Istoričarka Olga Manojlović Pintar u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE) govori o zaboravu i "šminkanju" prošlosti, jačanju fašizma i levici koja nikada u istoriji nije bila slabija nego danas, o spomenicima u postmiloševićevskoj Srbiji koji svedoče o ideološkom galimatijasu.
RSE: Ako bude prihvaćena inicijativa da se podigne spomenik Slobodanu Miloševiću (bivšem predsedniku Srbije i haškom optuženiku, prim. aut.), praktično istovremeno kada i ubijenom demokratskom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću, kakva bi to poruka bila budućim generacijama?
Manojlović Pintar: Ona ništa ne bi govorila ni o Miloševiću, ni o Đinđiću. Govorila bi o vremenu u kome se ti spomenici podižu, govorila bi o inicijatorima tih ideja i njihovim realizatorima. Govorila bi da je to vreme izgradnje jednog novog autoritarnog lidera koji prisvaja u sebi tradicije od Stefana Nemanje i Gavrila Principa, do Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića,da ih spaja u jedan ideološki galimatijas u cilju jačanja svoje lične vlasti.
RSE: Ako bi se prihvatila ideja za podizanje spomenika Miloševiću u Beogradu, da li treba odustati od spomenika Đinđiću?
Manojlović Pintar: To je pitanje za autore tog spomenika. Da sam ja jedan od autora, svakako bih predložila odustajanje, jer mislim da je nespojivo ta dva čoveka stavljati u istu ravan i na identičan način ih predstaviti ovoj javnosti, kao dva stuba novog političkog i ideološkog društva.
RSE: Kako se uopšte došlo do toga da danas, 2018. godine, uopšte razmatramo inicijativu o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću?
Manojlović Pintar: Tako što nikada nismo stvarno sagledali užase ratova iz devedesetih. Zato što nikada nismo stvarno sagledali neke činjenice, što današnje generacije apsolutno ne poznaju činjenice o tome šta se u 90-im dešavalo, kako su paravojne formacije obučavane u kasarnama Vojske Jugoslavije, gde su nestajala tela ubijenih civila, gde su sahranjivani, gde se u Srbiji nalaze četiri velike masovne grobnice... Sve su to stvari koje veliki deo naše javnosti ne zna, ne želi da zna i na osnovu toga je u poziciji da priča o Miloševiću kao o velikom pobedniku u ratovima devedesetih.
Mora ova javnost da uzvikne "Car je go". On je i postao legitimna ličnost zato što se poverovalo da je jedan od pobednika, zato što se poverovalo da je jedan od velikih boraca protiv globalizacije.
RSE: Da li je galimatijas o kojem ste govorili novijeg datuma ili se to može videti u dužem periodu, od 2000. godine do danas. Kome je sve podizan spomenik u Beogradu?
Manojlović Pintar: Interesantno je analizirati javni prostor Beograda od 2000. godine do danas. Ono što dominira u tom javnom prostoru su spomenici koji su, recimo,od 2003. godine ovde postavljeni i koji su mahom bili pokloni grada Moskve. To je na primer spomenik Svetom Savi koji se nalazi ispred Hrama Svetog Save. Spomenik Puškinu, koji se nalazi u parku kod Vukovog spomenika, poklon Udruženja ruskih pisaca. Spomenik Caru Nikolaju koji je poklon ruske Dume postavljen je 2014. Uređenje hrama Svetog Save je poklon Ruske pravoslavne crkve i ruske države. Postavljen je jedan mizanscen koji jasno pokazuje koliko je deklarativna privrženost Srbije Evropi i koliko je evropski put nestabilan i koliko su neki drugi uticaji veoma jaki.
RSE: Vi kažete da, ne samo spomenici, nego i inscenacije nekih događaja iz prošlosti, govore o toj prošlosti danas. Na šta ste konkretno mislili?
Manojlović Pintar: Kada govorimo o obeležavanju početka Prvog svetskog rata gde je u javnom prostoru došlo do vrlo čudne simbioze nekih novoizgrađenih tradicija i Prvog i Drugog svetskog rata u kome se u potpunosti se izgubila ideja Jugoslavije, u potpunosti je prevrednovano nasleđe socijalizma i etablirana jedna krajnje nekritična nacionalistička ideologija koja ovde ostaje dominantna i danas.
RSE: Pretpostavljam da je reč i o knjigama, i o pozorišnim predstavama, možda serijama?
Manojlović Pintar: Čitav niz događanja u javnom prostoru. To nije karakteristično samo za ovu našu sredinu. To su događaji koji se dešavaju u čitavoj Evropi, gde imate inscenacije velikih bitaka Drugog svetskog rata. Na primer, na prostoru Poljske danas u nekim gradićima vidite savršeno obučene vojnike Vermahta koji skupljaju presvučene Jevreje i odvode ih u logore. Mislim da je to vraćanje događajima iz prošlosti u javni prostor veoma problematično za ovaj trenutak, lišava naša društva vizije budućnosti i okreće u potpunosti naš pogled u prošlost, zamagljujući pri tome ono što se dešava u sadašnjosti.
RSE: Kako gledate na takozvana "dva bola" za Miloševićem i Đinđićem, o kojima je govorio bivši predsednik Srbije Boris Tadić? Da li je to takozvano istorijsko pomirenje socijalista i demokrata (a bez lustracije) otvorilo vrata i za ova dva moguća buduća moguća?
Manojlović Pintar: Inicijativa o podizanju spomenika Miloševiću je već dugo u našem javnom prostoru, koja je ušla u novu fazu formalnim predavanjem zahteva Skupštini grada i predsedniku Srbije, već godinama je promovisana od strane jednog od brojnih entertainment majstora SPS-a. Svaki put je sve jasnija i sve glasnija. Ovoga puta tome su se pridružili i omladinci SPS-a, formalno je podržana od te stranke, uz čuveno udruženje Sloboda (Udruženje građana "Sloboda" je osnovano 3. marta 2007. godine u znak sećanja na S.Miloševića prim, red.).
I pored toga što već dugo ta inicijativa postoji, ta klica je posejana onoga trenutka kada je Boris Tadić veoma jasno rekao da su to dve stranke koje imaju dva bola, kada je izjednačio ubistvo Zorana Đinđića i smrt Slobodana Miloševića, kada je, umesto lustracije, Socijalistička partija Srbije na velika vrata ponovo ušla u politički život u Srbiji.
RSE: Kada je Milošević umro u Hagu, većina reakcija je bila da je ubijen "nevin čovek". Pojavila se, međutim, jedna čitulja u kojoj se govori o zlu koje je posejano u vreme njegove vlasti. Kaže se u čitulji da "pamtimo Vukovar, pamtimo Srebrenicu, Sarajevo, Dubrovnik, krv na ulicama Beograda"... Kako se sećanje na te događaje u Srbiji izgubilo, ako ga je ikada i bilo?
Manojlović Pintar: To je uvek bilo prisutno na marginama. Bio je, međutim, i veliki broj i umetničkih projekata i političkih i aktivističkih debata, pokušaja da se to aktuelizuju u mejnstrim medijima i političkim krugovima. Ali je činjenica je da najveći deo naše javnosti nije želeo da zna o svemu što se dešavalo van granica Srbije. Nekako je brzo zaboravljao i ono što se dešavalo samim građanima Srbije.
Problem je zaista u potiskivanju istine i odbijanju da se sa njom suočimo. Prošlo je već više od 20 godina a da mi nismo otkopali masovne grobnice u Batajnici, svega nekoliko desetina kilometara od samog centra Beograda, u Petrovom Selu, Rudnici. Ostala su neobeležena mesta na kojima su sahranjivani civili koji su ubijeni od strane Vojske Srbije. Priče o Srebrenici, o Vukovaru... svesno su izvrtane, omalovažavane, njima je pridavan sasvim neki drugačiji kontekst.
Dok veoma jasno ovde ne bude u udžbenicima istorija navedeno o kakvim razmerama tragedije se ovde radilo, dok to ne uđe u neke zvanične proklamacije i deklaracije, mi ćemo biti prinuđeni da slušamo relativizacije perioda 90-ih. To je pokušaj da neke ličnosti koje to ne zaslužuju budu predstavljeni kao heroji, kao velike ličnosti, kao junaci naše istorije.
RSE: Ako vas dobro razumem, savremenici znaju šta se događalo, od njih se nisu mogle sakriti činjenice, oni su ti koji ih potiskuju, ali mlade generacije izrastaju i ne znaju šta se događalo?
Manojlović Pintar: Veliki deo savremenika zna ali nužno stavlja činjenice u potpuno pogrešan kontekst, relativizuje i normalizuje zločine i na taj način stvara jednu lažnu sliku za mlađe generacije koje nemaju neposredno iskustvo i koje nisu imale priliku da svojim očima gledaju, na primer, Šljivančanina u Vukovaru kako onemogućava spašavanje ranjenika iz bolnice... Sve se to odvijalo pred našim očima ali zamagljeno.
RSE: Istorija sećanja je vaša tema. Vi ste napisali knjigu Arheologija sećanja. Mi prisustvujemo prevrednovanju i dalje a ne samo bliske prošlosti. Da li se iz sećanja danas izbacuje antifašizam, kako je to baš ovih dana rekao književnik Filip David?
Manojlović Pintar: Antifašizam dobija čitav spektar različitih značenja i postaje jedan od najkorisnijih pojmova u javnom prostoru. Njime se svesrdno služi udruženje Sloboda, veliki branioci lika i dela Slobodana Miloševića. Oni su veliki kritičari raznih desničarskih organizacija, zaklanjaju se iza interpretacije levice koju je ponudila Mirjana Marković (supruga S. Miloševića i bivša predsednica JUL-a, Jugoslovenske udružene levice) . Služe se i vladajuće strukture u trenucima kada im je antifašizam potreban.
Mislim da se on lišava onog svog suštinskog sadržaja, a to je pre svega borbeni, radikalni otpor svim idejama koje brišu mogućnost postojanja drugog, koje na radikalan način pozicioniraju većinsku zajednicu kao dominantnu i onemogućavaju svaki oblik razgovora u društvu.
RSE: Pored Miloševića i njegovih kadrova, u toku je i proces rehabilitacije četničkog vođe Draže Mihailovića i Milana Nedića, i uklanjanje spomenika Dimitriju Tucoviću iz centra Beograda, i pokušaj promene imena Zrenjanina... Da li je to sve deo iste ideološke matrice i koje?
Manojlović Pintar: Svaki novi režim ima potrebu da legitimiše svoje postojanje u javnom prostoru tako što će se vezati za određene, jasno prepoznatljive simbole. Način na koji se pozicioniraju savremeni simboli baziraju se isključivo na pripadnosti određenih ličnosti jednom jedinstvenom nacionalnom korpusu. To podrazumeva da unutar jedne velike zajednice ne postoji nikakav dijalog, svaka podela smatra se društvenom patologijom. A po mom mišljenju svaka podela je preduslov društvenog dijaloga i razgovora.
Mislim da trenutak u kome se mi sada nalazimo, umesto da nam je otvorio vrata za jasno sagledavanje devedesetih, a u tom kontekstu za veoma precizno razumevanje i Drugog svetskog rata, zapravo je podređen jačanju političke strukture na vlasti.
RSE: Da li to znači da je nacionalizam taj ideološki okvir u kome je moguće podići ta dva spomenika i u kojoj je moguće rehabilitovati, recimo, Milana Nedića?
Manojlović Pintar: To je jedan paravan iza koga se svih ovih godina odvijala jedna velika društvena pljačka, velika pljačka društvene imovine. Nacionalizam je, u sadejstvu sa ekonomskom tranzicijom, ovo društvo doveo trenutno u potpunu postideološku konfuziju.
RSE: Slične stvari vidimo i u susedstvu. Najnoviji skandal je izjava hrvatske predsednice u Argentini, kao o zemlji u kojoj je većina hrvatskih patriota (a zapravo su to bile ustaše) našlo slobodu nakon Drugog svetskog rata.
Manojlović Pintar: Mislim da je vrlo važno uvek uspostaviti koncentrične krugove unutar kojih se lakše razumevaju događaji i u ovoj našoj sredini. Jedan od tih je svakako krug našeg regiona u kome vidimo da procesi istorijske revizije karakterišu sva društva. Plašim se da su u Hrvatskoj oni dostigli jedan veoma problematičan nivo. To odbijanje vladajuće strukture u Hrvatskoj da se suoči sa zločinima NDH, sa genocidnom politikom koja je sprovođena nad srpskim građanima, sa holokaustom koji je izvršen...Rehabilitacija ustaštva je svakako zabrinjavajuća.
Mislim da je sličnih primera jako puno i na širem prostoru Balkana, kao i na žalost u velikom broju istočnoevropskih, postsocijalističkih društava, gde je antikomunizam bio i još uvek je mnogo jači od antifašizma.
RSE: Da li jača fašizam u Evropi ili se olako upotrebljava reč fašizam za skretanje udesno?
Manojlović Pintar: Čini se da mi još uvek nismo pronašli pravi termin kojim bismo objasnili današnje konzervativne desničarske pokrete i ideologiju koja stasava od Poljske, Mađarske, Slovačke... u velikom broju istočnoevropskih društava, a veoma je vidljiva i na zapadu Evrope, u Francuskoj, recimo i mnogim drugim državama. Činjenica je ono što je Umberto Eko govorio, da svi ti različiti primeri desničarske isključivosti zapravo predstavljaju klice jednog novog fašizma koji neće biti ispoljen, kako je on rekao,samo kroz delovanje crnokošuljaša, nego i mnogo važnijih struktura savremenih država koje su pred velikim iskušenjima u ovom trenutku.
RSE: Kako prepoznajete fašizam ovde u Srbiji?
Manojlović Pintar: U odbijanju da se veoma jasno definišu zločinci iz Drugog svetskog rata, kolaboranti sa nacističkim režimom, ljudi koji su veoma svesno ušli u savez sa okupatorom ove države samo zato što se objašnjava da su oni kasnije suđeni od strane komunističkog režima i bili komunističke žrtve.
Fašizam nije prepoznatljiv samo u našem odnosu prema prošlosti. U svakom trenutku je prisutan u našoj zajednici i danas. Pozicija romske zajednice najjasnije pokazuje koliko je ta najbrojnija nacionalna zajednica u našem društvu getoizovana, kako ne postoji pozitivna diskriminacija, njihovo uključivanje u javni prostor i barem pokušaj države da se na neki način ona ekonomski emancipuje, kako bi doživela i svoju suštinsku i društvenu emancipaciju.
RSE: Da li je fašizam i pretnja smrću učesnicima foruma u Zrenjaninu, povodom inicijative da se promeni naziv tog grada?
Manojlović Pintar: Moramo da sagledamo i širi kontekst, da vidimo ko su inicijatori takvih stravičnih poziva na linč. Možemo da koristimo termin fašizam, jer se svakako radi o krajnje radikalnom pokušavaju brisanja i uništenja onoga koji drugačije politički misli.
RSE: Da li je ikada u istoriji leva ideja bila slabija nego što je danas, govorim o svetskim razmerama?
Manojlović Pintar: Čini mi se da ste u pravu jer od vremena kada se ona konstituiše u Evropi, krajem XIX veka, ona sve vreme ima jasan uzlazni trend, postaje delatna u Oktobarskoj revoluciji. Kao ideal boljeg života, društvene emancipacije postoji sve do pada Berlinskog zida. Ovaj pad je trenutno veoma snažan ali opet, ja imam optimizam.
Bez obzira koliko su mladi društveni pokreti i u Španiji i u Italiji i u Francuskoj, ipak predstavljaju neke forume unutar kojih ideja levice polako počinje da se konstituiše.
RSE: U Centru za kulturnu dekontaminaciju počinju sesije o Kosovu 1998. i 1999. godina, o dva zločina, i nad Srbima i nad Albancima. To je jedno od retkih mesta na kome se govori o dva zločina. U zaborav je bačeno, ne samo ono šta se događalo na Kosovu pre bombardovanja, nego šta se događalo i od vremena Miloševića, od 1987. godine pa nadalje. Da li se može sada rešiti problem Kosova, a da se ponovo ne sagleda šta se sve događalo, pa ako hoćete i u vreme balkanskih ratova o čemu svedoči Dimitrije Tucović, koga su uklonili sa Slavije?
Manojlović Pintar: Apsolutno je nemoguće graditi građevinu na trulim temeljima. Mislim da je ovo što radi agencija Sensa i Fond za humanitarno pravo jedini način da se istinski razume, sagleda, sazna sve ono što mnogi ne žele da znaju o Kosovskoj knjizi mrtvih, o projektima kao što je bio projekat o zatiranju spomenika na prostoru bivše Jugoslavije u ratovima devedesetih a koji je obuhvatio sve zajednice, ne samo stradanje verskih objekata, nego i sekularnih koji su bili simboli sekularnih društava u XX veku. To je jedini način da se to suštinski razume.
RSE: Da li je današnje kolebanje Srbije između Istoka i Zapada, oduvek bilo vidljivo?
Manojlović Pintar: Mislim da je ta klackalica stalna. Ona je karakteristična za ove prostore od vremena konstituisanja nacionalnih država - u jednom trenutku između dva svetska rata. Kada je došlo do formiranja SSSR-a, ona nije postojala. Usmerenost prema Zapadu je bila jasnija, ali vrlo brzo se i tu pojavila dvojnost u odnosu Jugoslavije prema liberalnim demokratijama i prema naci-fašističkim državama. Ovo jeste jedan prostor stalnog političkog dinamizma, nazovimo ga tako krajnje neutralno,ali mislim da je sada, u ovom novom političkom trenutku, on veoma dramatičan.
RSE: Da li istorija međusobnih odnosa Srbije i Rusije, opravdava posebni sentiment prema Putinovoj Moskvi danas?
Manojlović Pintar: Mi sada možemo da govorimo o činjenicama i da kažemo racionalno da to nije tako, ali u domenu iracionalnog ta je veza brižljivo izgrađivana već nekoliko vekova preko crkava, preko štampara, preko štamparija, preko književnosti, umetnosti. To je nešto što definitivno ovde postoji. Mudrost intelektualnih slojeva je vrlo važna da se sagleda do koje mere je to fikcija, a u kojoj meri se radi o nekim stvarno politički opravdanim objašnjenjima te povezanosti.
RSE: Rekli ste da je dramatičan ovaj trenutak. Da li mislite da još nije jasna budućnost Srbije, kada je reč o tom odnosu Rusija - Zapad?
Manojlović Pintar: Mislim da nije i da bi bilo krajnje pogrešno da sada fatalistički kažemo - kako da ne. Veoma je jasno da je Srbija na svom evropskom putu, sve političke partije su za Evropu, deklarativno je to jasno. Kao što mislim da bi bilo krajnje pogrešno da kažemo kako su uvek najsnažnije političke strukture, intelektualne i crkvene, bile vezane za Rusiju. Mislim da ovo može da se iskoristi kao prostor koji će omogućiti dijalog i koji će omogućiti racionalno sagledavanje različitih koncepata.
Više je nego jasno da je Putinov režim krajnje surov, neoliberalni princip pljačke građana koji nema nikakve veze sa nasleđem Sovjetskog Saveza.
Mislim da je posebna greška naše javnosti što je veliki broj onih koji Istok i dalje povezuju sa idejama Sovjetskog Saveza. Više je nego jasno da je upravo Putinov režim krajnje surov, neoliberalni princip pljačke građana koji nema nikakve veze sa nasleđem Sovjetskog Saveza.
RSE: Zašto se nacionalni identitet Srba uvek vezivao za uniformu, za stradanje, za žrtvovanje, negovanje isključivo ratničkog kulta? Zar mi nemamo ništa drugo iz naše istorije da vrednujemo?
Manojlović Pintar: Sa jedne strane to je proizašlo iz objektivnih istorijskih, geografskih koordinata ovog prostora, koji je uvek bio prostor vojne granice, vojne krajine. Ljudi su ovde živeli kao slobodni građani, tako što su ratovali za jedno ili drugo carstvo. To istorijski postoji u tradiciji.
Ali, u isto vreme, u periodu Jugoslavije, upravo ovi prostori su postali taj jezičak na vagi tokom hladnog rata koji je održavao mir u svetu, upravo pristajanjem i podsticanjem politike nesvrstavanja i odbijanjem da se Jugoslavija svrstava u jedan ili drugi vojni blok.
Mislim da itekako ima tradicija koje mogu da se iskoriste za afirmaciju nekih drugih simbola. Ali nažalost, sama činjenica da se mi danas svesno uključujemo u novu polarizaciju sveta i postajemo jedan od piona u nadigravanju velikih sila, ne obećava da ćemo skoro izabrati neke druge simbole identifikacije.
RSE: U knjizi, koja je ove godine dobila NIN-ovu nagradu, "Luzitanija" Dejana Atanackovića je čuvena scena u kojoj se major Gavrilović obraća svom puku uoči odbrane Beograda 1915. godine - Vojnici nemojte da brinete za vaše živote, oni više ne postoje, naš puk je izbrisan iz brojnog stanja... pa umesto da ih povede u borbu, posle tih reči on im naređuje da skinu uniformu, da odu da žive, da se žene, da rađaju decu i tako usreće sebe i svoju domovinu. Da li je takav vrednosni obrt moguće zamisliti u današnjoj Srbiji?
Manojlović Pintar: Nadam se da smo mi sa tim vremenom ratova ovde završili i da to stvarno treba da bude jedna ideja vodilja današnjih generacija, da se okrenu stvaralačkom odnosu prema životu.
U isto vreme, nekada mislim da te istorijske mitove ne treba dekonstruisati u potpunosti. Mislim da je ideja junaka i borca za slobodu veoma delatna. Pre treba afirmisati nešto novo i drugačije, a ne u svemu dekonstruisati neke ideale koji su bitni za razumevanje najvećeg ideala čovečanstva, a to je ideal slobode.
Facebook Forum