"Kada pogledate sadržaje naših filmova, to bi sve moglo da se 'stopi' u jednu rečenicu, ili u jednu frazu, koja bi mogla da glasi - krik za herojima... Jasno je da nam nedostaju heroji da bi se našao izlaz iz ove situacije", kaže Rajko Petrović direktor upravo završenog beogradskog filmskog festivala Slobodna zona.
Na festivalu su prikazani filmovi koji se bave porastom nasilja i desnog ekstremizma, etničkim i socijalnim tenzijama koje rađa nezajažljivi liberalni kapitalizam. Tim rečima su organizatori najavili ovogodišnju 15. selekciju festivala na kome je glavnu nagradu dobio film “Jadnici” snimljen u etničkom getu u Parizu, regionalnu nagradu film “Čudovšta”, a nagradu za ljudska prava i publike osvojio je “Dnevnik Diane Budisvaljević” o spasavanju dece u ustaškim logorima u Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu. Veliku pažnju gledalaca izazvao je i film "Izbačeni" o ljudima koji ostaju bez krova nad glavom.
RSE: Kakvu sliku sveta je ponudila ovogodišnja "Slobodna zona"?
Petrović: Kada pogledate sadržaje naših filmova, to bi sve moglo da se „stopi“ u jednu rečenicu, ili u jednu frazu, koja bi mogla da glasi - krik za herojima. Ako su autori pravili film o Diani Budisavljević koja je napravila herojsko delo za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, ako imamo potrebu da pravimo film o Štigu Larsonu, istraživačkom novinaru ili piscu, kreatoru popularnog serijala „Milenijum“, ako imamo potrebu da ponovo izučavamo fenomene arhitekture i spomenika posle Drugog svetskog rata, ako imamo priliku da pratimo savremene tendencije u svetu i broj problema koji se nagomilao, od krize demokratije, porasta desnog populizma u Švedskoj, ulaska partija krajnjih desnica u parlament, pitanje slobode medija, jasno je da nam nedostaju heroji da bi se našao izlaz iz ove situacije.
Svet izbačenih
RSE: Neko je rekao da je pečat ovom Festivalu ipak dao film, "Izbačeni". Film se bavi ljudima koji ostaju bez krova nad glavom. Tema je vrlo aktuelna i ovde.
Petrović: Rekao bih da su taj film i "Dnevnik Diane Budisavljević", izazvali najviše pažnje kod naše publike i u medijima.
"Izbačeni" sa pravom, jer mi smo u Beogradu svesni dva fenomena. Postoji fenomen Beograda na vodi, dakle čitavog kompleksa koji se sada već uveliko gradi na obalama reke Save.
Drugi fenomen je porast cena nekretnina. Odjednom se desilo, u zadnje dve godine, da su cene kvadrata u Beogradu toliko porasle, da mislim da više ni srednja klasa to ne može sebi da priušti, osim na periferiji Beograda.
Na otvaranju festivala publici se obratila organizacija koja se zove - Združena akcija Krov nad glavom. Ona pokušava da zaštiti sve one koji su ugroženi, koje izbacuju iz stanova. Svi ovi fenomeni su interesantni publici jer izazivaju nespokoj, izazivaju strah, otvaraju pitanje nad našom budućnošću, kakva će ona biti, da li ima potrebe uopšte da živimo u takvom svetu. Negde preispituju svet u kome živimo.
U svetu izbačenih vidimo te fenomene na najrazličitije načine, u najrazličitijim državama, odnosno gradovima. Možemo da ih vidimo u Britaniji. Tamo je reditelj išao u delove grada, kao što su Kensignton ili Čelsi. Paradoks je da su tamo blokovi zgrada prazni, stanovi su prazni i pripremljeni su za elitu. Paradoksalno je da beskućnici ulaze u takvu zgradu, u takve stanove, žive u njima, kao u nekakvim skvotovima. Stanovi na svetskom nivou više nisu mesto za život, nisu mesto za dom, gde imamo osećanje sigurnosti i zaštite. Postali su investicija.
Neki ljudi koji imaju ogroman novac, ogroman profit, investiraju u takve stvari. Verovatno da nikada u životu, ili retko kada, odu u takve stanove da ih posete i da žive tamo. Čudio sam se kada sam prvi put bio u Kanu, na filmskom festivalu. Bio je maj, festival, tamo „puca“ od života i od ljudi. Šetao sam gradom i na periferiji jednog dela grada su čitavi blokovi, ulice sa spuštenim roletnama. Nema nikoga (kupljeni a neuseljeni stanovi).
Kada sam gledao ovaj film, shvatio sam koji je odgovor. Verovatno neko iz nekog sveta ko je bogat kupuje stan kao neku investiciju, a tamo odlazi ili ne u toku godine da se okupa, odmori, prošeta….
Profit i logika liberalnog kapitalizma neminovno melje sve pred sobom.
RSE: To je zapravo razotkrivanje stambene mafije koja pušta pipke u svim zemljama, ne samo u siromašnim.
Petrović: Apsolutno, i to se događa na legalizovan način. Neki gradovi imaju uspešnu „strategiju odbrane“. Nije Beč slučajno već nekoliko godina unazad grad koji se proglašava gradom koji je najbolji za življenje. Razlog je taj što ima snažne javne politike kojima ne dozvoljava da se desi ovakva vrsta tendencija koja je već, recimo, nagrizla Štokholm. Mi imamo ideju da je Švedska nekakav bastion demokratije, naprednog sveta. Međutim, tamo su popustile javne službe pod pritiskom velikih, globalnih korporativnih kompanija koje se bave tim biznisom. Polako prazne najatraktivnije delove grada.
RSE: Film "Dnevnik Diane Budisavljević“ je publika u pulskoj Areni nagradila gromoglasnim, desetominutnim aplauzom. Slično se dogodilo i u Beogradu. Međutim, u jednom trenutku, u Beogradu, kada su domaćini govorili ko je sve finansirao taj film pa spomenuli RTS, bila je vrlo burna reakcija dela publike. Zvižduci. Negodovanje. Da li vas je to iznenadilo?
Petrović: Nije me iznenadilo. To je bilo i očekivano s obzirom na nedavne događaje ispred RTS-a (verbalni sukob studenata i simpatizera Srpske napredne stranke uoči gostovanja predsednika Aleksandra Vučića u jednoj živoj emisiji javnog servisa prim. red.).
RSE: Sa druge strane, kada su se, uoči filma "Izbačeni" publici obratili pripadnici udruženja Krov nad glavom, publika ih je gromoglasno pozdravila.
Petrović: Publika je pozitivno reagovala, kao što sam rekao na početku. Svi mi osećamo jednu vrstu empatije i saosećanja sa ljudima koji stradaju u takvim situacijama, pogotovo kada se sretnete sa ženom i detetom koji su izbačeni iz stana zbog jedne neplaćene rate kredita. Moramo se složiti da je ova prinuda i sila upotrebljena preko i van svake razumne mere.
To može svakome od nas da se desi. To je ono najvažnije što moramo da shvatimo kroz sve ove akcije koje sprovodi Združena akcija Krov nad glavom. Nismo ni mi zaštićeni. Vrlo lako, spletom određenih okolnosti, može svima nama da se desi isto, svako od nas može da se razboli iznenada i da igrom raznih okolnosti dođe u situaciju da nema da plati jednu, dve ili tri rate kredita za stan. Automatski time sebe stavlja u položaj da može da bude izbačen na ulicu.
Složićemo se da je to strašna situacija. Profit i logika liberalnog kapitalizma neminovno melje sve pred sobom.
Francuska i švedska priča
RSE: Slobodna zona je mnogo više od filma. To je događaj u gradu koji je obeležen i ovim detaljima o kojima smo do sada pričali. Nasiljem se takođe bave neki filmovi. Film "Jadnici" je dobio i glavnu nagradu. Priča o jednom etničkom getu u Parizu. Da li taj film objašnjava na neki način kako su nastali "Žuti prsluci" (višemesečni socijlani nemiri u Francuskoj)?
Petrović: Ne. On je u drugačijoj vezi sa Žutim prslucima. Ono što vidimo u ovom filmu je vezano za Žute prsluke u smislu prekomerne upotrebe sile policije. Smatra se da su sadašnji ministar policije, kao i cela Makronova Vlada, znatno netolerantniji, grublji, u odnosu na demonstrante, nego što je to bilo prethodnih godina. U tom smislu je ovaj film u relaciji sa Žutim prslucima. Ovaj film se zapravo bavi time šta se dogodi kada policija pređe granice svojih ovlašćenja i upotrebi silu izvan svojih zakonskih okvira. U tom smislu je on u relaciji sa Žutim prslucima.
Ovaj film dosta podseća, za one koji se sećaju, na film "Mržnja" , francuski film iz 1995. godine koji je isto tako snimljen na periferiji Pariza. Reditelj Mathieu Kassovitz je radio na nekoliko dokumentarnih projekata u ovim predgrađima. Zato ima iskustvo dokumentariste koje je pretočio u igrani film. Zbog toga imamo intenzivan osećaj da se on odlično snalazi i prepoznaje karaktere junaka, mentalitet, odnose između policije i različitih etničkih grupa. To je jedna vrsta dinamike u kojoj se otvara puno pitanja, a vrlo malo ima pravih odgovora.
Ceo film i cela dramaturgija filma prati ono što se događa realno, na terenu. Situacija se samo komplikuje. Tenzija raste, da bi se film završio pat pozicijom, nasiljem između policije i demonstranata. Dodatno je značajno zbog toga što su deca ta koja na kraju ulaze u protest protiv te policije, i ne samo protiv policije, nego i svih vođa etničkih grupa. Oni ne vide način da ostvare neki prostor za sebe, ne vide neku perspektivu. Kada traže nekakvo rešenje potežu za nasiljem jer to je sve ono što su ih naučili i njihove vođe iz tog ambijenta ili policija koja pokušava da koristi ista sredstva, ne bi li smirila sve te strasti koje postoje.
Gost Festivala, a bio je i u žiriju ove godine, Žan Pjer Rem, direktor festivala u Marseju, pričao je kako je bilo u Marseju kada su bili protesti u velikim francuskim gradovima. Protesti su se dešavali svuda, osim u Marseju. Pitao sam ga zbog čega je to tako. Bio sam u Marseju i pretpostavio sam odgovor. On je rekao da je Marsej grad u kome ćete u centru videti migrante. Oni u Marseju ne žive u getu i nisu marginalizovani, nego su tu, u centru. Stvarno je tako, mogu da svedočim tome. Kada sam bio tamo, to je bio moj najjači utisak. Kada odete u bilo koji grad zapadne Evrope, u većinu gradova, vi znate da su oni marginalizovani, ima ih u nekim kvartovima na obodima gradova.
Represivne politike nisu rešenja. Jedini odgovor je integracija.
RSE: To se može čitati i kao poruka, s obzirom na migrantske talase, šta nas čeka, ako se drugačije ne budemo ponašali prema njima.
Petrović: Apsolutno. To je potpuno jasno da nikakve represivne politike nisu rešenja. Jedini odgovor je integracija. To jeste teži put, to jeste komplikovaniji put, ali to je jedini put koji može da vodi ka nekakvom pozitivnom rešenju.
RSE: Prošle godine ste za selekciju "Kako nastaje fašizam" izjavili da ste jedva pronašli četiri filma koja se bave tom tematikom. Rekli ste da nedostaju naslovi koji se bave usponom desnog populizma. Da li je bilo teško ove godine pronaći takve filmove? Jedan od njih je "Čovek koji se igrao vatrom".
Petrović: Sada je već malo lakše. Sada se već vidi da postoji neka reakcija autora. Sada se već pojavljuju autori koji se time bave.
Film koji ste pomenuli je upravo film koji tretira to pitanje i to na najbolji mogući način. Pisac, Stieg Larsson, uglavnom je poznat široj publici kao autor serijala "Milenijum". On se prvo pojavio na švedskoj televiziji i izazvao veliko interesovanje. Napravljena su dva rimejk filma, jedan sa fantastičnim uspehom u Holivudu, koji je režirao David Fincher "Muškarci koji mrze žene" tako je preveden kod nas. U originalu je naziv "The Girl with dragon tattoo". Prošle godine je izašao film koji se zove "Ono što nas ne ubije".
Ono što nismo znali, a što ovaj film otkriva, je da je Stieg Larsson, bio istraživački novinar i da je on, počev od sedamdesetih godina, pratio šta se događa sa desničarskim grupama u Švedskoj, u Skandinaviji. Ovaj film pokazuje celu transformaciju koju su oni prošli, od sedamdesetih godina, od nekih marginalizovanih nasilnih grupa sa desničarskom ikonografijom, da bismo ih danas videli u odelima kao članove švedskog parlamenta koji se zovu demokrate.
Ono što je još dodatno zanimljivo u tom filmu je relacija između njegovog profesionalnog života kao istraživačkog novinara i svega onoga što je kreirao kroz lik Lizbet Salander i kroz serijal "Milenijum".
Populisti sa kravatama
RSE: Da li nam film govori da nam je ekstremna desnica, ili desni populizam, budućnost?
Petrović: On ne govori da je budućnost, ali postavlja pitanje da li bi mogla da bude budućnost i kakva bi to budućnost bila.
Već imamo nove generacije koje jedva da se sećaju Drugog svetskog rata i katastrofalnih posledica koje je on izazvao. Jedva se sećaju fašizma, kao ideologije. Danas je mladima vrlo lako manipulisati i predstaviti celu tu ideologiju kao nešto što je zanosno i što ima neko opravdanje u ideološkom smislu,
Takođe, sve više u Evropi, u svetu, regionu, pa i kod nas, postoje revizionistički pokreti.
Sve to stvara klimu u kojoj je sve moguće, odnosno, moguće je da se otvori nekakav loš scenario. Za sada, još uvek postoji glas razuma među glasačima da do toga ne dođe.
Danas, prvi put posle Drugog svetskog rata, sedamdeset godina posle, oseća se nekakav strah. Toga je više bilo na margini, a sada prvi put vidimo da su, ne samo promenili odela, nego su promenili i jezik. Njihov jezik je sada drugačiji, oni se trude da koriste i da se obraćaju onima koji nikada nisu bili njihovi glasači, radnicima, onima koji bi trebalo da budu orijentisani ka nekim levim pokretima ili političkim partijama koje zastupaju levu ideologiju.
Danas u Francuskoj, ili u Švedskoj, u Nemačkoj, oni bolje komuniciraju sa radnicima, naravno, zahvaljujući migrantskoj krizi, koju koriste kao pogonsko gorivo za formiranje takvog jezika i za formiranje takve komunikacije. To opet prebacuje odgovornost na partije leve strane kako bi pronašli pravi odgovor za tu situaciju.
RSE: Da li je Srbija deo te slike sveta o kojoj pričate i koja je viđena na festivalu?
Petrović: Srbija je apsolutno deo slike tog sveta. Uvek sam imao osećanje, bez obzira na sve procese koji su bili od pada Berlinskog zida pa do raspada Jugoslavije, da sve što se događa je ipak negde definisano time što smo mi geografski deo Evrope, mada možda nismo deo Evropske unije. Zvanično, naša politička tendencija je da idemo ka tome.
RSE: U ovom novembru publika u Beogradu, i u nekim drugim gradovima Srbije, nije znala kuda će pre. Slobodna zona. Sada će biti Festival autorskog filma. Muzički festival Bunt. Da li je slučajnost tako zgusnuta kvalitetna kulturna ponuda ili je to prosečna ponuda? Možemo tome da dodamo i redovni bioskopski repertoar na kome su zanimljivi filmovi.
Petrović: Možemo da dodamo i koncerte. Sve to što ste vi pomenuli i što ja dodajem, to se obraća jednoj grupi gledalaca, znači onih gledalaca koje interesuje kultura, u najširem smislu. Nije to tako izgledalo ranije, ali je postalo danas tako, na sreću publike.
Ono o čemu se puno priča zadnjih godinu ili dve kod nas je kulturna industrija. To vam znači - i muzička i filmska i televizijska i koncertna, pozorišna. Sve to je postala industrija. To je postala snaga u kojoj se okreće ozbiljan i veliki novac.
Sada postoje festivali čega god hoćete.
RSE: I u toj šumi festivala, kako vi prolazite, što se finansiranja tiče?
Petrović: Mi prolazimo, što se publike tiče odlično, super. Što se tiče finansiranja, tu je već situacija na klackalici, od godine do godine. U svakom slučaju, ove godine smo imali sreću da smo dobili drugi put podršku evropskog fonda medija Kreativna Evropa, pa nam je to pomoglo da festival izgleda pristojno, ili, kako to u šali volim da kažem, da ne ostanemo nikome dužni posle ovog festivala, nego ćemo sve svoje poverenike da namirimo finansijski. Ovde u Srbiji nas podržavaju Ministarstvo kulture Republike Srbije i Sekretarijat grada Beograda.
Ne može da se dozvoli da kulturni model "Pinka" bude dominantan
RSE: Sa 0,6 odsto budžeta za kulturu?
Petrović: Ne želim da izigravam advokata Ministarstvu kulture, ali mislim da je to pitanje iznad Ministarstva kulture. Verovatno da može, ministar bi otvorio zahtev da se taj procenat poveća. To novca što imamo, ipak se trude da rasporede po nekakvoj hijerarhiji. Mi smo, recimo, kao filmski festival, tačno na mestu koje nam pripada, znači treći festival u Beogradu, posle Festa i Festivala autorskog filma. Potrebno je da se poveća budžet kulture.
RSE: Šta je vaša poruka za te iznad Ministarstva kulture?
Petrović: Da moraju da vode računa o kulturnoj politici. Ne može da se dozvoli da kulturni model "Pinka" bude dominantan. Mi možemo da dozvolimo, kao pluralno društvo, da to postoji kod nas kao fenomen, ali nikako ne može da bude dominantan kulturni model, ako hoćemo da imamo zemlju zasnovanu na demokratskim vrednostima, progresivnim vrednostima. Mladi i pametni ljudi, koji bi trebali da budu kičma ove zemlje, budućnost, perspektiva i snaga, ne treba da idu iz nje jer su oni ti, kojima ne odgovara ova klima u kojoj žive.
RSE: Mogu li to doneti oni koji su se, da se sada vratimo na onaj film o desnom populizmu, preobukli u odela i kravate?
Petrović: Teoretski da, u snovima da, u realnosti vrlo teško. Praksa ih demantuje. Ali, hajde da im ostavimo prostora, pošto pričamo o slobodi, da i oni demantuju praksu.
Facebook Forum