ta odluka biti poništena.
Otkriva i opstrukcije procesa povraćaja poljoprivrednog zemljišta zakonitim naslednicima, u kojima su glavni akteri lokalni moćnici, ali i deo državnog aparata.
Najpre, međutim, reaguje na najvažniji događaj posle predsedničkih izbora u Srbiji.
RSE: Predlogom ministarke Ane Brnabić za novu premijerku Srbije – prvi put u istoriji Srbije je to žena – kakva poruka se šalje?
Sekulić: Mislim da je dobro da za premijera imamo ženu i nekoga ko je otvoreni pripadnik gej populacije. To je dobar znak i za našu i za međunarodnu javnost.
RSE: Verujete li da će ona pokazati nezavisnost od Andrićevog venca u donošenju odluka?
Sekulić: To zavisi od nje, ne od predsednika Vučića. Kako ona bude radila, tako će imati i nezavisnost, odgovarati za svoje odluke i sprovoditi politiku. Ne verujem u neku apsolutnu kontrolu i da je moguće da neko nekoga svaki dan zove telefonom i naređuje mu šta da radi. Naravno, moraće da deluje u okvirima prihvaćene politike. Ako bude radila kako valja, a tome se nadamo svi, neće biti pod apsolutnom kontrolom, kao što ljudi pričaju jer je to nemoguće.
RSE: Vi ste direktor Agencije za restituciju. Šta su vaši najveći problemi? Umeli ste često u istupanjima u javnosti da kažete da čak i lokalne samouprave i lokalni moćnici odugovlače i otežavaju proces vraćanja imovine.
Sekulić: Proces nije brz, realno, ali je efikasniji i brži od svih procesa u okruženju. Dakle, u datim okolnostima je brz. Mi smo doneli odluke u 61 odsto predmeta, a ceo postupak ćemo okončati za pet godina.
Da li je moguće brže? Jeste, ali treba da imamo mnogo više ljudi i više troškova. Sa sadašnjim kapacitetima, dajemo sve od sebe i rešavamo predmete. Ne postoji nezadovoljstvo građana. Vraćamo šta može da se vrati, što je u skladu sa zakonom. Nikada nismo prekoračili rok, nikada nam proces nije trajao duže od šest meseci kada je dokumentacija uredna.
RSE: Sada su u toku zahtevi za rehabilitaciju vodećih ličnosti kvislinga, četničkog pokreta - Milana Nedića, Nikole Kalabića, pre toga je rehabilitovan čelnik Ravnogorskog pokreta Draža Mihailović. Kako ćete odlučivati o imovini koja je ostala iza njih?
Sekulić: Bilo kakav Zakon o rehabilitacijiji kvislinga, saradnika okupatora, ekskluzivitet je Srbije, to se nigde drugde nije radilo. Postoje odluke parlamenata raznih država, gde se daje oprost ili neke političke deklaracije o pomirenju, ali ovakav zakon ne postoji nigde. Međutim, Zakon o restituciji je odvojen od Zakona o rehabilitaciji. Naš Zakon o restituciji zabranjuje vraćanje imovine pripadnicima okupacionih snaga. Srbija je bila okupirana od strane raznih okupatorskih vojski.
Što se tiče običnih pripadnika pojedinih okupatorskih formacija, koji su prosto mobilisani u te formacije, to nije problematično jer ti ljudi nisu vršili ratne zločine, a uz to, najveći broj njih je 1944. godine prešao na stranu partizanskog pokreta.
Međutim, oni među njima koji su vršili ratne zločine, koji su bili pripadnici okupacionih snaga, saradnici okupatora, nemaju pravo na restituciju. Dakle, niko zbog toga nije imao problem u Agenciji, ako se ne radi o klasičnim ratnim zločincima.
RSE: Šta je sa Dražom Mihailovićem, traže li naslednici povratak imovine?
Sekulić: Nisam imao pred sobom njegov predmet.
RSE: Šta je sa naslednicima komandanta Gorske garde Nikole Kalabića? Sud u Valjevu ga je nedavno rehabilitovao?
Sekulić: To još nije pravosnažno, videćemo kakva će biti konačna odluka Apelacionog suda. Treba reći i to da ima mnogo drastičnijih slučajeva rehabilitacije, kao što je, recimo, rehabilitacija Spasoja Zeke Drenjanina, koji je komandovao u masakru u Vraniću. On je rehabilitovan i to pravosnažno.
RSE: I šta ćete u tom slučaju odlučiti?
Sekulić: Tu nemamo dilemu: kao pripadniku okupacionih snaga i počiniocu ratnih zločina, odbićemo zahtev za restituciju.
RSE: Da li već imate zahtev njegovih naslednika?
Sekulić: Imamo. Pitanje je i rehabilitacije Milana Nedića. Mi smo već doneli odluku o odbijanju zahteva po žalbi u drugom stepenu. Naš stav je jasan. U slučaju pravosnažnih rehabilitacija, koje nam stižu u Agenciju, mi ćemo obavestiti republičko tužilaštvo da podnese valjane pravne lekove da se ponište te rehabilitacije. Smatramo da je došlo do drastične povrede zakona. Šta će oni uraditi, videćemo, ali mi ćemo poslati ta rešenja republičkom tužilaštvu sa inicijativom da podnesu zahtev za zaštitu zakonitosti. To je povreda zakona kojim je regulisana rehabilitacija.
RSE: Kada je u pitanju povraćaj imovine jevrejskoj zajednici, u slučajevima kada nema više živih zakonskih naslednika, šta je Srbija do sada uradila?
Sekulić: Srbija je prva i jedina zemlja u Evropi koja je donela zakon zasnovan na Terezinskoj deklaraciji. Ona reguliše imovinska prava jevrejske imovine koja nema naslednika i za koju nije podnet zahtev za povraćaj. U takvim slučajevima se ta imovina vraća jevrejskim zajednicama. Naše zakonsko rešenje zasnovano na Terezinskoj deklaraciji reguliše da se imovina vraća jevrejskim zajednicama, a ako se kasnije pojavi živi naslednik, jevrejska zajednica je dužna da tu imovinu vrati nasledniku.
RSE: Poljska je prekinula taj proces vraćanja 2011. godine da joj ne bi javni dug narastao.
Sekulić: Krajem ovog meseca idem u Poljsku na međunarodnu konferenciju. Ako je Srbija, koja je mnogo siromašnija, donela ovaj zakon i primenjuje ga, onda to mogu i sve druge zemlje. Skoro 14 miliona evra vrednosti imovine je vraćeno jevrejskoj zajednici za godinu dana primene ovog zakona.
RSE: Činjenica je, međutim, da je država u privatizaciji prodala neku imovinu, koja je bila u korpusu za za restituciju - i kad je u pitanju jevrejska imovina i kada je reč o imovini drugih predratnih vlasnika i njihovih današnjih naslednika.
Sekulić: Mislim da je 1989. godine donet zakon koji zabranjuje prodaju nacionalizovane imovine. Tadašnja SFRJ je donela taj zakon, a kasnije je to nestalo. Prodajom imovine koja je nacionalizovana urađeno je mnogo štete – ali, to je, nažalost, nepovratno. Da li je to moralno? Nije, ali to se događalo i tom imovinom se manipulisalo tako što je prikazivana kao kapital preduzeća koja su prodavana. U nekim slučajevima, međutim, kada se takva imovina nije prikazivala kao kapital preduzeća, mi smo je vraćali naslednicima.
Dakle, u pogledu onog što je prodato u privatizaciji ne možemo ništa uraditi jer postoje pravna lica koja su stekla svoju imovinu i ne možemo da idemo protiv njih. Imovinu koja je nacionalizovana država je stekla putem oduzimanja. Jevrejska imovina je stečena najčešće kao imovina koja nema naslednika, a opšti je princip građanskog prava da imovina koja nema naslednika pripada državi.
Najviše je problema bilo kod privatizacije preduzeća i poslovnih objekata, gde je nacionalizovana imovina ulazila u kapital preduzeća i bila knjižena kao kapital preduzeća. Nadalje, značajan deo stanova je nacionalizovan od rata do 1948. godine, a kasnije su otkupljeni. Ne bi se smelo dopustiti da ljudi koji tu žive i koji su već možda i četvrti kupci imaju problema zbog toga i u vezi s tim postoji konsenzus. Sve u svemu, ozbiljni propusti su napravljeni kad je reč o komercijalnim objektima.
RSE: Bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević u vreme bombardovanja 1999. godine tražio je da proširi dvorište u vili na Dedinju u Užičkoj, koju je, inače, nezakonito otkupio. To su mu neki činovnici i omogućili, a uzgred, i dan-danas su u pojedinim ministarstvima. Dakle, dodali su već postojećoj još jednu parcelu iako ona pripada jevrejskoj imovini, preciznije, naslednicima sestre Gece Kona, koji su uputili zahtev za vraćanje te imovine. Dešava li se u pravnom smislu išta povodom ovog slučaja?
Sekulić: Da, pokrenut je postupak zbog rešenja o spajanju tih parcela. U starom režimu državne svojine na građevinsko zemljište to je bio metod koji se primenjivao decenijama. Ovo je iskorišćeno 1999. godine da se spoje parcele na jednu privatnu parcelu kako bi se proširilo imanje. Ako opština Savski venac poništi to rešenje i ono bude pravosnažno, mi ćemo tu imovinu vratiti naslednicima.
RSE: A šta ako Miloševićevi naslednici – supruga Mirjana Marković, sin i ćerka - u međuvremenu tu vilu koja obuhvata i tu tuđu parcelu prodaju?
Sekulić: Ne može se prodati nešto što je u sporu. Pretpostavljam da postoji zabeležba spora u katastru, tako da se do okončanja spora sigurno neće prodavati. Ako se poništi to spajanje, što znači da se vrati u režim državne svojine, stiču se, kao što sam rekao, uslovi da se to vrati.
RSE: Govorili ste o tome da ima otpora restituciji, posebno kad je reč o vraćanju poljoprivrednog zemljišta, da pojedine lokalne samouprave i lokalni moćnici opstruišu i odugovlače proces.
Sekulić: Da, u tome prednjači Uprava za poljoprivredno zemljište, pa onda i svi ostali. Mi smo vratili oko 20.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, što je 20 odsto od traženog, ali nešto veći broj od onoga što smatramo osnovanim. To je dobar rezultat, ali do njega se došlo uz veliku borbu - sa sistemom, pre svega, sa Upravom za poljoprivredno zemljište. Ona je deo Ministarstva poljoprivrede, ali je autonomna u okviru tog Ministarstva. Mi sa njima imamo neslaganje već pet godina.
RSE: Šta ta Uprava zapravo radi, kako ometa restituciju?
Sekulić: Stalno daje naloge za žalbu. Svako rešenje vraća i na svako postoji žalba. Svako! To je opstrukcija procesa. Ako je 1.000 odluka doneto od strane Ministarstva finansija kojima se potvrđuju naše odluke, zakonitost tih rešenja je nesporna. Ali, Uprava za poljoprivredno zemljište stalno se žali. Ja sa Banetom Nedimovićem, ministrom poljoprivrede, imam blizak kontakt i i kada o ovome razgovaramo, on podržava restituciju, shvata da je nužno da se to zemljište vrati zakonitim naslednicima bivših vlasnika. Očekujem da se sastanem sa njim i da se otklone makar opstrukcije jer će pre ili kasnije ta praksa izazvati negativne posledice.
RSE: Čiji interesi stoje iza te opstrukcije restitucije poljoprivrednog zemljišta?
Sekulić: Postoje interesi lokalnih zakupaca poljoprivredne industrije, kombinata, privatizovanih i neprivatizovanih zadruga koje po privilegovanim uslovima koriste nešto je uzurpirano. Tržišna pravila raspolaganja, prodaje i korišćenja zemljišta njima ne odgovaraju.
RSE: Ima li uticaja tajkuna, domaćih velikoposednika, na Upravu za poljoprivredu?
Sekulić: Pa, evo, možete to da proverite na jednostavnom testu. Hoće li primiti običnog građanina na neki sastanak? Nema šansi da dođe do toga. Negde je u mentalnom sklopu tih moćnika da zakon važi za nekog drugog, ali ne i za njih. Uprkos tome što se u najvećem broju slučajeva potražuje jedan ili dva hektara zemlje, što su jako mali posedi. Dakle, nekih 10.000 porodica će dobiti otprilike 8.000 ili 9.000 hektara, a oni kontrolišu desetine hiljada hektara. Uz takvu svoju moć, imaju, razume se, uticaj u društvu, državi i vlasti.
Ono što treba reći jeste da se mi borimo da vratimo imovinu zakonitim naslednicima vlasnika iako to ne treba da bude bilo kakva borba nego samo primena zakona. Nažalost, to jeste borba koju mi svakodnevno vodimo, odgovarajući na razne trikove, opstrukcije, pokušaje da se ono što je vraćeno vrati nazad u proces. Nemoguće je to činiti a da nemaš podršku u sistemu.
I šta ako izgubimo dah u jednom trenutku? Ne može čovek stalno da se bori. Mi se čak zalažemo da se izmeni zakon, opet dajući pravo da država sama odredi šta će da vrati. Zemljišta ima dovoljno, višestruko više nego što se potražuje, uključujući i crkvenu restituciju. Zašto da se ne vrati čoveku zemljište koje nije od interesa za državu?! I to smo predlagali, ali nema nikakvog odgovora.
RSE: Uz sve te otpore i ometanja lokalnih latifundista, ali i dela vlasti, kada možete da stavite konačnu tačku na proces restitucije?
Sekulić: U ovakvim okolnostima, uz sva ova odugovlačenja i ometanja, mi možemo da vratimo 10.000 hektara zemljišta godišnje, a to znači da ćemo za pet godina sve ili gotovo sve vratiti. Samo se pitam zašto to mora da ide uz otpore, ako to možemo da završimo za dve godine, bez otpora? Da imamo neki sistem dogovora, onda bismo za dve godine vratili sve. Treba da ostave ljude na miru, da steknu tu imovinu koja im zakonito pripada. To bi, uostalom, bilo dobro za sve – ta imovina biće u prometu, plaćaće ljudi porez na imovinu. I konačno, mnogo je bolje po društvo da više ljudi ima imovinu, nego da je ima samo mali broj njih.
RSE: Ima li direktnih pritisaka na vas odozgo?
Sekulić: Postoji pritisak posla, ali odozgo ih nikada nisam osetio.
RSE: Kako iz Uprave za poljoprivredno zemljište opstruišu taj proces povraćaja imovine?
Sekulić: Kroz odluke, kroz žalbe, kroz odugovlačenja, nekim polu-podzemnim aktivnostima, u kojima su jako vešti.
RSE: Verovatno i uticajem na pravosuđe?
Sekulić: To još nije bilo, ali je moguće da dođe i do toga. Znate šta, ja sve što imam kažem javno. Nisam imao problem jer da sam ga imao, ne bih bio ovde. Kroz birokratski aparat se, dakle, vrše pritisci i pokušaji ispipavanja pulsa, da li hoće neko da vas slomi, da prikaže nešto kao dobit za vas, da će vas navodno zaštititi da ne biste eventualno imali problem. Sve su to neki elementi ucena i poluucena, koje, sa ovih 20 i nešto godina u poslu, ne uzimam ozbiljno. Idemo korak po korak, pa ćemo doći do kraja posla.
Bitno je da postupak ne može da se vrati nazad, on je nepovratan i teško bi mogao neko da ga ospori. A Krenuo je i postupak obeštećenja, u slučajevima gde imovina ne može da se vrati u naturi. Imaćemo nekih sigurno 35.000 porodica koje će dobiti neku novčanu nadoknadu restitucijom, neko manju, neko veću, jer nema dovoljno sredstava i ne može da se vrati u potpunosti.
Šta nam pokazuju ovi podaci? Ako kažemo da ćemo ostvariti pravo više od 30.000 ljudi i porodica, to znači da ti ljudi nisu imali ogromnu imovinu u momentu uzimanja, nego zapravo vrlo malu. Mali broj ljudi - ispod pet procenata – imao je fabrike, vile, stanove, kuće.
Najveći obim imovine vezan je za primenu posleratnih propisa, od 1954. do 1968. godine - nacionalizaciju građevinskog zemljišta, poslovnih prostora i stanova. Tu su i eksproprijacije koje su vršene do 1968. godine, koje su bile nepravedne. Već od 1968. godine je došlo do stabilizacije i više nije bilo nasilja u tom imovinskom delu.
RSE: Mislite da je realno da će za pet godina taj proces da se završi?
Sekulić: Nije reč o našim željama i nadama, to je egzaktno utvrđeno. Danas već imamo 61 odsto donetih odluka. Imamo godišnji kapacitet da rešavamo šest posto od podnetih zahteva. Posle pet godina, dakle, 95 posto odluka biće doneseno.
Facebook Forum