Muzikolog Srđan Atanasovski, saradnik Muzikološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u svojoj knjizi „Mapiranje Stare Srbije“ analizira ulogu narodnih pesama u generisanju srpskog nacionalizma, odnosno teritorijalne ekspanzije u XIX veku, po principu „gde je srpska pesma, tu je srpska teritorija”. Knjiga je izašla u “Biblioteci XX vek”, a beogradska promocija je 7. novembra u Ustanovi kulture “Parobrod”.
Atanasovski je angažovan i u amaterskom horu „Naša pjesma“, koji na svom repertoaru ima poznate partizanske i revolucionarne pesme. Pevaju se pesme na raznim jezicima: italijanskom, španskom, albanskom, makedonskom, slovenačkom… Sagovornik Radija Slobodna Evropa (RSE) objašnjava otkud danas interes za tu vrstu muzike.
RSE: Kada neupućeni čitalac otvori vašu knjigu, „Mapiranje stare Srbije“ može da se upita kakve veze imaju narodna pesma i nacionalizam. Da li narodna pesma na ovom prostoru spaja ili razdvaja narode?
Atanasovski: Kao istraživač nacionalizma sam pristupio na jedan način koji možda nije onaj koju mi u svakodnevnom govoru koristimo, a to je kako ideologija transformiše čitavu našu percepciju kulturnih artefakata, stavljajući im nove nalepnice.
Nacionalizmi podrazumevaju podele
Kada me pitate da li nacionalizam upotrebljava ili zloupotrebljava ono što podrazumevamo pod narodnom pesmom, moj odgovor je zapravo da narodna pesma, kao takva, kao koncept, ni ne postoji bez nacionalizma.
Sama ideja da jedan narod, kao takav, postoji kao zatvorena celina i da njega možemo da okarakterišemo i opišemo služeći se muzikom, odnosno pripisujući mu određene karakteristične pesme, koje su za njega domaće, a za neke druge strane ne, zapravo je deo nacionalističke ideologije.
Nacionalizam, ma koliko ga mi normalizovali u današnjem diskursu i ma koliko on za nas bio nešto što je conditio sine qua non političkog života, on uvek u svojoj biti razdvaja ljude. Nacionalizmi podrazumevaju podele. I to je opasan trenutak, kada mi poverujemo da su te podele, koje razdvajaju ljude na nacije, dovoljno važne i dovoljno bitne da bi se za njih vodili ratovi i povlačile granice koje suštinski menjaju svakodnevni život ljudi.
Zašto je narodna pesma tu bitna? Upravo zbog toga što se kroz XIX vek, a zapravo i kroz čitav XX vek pa i danas, narodima pripisuje narodna pesma kao nešto što izvire iz njihove duše. To je test - da li ćete prepoznati neku pesmu kao pesmu vašeg naroda ili ćete prepoznati neku drugu pesmu kao pesmu koja vam je strana. Taj test se jedno vreme koristio kao vrlo čvrst argument da se nacionalna zajednica opiše, da se oko nje stavi određena granica i da se ona, na neki način, razdvoji od onih ljudi koji njoj ne pripadaju.
RSE: Da li sam dobro razumela „gde sve se peva srpska narodna pesma, dotle je teritorija Srbije“?
Atanasovski: Tako je. To je bio jedan od argumenata u XIX veku, kada je bilo vrlo važno povući granice u toku razrešavanja istočnog pitanja, odnosno povlačenja novih granica na teritorijama Osmanskog carstva jer su one bile nepostojeće. Trebalo je iscrtati te granice.
RSE: U knjizi pominjete da istraživači narodnog muzičkog stvaralaštva koji su u XIX veku bili na Kosovu nisu istraživali, na primer, narodno stvaralaštvo Albanaca, ili drugih etniciteta, iako su u to vreme Srbi bili manjina na Kosovu.
Atanasovski: Da, tu postoje dve iznenađujuće okolnosti. Prvo je to što ste sa pravom primetili da oni to uglavnom nisu činili. Postoji nekoliko zapisa Stevana Stevanovića Mokranjca pevanja Turaka u Prištini, ali to su stvarno izuzeci. On je zapisao stotine drugih pesama Srba. Možemo i iz naše perspektive da kažemo da je to iznenađujuće, ali mislim da je iz perspektive tog diskursa, to pravilo.
Ono što je zanimljivo u toj priči jeste da intelektualci iz Beograda, koji su putovali u ono što su oni nazivali Starom Srbijom, što bi danas obuhvatao prostor Kosova, severne Makedonije i tako dalje, uopšte nisu krili podatak da su Srbi na tim teritorijama manjina. Nušić u svojim putopisima i svojim demografskim studijama vrlo jasno daje brojke koje pokazuju da Srbi čine manjinu u Staroj Srbiji. Neki istraživači, poput Miloša Milojevića, pokušavali su to da opravdaju recentnim konvertitstvom Srba, bilo u islam, bilo u katoličanstvo.
Mi i danas, kada pristupamo narodnoj pesmi, prvo je vezujemo za teritoriju
Fascinantno je da za njih to zapravo nije bilo važno zbog toga što apropriacija Stare Srbije od strane srpskog nacionalizma nije vršena po principu prirodnog prava, demografije i želja tog stanovništva koje egzistira na tim teritorijama. Vršena je po principu istorijskog prava. Oni su smatrali, s obzirom da su to teritorije srednjovekovne Srbije, da je to sasvim dovoljan argument, dovoljan pravni uslov da se te teritorije ponovno integrišu u srpsku državu. Oni se više bave istorijskim spomenicima, više se bave manastirima, više se bave arheološkim pronalascima, natpisima iz srednjeg veka, nego što se zapravo bave realnim stanovništvom koje tamo živi. Ono za njih nema svoj glas kojim progovara i koji može da kaže šta oni na političkom planu žele.
Drugačija je situacija kada se formulisala granica između srpskog i bugarskog etniciteta. Tu su vođene bitke na stanovištu prirodnog prava. Slovensko stanovništvo je imalo glas, njemu je bila data sposobnost da se izrazi kao politički subjekt, dok je zapravo nehrišćanskom, a pogotovo albanskom stanovništvu, odricano pravo da se izrazi kao politički subjekt i da kaže šta želi.
RSE: Kao jedan od događaja kojim ilustrujete upotrebu muzike za stvaranje alternativnih nacionalnih mapa Stare Srbije, pominjete i jedan koncert u Sava centru 2009. godine.
Atanasovski: Taj koncert pominjem u zaključku svoje knjige. Ono što sam želeo da pokažem jeste da svi ti mehanizmi koje sam opisivao na primeru sa kraja XIX i početka XX veka i dalje mogu da budu aktuelizovani i dalje mogu da budu upotrebljeni u iste ili u slične svrhe.
Mi i dan danas, kada pristupamo narodnoj pesmi, prvo je vezujemo za teritoriju. Nas uvek zanima odakle je ta pesma, gde je zapisana, odakle je ona autentično. Ako je autentična, ona će imati pravo da progovori o nekom prostoru sa koga je potekla. I dalje operišemo u koordinatama narodne pesme kao nečeg nacionalnog, kao nacionalnog obeležja. To je na koncertima, poput ovog koji je priređen 2009. godine u Sava centru, potpuno plakatno jasno. Koncert je bio posvećen srpskoj muzici sa Kosova i Metohije, pri čemu se insistira da su u pitanju autentične narodne pesme, koje su zatim aranžirane. Ono što je u celom tom procesu vrlo važno, to je način na koji se gradi jedna mentalna slika o tome šta su teritorije srpske nacije danas i jedna vrsta hijerarhije tih teritorija. To je, na primer, bio prvi koncert u nizu koncerata na kojima je trebalo da se predstavi srpska muzička baština, te je stoga, upravo prvi koncert, bio posvećen pesmama sa Kosova i Metohije.
Danas država sponzoriše takve događaje. U XIX veku je situacija bila drugačija, zbog toga što se govorilo o teritorijama koje nisu bile do kraja poznate i sa kojih su prikupljali vrlo fragmentarna svedočanstva i vrlo fragmentarne dokaze o tome šta se zapravo tamo događa.
Pored ovakvih događaja koji su sponzorisani od strane države, danas u Srbiji postoji praksa koja je na neki način konstruisana „odozdo“, koja nije direktno pod sponzorstvom države, a koje takođe koristi muziku kako bi izgradili sliku Kosova kao ključne teritorije za srpsku naciju. Pre nekoliko godina sam uradio jedno istraživanje prakse hodočašća na Kosovo koje se zapravo dešava vrlo redovno. Svakih mesec dana iz Beograda polazi više autobusa koji voze ljude na Kosovo kako bi obišli manastire, prevashodno religijska mesta. Zanimljivo je da u tim putovanjima, koja po pravilu traju dva dana ili jedan vikend, ljudi najveći deo puta provode u autobusima. Njima je zabranjeno da komuniciraju sa Albancima koji čine 95 odsto stanovništva te teritorije u koju su se oni uputili. Oni u tim autobusima neprestano slušaju muziku. Od trenutka kada autobus uđe na Kosovo, počinje da se pušta isključivo duhovna muzika.
RSE: Ko organizuje ta hodočašća?
Atanasovski: Organizuju ih privatne inicijative koje su navodno pod blagoslovom Srpske pravoslavne crkve.
RSE: Da li ste vi bili u nekom od tih autobusa?
Atanasovski: Jesam. Zanimljivo je na koji način se zapravo muzika koristi kako bi markirala teritoriju Kosova kao „svetu“. Onoga trenutka kada autobus uđe na Kosovo, počinje da se pušta isključivo duhovna muzika. Kada autobus izađe sa Kosova, počinju da se puštaju nacionalne pesme, narodna muzika sa patriotskim obeležjima. Onda zapravo počinje jedna vrsta male žurke u autobusu.
Zanimljivo je da se ljudima koji se upute na taj put nudi osećanje da su oni nešto iskusili iz prve ruke, da su stekli neko znanje o Kosovu koje ne bi mogli da steknu iz knjiga ili iz Beograda ili gledajući neke emisije i čitajući neke romane. Šta su zapravo oni videli i iskusili? Oni su kroz čitav taj pokret autobusa opet iskusili jednu iskonstruisanu i medijalizovanu sliku teritorije na kojoj su bili.
RSE: Da li je to „mapiranje Stare Srbije“?
Atanasovski: To jeste mapiranje Stare Srbije na način na koji se ona danas sprovodi i koji je potpuno drugačije od XIX veka, zbog toga što postoje nove tehnologije, postoje vrlo jeftini uređaji koji reprodukuju muziku u autobusima, ili gde god da krenete. Mehanizmi su slični.
Ne postoji čista muzika koja egzistira van ideoloških matrica
RSE: Da li smo mi sve vreme govorili o zloupotrebi muzike u ideološkom smislu?
Atanasovski: Muzika se uvek upotrebljava i zloupotrebljava u ideološkom smislu. Muziku, kao takvu je nemoguće odvojiti od ideologije. Ne postoji čista muzika koja egzistira van ideoloških matrica. Sve ove muzičke prakse, o kojima sam govorio u knjizi, a o kojima ćemo govoriti i u nastavku, proizvedene su kroz kapitalističke moduse proizvodnje i potrošnje. To samo još jednom potvrđuje koliko su nacionalizam i kapitalizam neodvojivi i koliko čine jedan jedinstveni sistem.
RSE: Pre godinu dana je osnovan hor “Naša pjesma” koji peva partizanske pesme. Zašto se danas vraća, ne samo u Beogradu, partizanska pesma?
Atanasovski: Ne pevamo samo partizanske pesme, pevamo generalno i masovne i revolucionarne pesme drugih provenijencija. U poslednje vreme pravimo nove adaptacije i prevode međunarodnog levičarskog repertoara.
Mislim da je hrabrost da se zapeva politički angažovano u javnom prostoru, vrlo čvrsto skopčana sa borbom za političku vidljivost, kao takvom, u javnom prostoru. Onaj ko ima hrabrost da zapeva u javnom prostoru, imaće i veću hrabrost da se bori za svoja svakodnevna politička prava.
Levičarski repertoar je zbog toga što mislimo da je levica danas jedno od mesta na kojem se promišlja drugačija realnost i na kojem se generiše jedno duboko osećanje nezadovoljstva svetom u kome živimo. Mislim da je levica, konkretno u Srbiji i Beogradu, bila decenijama zloupotrebljavana, da smo mi na kraju došli do toga da ne znamo šta je i ko je levica. Lideri i figure koje se izdaju za levicu smanjuju i ukidaju prava na socijalna davanja, što je potpuno neverovatno. Nama je potrebno premišljanje jedne istinske levice, na jedan radikalan način koji će načiniti rez sa tradicijom zloupotreba ideja levice koja seže još od socijalističke Jugoslavije.
RSE: Koje su pesme na vašem repertoaru?
Atanasovski: Naš repertoar pokriva levičarske pesme koje su negovane u Jugoslaviji pre II svetskog rata, poput “Crvenih makova” Nikole Hercigonje, poput starih prevoda revolucionarnih pesama tipa “Budi se Istok i Zapad” i tako dalje. Tu su i pesme koje bismo mogli nazvati čvrstim partizanskim repertoarom – “Po šumama i gorama”, “Komandant Sava” i tako dalje.
Zatim negujemo standardni internacionalni levičarski repertoar. Tu su talijanske pesme poput “Bela ćao”, pesma “Aj Karmela” iz španskog rata...
Autori smo više adaptacija pesama koje pre toga nisu postojale na srpsko-hrvatskom jeziku, ali često ulaze u međunarodni repertoar. Pesma koja je prevedena sa jidiša i koja se zove “Marš otpuštenih”; Brehtova pesma “Odluka komunara”, koja se bavi Pariskom komunom, takođe sada postoji na srpsko-hrvatskom jeziku. Pevamo na međunarodnim jezicima, na jezicima koji su prepoznatljivi na međunarodnoj levici - talijanski, španski, engleski. Pevamo na jezicima naših suseda - na albanskom. Na tom jeziku pevamo “Internacionalu”.
RSE: Ko su članovi hora?
Atanasovski: Hor je nastao prošle godine na okupljanju (nevladine antiratne op-a) organizacije “Žene u crnom”, koju smatramo vrlo bliskom. Ova grupa ljudi se širila spontano i na neki način uključila pripadnike raznih generacija, raznih profesija. To je i dalje relativno mala grupa.
Ne posmatram hor “Naša pjesma” kao hor u tradicionalnom smislu. Više ga vidim kao jednu vrstu platforme za praktikovanje javnog pevanja. Mi pozivamo ljude da nam se pridruže i da pevaju sa nama. Ono što je neophodno, da bismo tako funkcionisali, jeste jedna izuzetna jednostavnost u pristupu samom pevanju. Mi ne pravimo aranžmane, ne pevamo u više glasova, pevamo vrlo jednostavno. Ako znate neku pesmu, možete vrlo lako da postanete član hora tamo gde pevamo, ako se tu zadesite.
RSE: U ediciji XX vek Ivana Čolovića, gde je izašla i vaša knjiga,prošle godine je objavljena i knjiga Ane Hofman “Partizanske pesme”. Tu saznajemo da postoje horovi partizanskih pesama, ne samo u Beogradu, nego i u Sloveniji, Austriji.... Gde još?
Atanasovski: Ana Hofman je koleginica iz Ljubljane koja se bavila, pre svega, ljubljanskim horom, koji postoji već deceniju i koji se zove “Kombinatke”. Ona je napisala knjigu prevashodno o tom horu, ali je uzela u obzir i aktivnosti drugih horova, te je i njih uključila u svoje istraživanje.
Horovi postoje u Ljubljani, mislim čak nekoliko, u Trstu, u Puli, u Zagrebu. U Skoplju je postojao, ne znam koliko je sada aktivan. Osnovan je i jedan hor u Podgorici, koji takođe peva partizanske pesme. Postoji hor u Beču koji je sačinjen inicijalno od gastarbajtera iz Jugoslavije, a sada se otvara za sve emigrantske zajednice. Oni pevaju na čak trinaest jezika. Boravio sam na post-doktorskom usavršavanju u Beču, gde sam četiri meseca bio pridruženi član ovoga hora. Praksa pevanja u ovom horu je zapravo bila osnovna inspiracija da se upustim u ovakav projekat i u Beogradu.
Ovi horovi su delimično deo jednog međunarodnog pokreta osveživanja levice. Ideja ovih horova nije samo propagiranje ideja levice na ideološkom planu, već i pronalaženje novih načina uživanja u muzici, tako što ćemo se okupiti i jedni drugima izgraditi muzički događaj koji oplemenjuje, koji nas ispunjava i koji ne funkcioniše unutar sistema kapitalizma kao takvog.
Facebook Forum